Песник на Сајму књига

ЗАПИС ИЗ ПИШЧЕВЕ ФИОКЕ

Али ако ове јесени не буде Сајма књига, бићемо болесни, свако на свој начин

Све је више неверице да ће се ове јесени одржати Сајам књига у Београду.
За свакога ко је и једном био на тој смотри књига, писаца и читалаца – биће то необичан и, дај Боже, привремен губитак. А за оне који су били на сваком Сајму, откако памте, биће то пораз своје врсте.
Био би то и мој случај. Живело се на Сајму књига…
Оне јесени, кад сам дошао на студије, пре скоро пола века, повео ме неко на отварање… У арени, југословенски издавачи: Просвета, Нолит, Рад, Бигз, заједно Матица и Задруга, а покрај њих Свјетлост, Маслеша, Напријед, Знање, Цесарец, потом Мисла, Македонска книга, Младинска, Дело. У првом прстену мањи издавачи, из Ниша, Крушевца, Крагујевца, на првом спрату – страни издавачи, а на трећој галерији – продаја: кесе, мале и велике торбе, кофери купљених књига – све тече из знамените Хале 1 Београдског сајма.
Видео сам уживо Десанку, Ћосића, Куленовића… Препознајем: Радован Самарџић, Драгослав Срејовић, Радомир Лукић… Многи познати и непознати – свако на Сајму тражи најпре себе.
Био сам млад и сам. Нисам познавао никога, нисам имао где да оставим јакну и кишобран, али сам – сад ми се чини – сваку књигу додирнуо и прелистао: писац, преводилац, цена… Допало ми се, дошао сам и сутрадан и наредни дан, и сваки дан, сваке године – до данас!
Два-три месеца уочи Сајма књига, ми из Студентског града и са београдских факултета сакупљали смо новац – треба купити књиге без којих се не може живети! Просветни радници и библиотекари из унутрашњости прибављају дневнице за путне трошкове – ваља боравити на Сајму неколико дана, одабрати издања, потписати закључнице, видети људе из јавног живота, срести другове из војске и са студија…
Посебна атракција у сјају Сајма су писци, нарочито песници. Књиге наше епохе излазиле су „за Сајам“! „Изаћи ће до Сајма!“ На Сајму ће књигу свако видети. Ако није била на Сајму, није ни изашла! Сајам је посебан датум у животу писца.
Песници на Сајму често носе велике торбе, пуне својих збирки. Иду од штанда до штанда: поклањају, пишу посвете – новинарима, критичарима, лепим женама… Увече се враћају, с торбама пуним књига које су пак они добили на поклон.
Ево их, песници из разних крајева. Има где да се поседи и попије… Поподне већ, многи тетурају и поново се поздрављају; не питају где је штанд, него где је шанк…
„Иде Сајам, биће руковања!“, остала је реч Стевана Раичковића.
Брана Петровић носи цигарету у крају уста: „Да ме не љубе ови Црногорци“, објашњава Бранчило. „Они би хтели да су сви Петровићи са Његуша!“
На Сајму су најузбуђенији аутори првих књига. Ту ће се сазнати за њих. Дебитант сваки час обилази штанд где је изложено његово дело, гледа: маши ли се неко његовог чеда, купује ли се? Ако не купе други, купиће их на крају он!
Како сваке године на Сајам ступе нови, тако на Сајам не дођу, или више никад не дођу стари… Писци дуго трају, ал брзо умиру…
И са Сајма се одлази – дању на гробље, ноћу у Клуб књижевника…
Мрачних година, 1993. и 1999. светлео је само Сајам књига!
Кад су дошле политичке промене и потреси, изостала су браћа из Словеније и Хрватске. Године 1999. не дође Даринка Јеврић, са низом писаца Косова и Метохије! (Нисам чуо да су зажалили Гунга, Подримја, Шкрељи, Ћосја, Хамити – нисмо их довољно неговали.) Мало прође, смањи се и број браће из Српске Спарте. Удаљи се гора Црна Гора…

Ове године, први пут, из Подгорице неће доћи Ранко Јововић. Преминуо је на почетку године короне.
Јововић, српска тврђава: јетка реч у одбрану српства Црне Горе: духа, језика, наслеђа. Господства и образа! Заточеник морала поезије и њеног светског духа! Најбољи живи песник у Црној Гори био је против државног и режимског апарата који нема други задатак него да отклони све српско из имена, културе и породице, а на крају и из имена и Светог духа православне цркве. А то се ради законима, парама и медијским кампањама, па чак и сиротим књигама! Ранко је сам био јачи од свега тога.
У животу Ранка Јововића главни годишњи догађај био је Сајам књига.
И кад има нову књигу, и кад нема, он дође на Сајам. Сматрао је то својом обавезом и привилегијом. Срешће песнике, уреднике и новинаре, политичаре који долазе док су популарни… Лепо је поседети на гостољубивим штандовима преживелих друштвених издавача. На тим штандовима седимо у илузији да се ништа није променило, отприлике као на утакмици, кад са трибина стадиона не видимо оне који сада играју, него су нам пред очима некадашњи асови и голгетери…
Нико не украси штанд као Добрица Ерић. Ако неко затражи, он устане и рецитује.
Десанка долази, као из бајке, сва у белом, с белим шеширом.
Сајам обавезно обиђе патријарх… С великом свитом, право са Хиландара, наилази неуморни митрополит црногорско-приморски.
Ранко Јововић на Сајму је озбиљан. Ту се види судбина наших књига. Шта ће бити са поезијом? Хоће ли све морати на интернет? – Гледа и пита шта радимо, како смо то дозволили, преиспитује шта се десило у његовом одсуству, као да каже: имао сам у вас поверења, али видим да га нисте оправдали: „Како држава вама да не помогне? Коме ће ако неће вама? Знају ли они шта сте ви?“
Долази ведар и радостан што ће срести Брану и Ацу, Гробарова и Пајића, а тамо, сваке године, једнога од другара из Коларца, Зоре и Липе – нема… Одлази, горак и усамљен. Жури и стрепи да се, у његовом одсуству, неки од његових другара из Маестра, Лазара или Старог сата, у Подгорици, није разболео…
И Ранко није што је некад био: „Ја не пијем – каже. – Попиј ти једну за Ракитића, слава му души!“
Пратим му поглед на штанду Српске књижевне задруге: Џаба му књига у плавом Колу, кад нема коме да је поклони. Стева је отишао, Мија сахрањен у иностранству. Шта је Сајам без Булета?
Колико јуче били су ту многи: Васко, Оскар, Иван В. Лалић, Мачиста, Либеро, Капор… А сад, одједном, одоше: Момир Војводић, Пера Пајић, Новица Тадић, Добрица Ерић, Драгиња, Љубица…
Је ли ово Сајам књига или Сајам мртвих српских писаца, јадан брате! – рекао би Ранко.
Е, сад неће бити ни Ранка.
И кад одем у Подгорицу, ја се једнако радујем сусрету са мајком и сестром као са Ранком и Илијом… Оним булеваром, увек помислим: сад ћу срести Момира!
Слава му души! – кажем Ранку Јововићу, његовим речима. И слава поезији! Звао ју је „својом једином робијом“.
Рећи ћемо: боље је да на Сајму нема издавачких штандова и књига, него да има болничких кревета и боксова! Јесте боље. Али ако ове јесени не буде Сајма књига, бићемо болесни, свако на свој начин.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *