Koronafliks ubija film?

Festivalska borba za opstanak filma

U Veneciji je nedavno izražena bojazan da će budućnost filmskih festivala kakvi su postojali do ove godine biti ugrožena „netflikszacijom“ (pored „koronizacije“) i da je otuda imperativ da se publika što pre vrati u bioskope, da se odupre strahu od korone, ali najpre „Netfliksovim“ uzurpacijama. Nazvali su to svojom bitkom protiv ovih nemani, a povratak publike u dvorane i multiplekse – „bitkom za civilizaciju i kulturu kakvu poznajemo“! Koliko opravdano?

Ovih je dana kod nas ponosno obeleženo pola veka od kada je stvoren koncept FEST-a, a samim tim i ovaj naš slavni filmski festival, koji toliko volimo iako za sve te decenije nije uspeo da kao dugovečna filmska manifestacija zaradi značajnu internacionalnu festivalsku poziciju. Iako FEST nije održan u dve „gadne godine“ tokom devedesetih (mada, tehnički, jeste pošto su distributeri održali reviju svojih filmova u festovskom terminu i na njegovom terenu koji tada beše Centar „Sava“) pa ćemo na poluvekovni jubilej sačekati, organizatori već znaju slogan (vrlo „inventivni“ – „Povratak u budućnost“) za izdanje koje sledi, ako korona dozvoli, u februaru–martu 2021. godine. I dok se kod nas bez problema i straha od zaraze održavaju festivali i koncerti, vratilo se i pozorište, u svetu nije tako. I dalje se strepi od pandemije „opakog virusa“ i najavljuju novi njegovi napadi, još strašniji od prethodnih. Otud se postavilo i pitanje opstanka filmske industrije kakvu poznajemo. Odnosno, najpre prikazivačkog njenog dela pošto su i dalje mnogi bioskopi u svetu zatvoreni. S druge strane, isti problem imaju i čuveni i manje čuveni filmski festivali, koji su suočeni sa odlaganjima, čak i potpunim otkazivanjima svojih programa. I s posledičnim strahom od budućnosti i pitanjem svih pitanja – da li će opstati?

Rat protiv striming kompanija

Korona je poslužila kao povod za ovu dilemu i strah, ali, daleko važnije, za pokušaj da se povede rat protiv striming kompanija, razume se, s „Netfliksom“ na čelu koji je kao simbol promene u načinu distribucije filmova postao trn u oku čitave filmske industrije iako je, paradoksalno, održava u životu, pa i pospešuje njen kvalitativni napredak stvarajući u okviru svoje originalne produkcije najbolje filmove i televizijske serije upravo s umetnicima, kreativcima i poslovnim mogulima sa obe strane kamere koji su do juče bili vezani za najveće filmske studije. Izuzetno jeftina i jednostavna dostupnost njihove ponude je odlično pokrila prvi deo histerije od pandemije kada su milioni ljudi širom sveta bili zatočeni u svojim kućama, a bioskopi i sva javna mesta za zabavu zatvorena. „Netfliks“ je postao najkomercijalniji ponuđač filmske i TV produkcije. A ni izbliza nije bio jedini. Baš je u tom periodu, recimo veliki holivudski studijo „Dizni“ pokrenuo svoju internet striming platformu, a uz njega su se pojavili, pored nekolicine postojećih, i drugi konkurenti, pa je takozvana onlajn-zabava postala zakrčena ponudom. I kada je sudbina filmskih festivala dovedena u pitanje, internet i striming servisi su pomogli da oni kako-tako prežive ovu godinu. Pamti se desetodnevni virtuelni filmski festival na jutjubu iza kojeg je stalo nekoliko velikih filmskih festivala. Mada, ruku na srce, nisu puštali nove filmove već intervjue, snimke raznih manifestacija i tribina, koncerte i slično. Svejedno, pomogao je taj virtuelni festival da se animira tzv. festivalska publika i da im se u pamet ureže da su i ove pandemične godine imali nekakvu zabavu pod zastavama čuvenih festivala.

