Gromada koju pominju

Piše Vladan Radovanović

Objavljujemo autorov odgovor na tekst Dejana Đorića štampan u našem listu (br. 629) pod naslovom „Gromada koju ne pominju“

Odmah mi je izgledala prepotentna Đorićeva namera da u svome tekstu u Pečatu 629/2020 „otkrije strukturu“ moje „ličnosti“. On ni u svojoj struci nije diplomirao, a kako da se snađe u struci psihologa, u koju nije ni privirio?
Zbog ograničenog prostora odabrao sam da odgovorim samo na važnije tačke Đorićevih brojnih neobrazloženih optužbi i besmislenih izmišljotina.
Đorić uporno nastoji da obezvredi moj umetnički i teorijski rad. On, prvo iz umetničkog aspekta, ističe kako nikada nisam dosegao šest konceptualnih umetnika okupljenih sedamdesetih oko Studentskog kulturnog centra. A njih i nisam morao da dostižem jer sam bio petnaestak godina ispred njih. Ta moja prednost se potvrđuje i kada Đorić, sad iz teorijskog aspekta, ustvrdi da se nikad nisam uzdigao „do statusa jednog Miška Šuvakovića“, što bar znači da se mogu pozvati na Šuvakovićeve navode kako moja Pričinjavanja (1955) „deluju kao proto-konceptualistički rad“ (Asimetrični drugi, Prometej, 1996, str. 23) i kako sam ja „jedini istinski neoavangardni umetnik u Srbiji“ (EAST ART MAP, str. 302). Toliko o nedosežnim konceptualistima.
Zatim, povodom Đorićeve tvrdnje kako se niko ne bavi mojim radom – što je podvučeno i naslovom – navešću poimence poslenike kulture koji su samo 2012. godine govorili o mome celokupnom delu: dr Melita Milin, Biljana Srećković, Dr Luca Cossettini, Nataša Kristić, Milenko Pajić, Svetlana Velmar Janković, Saša Janjić, dr Nikola Šuica, Žarko Rošulj, dr Vesna Mikić, Milorad Belandžić, dr Dragana Stojanović Novičić, dr Katarina Tomašević, Ivana Neimarević, Slavko Timotijević, Konstantin Stefanović. Preskočiću osam godina i navođenje drugih imena i ukazaću na tekst „Snovi vizionara“ na celoj stranici Novosti od 25. avgusta. U njemu se govori o mojoj knjizi Među bićem i nebićem, objavljenoj u sklopu književne nagrade „Todor Manojlović“ za moderan umetnički senzibilitet.
Pored toga, mogu navesti i svoje ukupne domaće i strane nagrade makar po grupama: 11 za muziku, 7 za slikarstvo i višemedijsku umetnost, 6 za književnost i radiofoniju – u šta je uvid moguć na internetu. No sve to ne bi ubedilo Đorića ni u šta. Jer on u svojoj smušenosti čas govori kako moju umetnost ne prate priznanja, a čas nedosledno ističe kako je, na primer, Ljuba Popović u prednosti nada mnom time što nije dobio nijednu nagradu!?
Često se nailazi i na Đorićevo nepoznavanje istorijskih činjenica i izvesnih pojmova.
On, recimo, navodi pogrešnu godinu osnivanja Mediale, proizvoljno uzima godišnjicu konceptualne umetnosti, ne shvata kako moje delo Molitveni doručak pod okriljem Belog Anđela pripada umetničkim ostvarenjima a ne kanonizovanim radovima, ne zna da je Isus Hristos na spomenicima srednjeg veka odeven u ljubičastu haljinu, brka silogizam (logički zaključak iz dva ili više sudova) s neologizmom (nova reč). Povodom poslednjeg, on se podsmeva mojoj reči „pročuviđe“, upotrebljenoj u Pustolini (1962), knjizi koja je 1968. godine dobila Nolitovu nagradu.
Ako su Đorićeve uvrede i optužbe smišljene da otkriju strukturu moje ličnosti, desilo se da je Đorić njima, u stvari, naslikao svoj autoportret. Čovek koji se stara da se poštuje pravoslavlje, koji veruje u Boga, zalaže se za praštanje itd. – surovo i primitivno naziva odumrlim i polumrtvim starog čoveka koji bi samo voleo da ga dosadni Đorić, nalik monstruoznom komarcu s Nila, ostavi na miru da završi neke svoje poslove.
A što anonimni smutljivac smatra da sam Đoriću odgovorio „kao žena“, toliko je bedno u svojoj uvredljivoj nameri, da je naša kultura u nezavidnom stanju ako su njeni „najznačajniji“ ljudi takvi. Međutim, ja odbacujem zlonamernost toga iskaza i uzimam ga doslovno. Veoma cenim ženska bića, njihovu moćnu intuiciju i stvaralački poriv, te poređenje s njima uzimam u najpovoljnijem smislu po sebe. I ako Đorićev način pisanja spada u „muški“, to je zaista velika bruka za duhovni status muškog roda.
Pošto ne želim da me ubuduće ovakav način razgovora srozava na đorićevski nivo i primorava da ponavljam svoje odbrane od beskrajno ponavljanih Đorićevih napada, ovim završavam diskusije s dotičnim kritičarem koji, inače, nikako ne zaslužuje to ime.