Pesnik na Sajmu knjiga

ZAPIS IZ PIŠČEVE FIOKE

Ali ako ove jeseni ne bude Sajma knjiga, bićemo bolesni, svako na svoj način

Sve je više neverice da će se ove jeseni održati Sajam knjiga u Beogradu.
Za svakoga ko je i jednom bio na toj smotri knjiga, pisaca i čitalaca – biće to neobičan i, daj Bože, privremen gubitak. A za one koji su bili na svakom Sajmu, otkako pamte, biće to poraz svoje vrste.
Bio bi to i moj slučaj. Živelo se na Sajmu knjiga…
One jeseni, kad sam došao na studije, pre skoro pola veka, poveo me neko na otvaranje… U areni, jugoslovenski izdavači: Prosveta, Nolit, Rad, Bigz, zajedno Matica i Zadruga, a pokraj njih Svjetlost, Masleša, Naprijed, Znanje, Cesarec, potom Misla, Makedonska kniga, Mladinska, Delo. U prvom prstenu manji izdavači, iz Niša, Kruševca, Kragujevca, na prvom spratu – strani izdavači, a na trećoj galeriji – prodaja: kese, male i velike torbe, koferi kupljenih knjiga – sve teče iz znamenite Hale 1 Beogradskog sajma.
Video sam uživo Desanku, Ćosića, Kulenovića… Prepoznajem: Radovan Samardžić, Dragoslav Srejović, Radomir Lukić… Mnogi poznati i nepoznati – svako na Sajmu traži najpre sebe.
Bio sam mlad i sam. Nisam poznavao nikoga, nisam imao gde da ostavim jaknu i kišobran, ali sam – sad mi se čini – svaku knjigu dodirnuo i prelistao: pisac, prevodilac, cena… Dopalo mi se, došao sam i sutradan i naredni dan, i svaki dan, svake godine – do danas!
Dva-tri meseca uoči Sajma knjiga, mi iz Studentskog grada i sa beogradskih fakulteta sakupljali smo novac – treba kupiti knjige bez kojih se ne može živeti! Prosvetni radnici i bibliotekari iz unutrašnjosti pribavljaju dnevnice za putne troškove – valja boraviti na Sajmu nekoliko dana, odabrati izdanja, potpisati zaključnice, videti ljude iz javnog života, sresti drugove iz vojske i sa studija…
Posebna atrakcija u sjaju Sajma su pisci, naročito pesnici. Knjige naše epohe izlazile su „za Sajam“! „Izaći će do Sajma!“ Na Sajmu će knjigu svako videti. Ako nije bila na Sajmu, nije ni izašla! Sajam je poseban datum u životu pisca.
Pesnici na Sajmu često nose velike torbe, pune svojih zbirki. Idu od štanda do štanda: poklanjaju, pišu posvete – novinarima, kritičarima, lepim ženama… Uveče se vraćaju, s torbama punim knjiga koje su pak oni dobili na poklon.
Evo ih, pesnici iz raznih krajeva. Ima gde da se posedi i popije… Popodne već, mnogi teturaju i ponovo se pozdravljaju; ne pitaju gde je štand, nego gde je šank…
„Ide Sajam, biće rukovanja!“, ostala je reč Stevana Raičkovića.
Brana Petrović nosi cigaretu u kraju usta: „Da me ne ljube ovi Crnogorci“, objašnjava Brančilo. „Oni bi hteli da su svi Petrovići sa Njeguša!“
Na Sajmu su najuzbuđeniji autori prvih knjiga. Tu će se saznati za njih. Debitant svaki čas obilazi štand gde je izloženo njegovo delo, gleda: maši li se neko njegovog čeda, kupuje li se? Ako ne kupe drugi, kupiće ih na kraju on!
Kako svake godine na Sajam stupe novi, tako na Sajam ne dođu, ili više nikad ne dođu stari… Pisci dugo traju, al brzo umiru…
I sa Sajma se odlazi – danju na groblje, noću u Klub književnika…
Mračnih godina, 1993. i 1999. svetleo je samo Sajam knjiga!
Kad su došle političke promene i potresi, izostala su braća iz Slovenije i Hrvatske. Godine 1999. ne dođe Darinka Jevrić, sa nizom pisaca Kosova i Metohije! (Nisam čuo da su zažalili Gunga, Podrimja, Škrelji, Ćosja, Hamiti – nismo ih dovoljno negovali.) Malo prođe, smanji se i broj braće iz Srpske Sparte. Udalji se gora Crna Gora…

Ove godine, prvi put, iz Podgorice neće doći Ranko Jovović. Preminuo je na početku godine korone.
Jovović, srpska tvrđava: jetka reč u odbranu srpstva Crne Gore: duha, jezika, nasleđa. Gospodstva i obraza! Zatočenik morala poezije i njenog svetskog duha! Najbolji živi pesnik u Crnoj Gori bio je protiv državnog i režimskog aparata koji nema drugi zadatak nego da otkloni sve srpsko iz imena, kulture i porodice, a na kraju i iz imena i Svetog duha pravoslavne crkve. A to se radi zakonima, parama i medijskim kampanjama, pa čak i sirotim knjigama! Ranko je sam bio jači od svega toga.
U životu Ranka Jovovića glavni godišnji događaj bio je Sajam knjiga.
I kad ima novu knjigu, i kad nema, on dođe na Sajam. Smatrao je to svojom obavezom i privilegijom. Srešće pesnike, urednike i novinare, političare koji dolaze dok su popularni… Lepo je posedeti na gostoljubivim štandovima preživelih društvenih izdavača. Na tim štandovima sedimo u iluziji da se ništa nije promenilo, otprilike kao na utakmici, kad sa tribina stadiona ne vidimo one koji sada igraju, nego su nam pred očima nekadašnji asovi i golgeteri…
Niko ne ukrasi štand kao Dobrica Erić. Ako neko zatraži, on ustane i recituje.
Desanka dolazi, kao iz bajke, sva u belom, s belim šeširom.
Sajam obavezno obiđe patrijarh… S velikom svitom, pravo sa Hilandara, nailazi neumorni mitropolit crnogorsko-primorski.
Ranko Jovović na Sajmu je ozbiljan. Tu se vidi sudbina naših knjiga. Šta će biti sa poezijom? Hoće li sve morati na internet? – Gleda i pita šta radimo, kako smo to dozvolili, preispituje šta se desilo u njegovom odsustvu, kao da kaže: imao sam u vas poverenja, ali vidim da ga niste opravdali: „Kako država vama da ne pomogne? Kome će ako neće vama? Znaju li oni šta ste vi?“
Dolazi vedar i radostan što će sresti Branu i Acu, Grobarova i Pajića, a tamo, svake godine, jednoga od drugara iz Kolarca, Zore i Lipe – nema… Odlazi, gorak i usamljen. Žuri i strepi da se, u njegovom odsustvu, neki od njegovih drugara iz Maestra, Lazara ili Starog sata, u Podgorici, nije razboleo…
I Ranko nije što je nekad bio: „Ja ne pijem – kaže. – Popij ti jednu za Rakitića, slava mu duši!“
Pratim mu pogled na štandu Srpske književne zadruge: Džaba mu knjiga u plavom Kolu, kad nema kome da je pokloni. Steva je otišao, Mija sahranjen u inostranstvu. Šta je Sajam bez Buleta?
Koliko juče bili su tu mnogi: Vasko, Oskar, Ivan V. Lalić, Mačista, Libero, Kapor… A sad, odjednom, odoše: Momir Vojvodić, Pera Pajić, Novica Tadić, Dobrica Erić, Draginja, Ljubica…
Je li ovo Sajam knjiga ili Sajam mrtvih srpskih pisaca, jadan brate! – rekao bi Ranko.
E, sad neće biti ni Ranka.
I kad odem u Podgoricu, ja se jednako radujem susretu sa majkom i sestrom kao sa Rankom i Ilijom… Onim bulevarom, uvek pomislim: sad ću sresti Momira!
Slava mu duši! – kažem Ranku Jovoviću, njegovim rečima. I slava poeziji! Zvao ju je „svojom jedinom robijom“.
Reći ćemo: bolje je da na Sajmu nema izdavačkih štandova i knjiga, nego da ima bolničkih kreveta i boksova! Jeste bolje. Ali ako ove jeseni ne bude Sajma knjiga, bićemo bolesni, svako na svoj način.