Istorijski Mostrin napad na „Netfliks“

A onda je nedavno došla Mostra. Prvi veliki svetski festival koji je zaista održan pred publikom, iako smanjenog obima, zaplašenom, pod maskama izloženom svakojakim maltretiranjima (s obaveznim merenjima temperature na ulazima u dvorane). I umesto da organizatori odaju počast tehnologiji koja je omogućila da festivalska godina ne prođe bez festivala, upravo je na Venecijanskom festivalu održan „istorijski skup“ na kome su se pojavili direktori sedam velikih evropskih festivala u nameri da pre svega napadnu „Netfliks“! On im je, a ne korona, glavna smetnja i neprijatelj opstanka. Dobro, ne samo on već i svi ostali striming servisi za preuzimanje filmova iz fotelje i njihovo jeftino kućno gledanje. Zbog korone se, doduše, pripremio teren za invaziju striming servisa. Korona je učinila da festivali zatvore vrata i da obustave fizičko prisustvo publike, pa i da se u nekom obliku prebace na internet. I to je omogućilo da se publika privuče od strane „Netfliksa“ i njegovih imitatora. Nazvaše to hibridnim gledanjem filmova koje je opasno promenilo navike publike. Glavešine Venecijanskog festivala su tom prilikom izrazili zabrinutost i o pitanju sudbine sopstvenog festivala i bioskopa uopšte. Mnogi bioskopi su, rekoše, trajno zatvoreni. Bez obzira što odlazak u bioskop i dalje ništa ne može da zameni i što je gledanje filmova na velikom platnu, s publikom, jedini način njihove konzumacije, sve je manje onih kojima to nedostaje. Čak i kada se bioskopi polako otvaraju, oni ne pokazuju veliku želju da se u njih vrate. Adut za njihovo masovno privlačenje u multiplekse, film „Tenet“ Kristofera Nolana, nije uspeo da to učini. Njegova navodno velika zarada, koja bi trebalo da pokaže da se publika ipak nije odrekla odlaska u bioskope, po nekima je prenaduvana, posebno što je film dobio brojne, sasvim zaslužene, negativne kritike.
U Veneciji je otvoreno izražena bojazan da će budućnost filmskih festivala kakvi su postojali do ove godine biti ugrožena „netflikszacijom“ (pored „koronizacije“) i da je otuda imperativ da se publika što pre vrati u bioskope, da se odupre strahu od korone, ali najpre „Netfliksovim“ uzurpacijama. Nazvali su to svojom bitkom protiv ovih nemani, a povratak publike u dvorane i multiplekse – „bitkom za civilizaciju i kulturu kakvu poznajemo“! Teške reči, nema šta. Malo je nejasno, doduše, zašto je baš ta bitka civilizacijska, a ne ona za poboljšanje kvaliteta filmova, posebno kada, kao u slučaju „Teneta“, iza njih stanu cenjeni autori kao što je Kristofer Nolan, i kada za svoj film dobiju budžet s kojim bi pola Evrope snimalo filmove cele godine. Tamo gde se po prirodi stvari očekuje, pa i zahteva, vrhunski kvalitet, kao što su najpoznatiji filmski festivali, takođe vlada oseka baš u tom segmentu i umesto kvaliteta se sve češće poturaju politički korektni i politički angažovani filmovi, a ne oni koji bi trebalo, kao nekada, da kvalitetom, originalnošću i istinski pozitivnim vrednostima stvaraju istoriju pomenute kulture za koju su se, zbog korone i „Netfliksa“, toliko zabrinuli direktori svetskih festivala. U Veneciji su na ovom skupu bili složni predstavnici festivala u Londonu, Kanu, San Sebastijanu i nekolicini drugih koji su svi na izvestan način do juče bili međusobni takmaci i ponekad i oštri konkurenti. Televizijske platforme i striming servisi su ih, međutim, udružili u „civilizacijskoj borbi“ za spas filma kome su oni doskoro, kako rekoše, davali pozitivan podsticaj. Što je, naravno, krajnje diskutabilno. Ne samo kada je reč o ovom „pozitivnom podsticaju“ već mnogo više o uticaju internet distribucije filmova na budućnost prikazivačke industrije i festivala. Iako sebe vole da prikazuju kao centre za kulturu, pa se čak elitistički nameću u tom svojstvu najavljujući rat onima koji ih po njihovoj proceni ugrožavaju da to budu, oni istinski dugo ne čine ništa da se promeni ambijent proizvodnje filmova zarad profita i političkih agendi moćnika iz senke koji upravo ovaj deo industrije zabave koriste kao najmoćnije sredstvo za propagandu svojih „naprednih“ ideja i nametanje novih vrednosti u svetu. Velike reči čelnika festivala na minuloj Mostri, kao što je „kulturno prosvetljenje publike“ ili „obrazovanje mladih bogatstvom umetnosti i lepotom kroz filmsko iskustvo“, nekako ne stoje u svetlu degradiranog morala i istinskih društvenih vrednosti s kojim se previše dugo susreće i festivalska i uopšte bioskopska publika. A kada su takve nove „vrednosti“ još podržane čuvenim festivalskim nagradama, vapaji aktuelnih zaštitnika kulture i naše civilizacije zvuče cinično i neiskreno. Da bi bioskopi kakve smo poznavali opstali, ne treba voditi rat protiv „Netfliksa“, već protiv šunda, politizacije filmske umetnosti, degradacije morala, srozavanja kvaliteta zarad brze i što veće zarade i uopšte lošeg i kalkulantskog rada u svim segmentima proizvodnje, paradoskalno, jednako prisutne i u „Netfliksovoj“ originalnoj produkciji.