Čija je srpska književnost? (prvi deo)

Kad je sa slomom one ideologije na kojoj je bila utemeljena komunistička Jugoslavija došlo i do raspada države, srpska književnost se, još jednom, našla u vrlo nepovoljnoj situaciji, pošto su oni koji nikad nisu bili naklonjeni srpskom narodu opet došli u priliku i da određuju granice srpske države i, samim tim, granice srpske književnosti, pri čemu su mogli računati i na obilnu pomoć s raznih strana. Primera za nastojanja da se izvan srpske nauke o književnosti određuje sadržaj pojma srpska književnost ima mnogo

Nalazimo se, kao proučavaoci književnosti, u paradoksalnoj situaciji, pošto, s jedne strane, znamo da je nauka o književnosti čitav prošli vek potrošila na to da proučavanje književnosti usmeri na ona njena svojstva koja nisu predmet interesovanja drugih nauka i drugih područja manifestovanja čovekove javne svesti, a jedno od njih je, nema sumnje, i u čitavom prošlom veku tako značajna ideologija, a, s druge strane, svi dobro znamo da je književnost, u godinama i decenijama koje su iza nas, gubila visoko mesto u poretku vrednosti, gubila ga u meri koja se, u konačnom rezultatu, može označiti kao njena marginalizacija. I dok su pojedini proučavaoci književnosti već dosta unazad postali svesni da je radikalno shvaćen imanentizam loš i za samu književnost, ali i za položaj nauke o književnosti, posebno u univerzitetskim sredinama, zbog čega su i posegli za različitim vidovima obnavljanja interesovanja za postojanje književnosti u socijalno-političkom kontekstu, iz čega je, vrlo brzo, proisteklo nekoliko novih oblika proučavanja književnih dela, proces marginalizacije književnosti u društvima kao što je naše je, pored ostalog, i jedna od posledica promene političkog poretka. Čim je, jednom reči, sa istorijske scene nestao onaj društveni poredak u kome je ideološka kontrola svih oblika ljudske javne delatnosti bila nešto što se, na ovaj ili onaj način, podrazumeva, čim se izgubio svaki oblik onoga što bi se moglo označiti kao javna porudžbina poželjnih umetničkih sadržaja, književnost je izgubila nekadašnje mesto. I nama koji smo bili neposredni svedoci onoga što se dešavalo osamdesetih godina prošlog veka (a tada smo mogli da vidimo kako, između ostalog, ideološki nosioci jednog poretka iskazuju strah zbog onoga što donose dve knjige pesama, a reč je bila o „Vunenim vremenima“ Gojka Đoga i „Istočnicama“ Ljubomira Simovića) danas je teško da, imajući u vidu književnu vrednost tada spornih knjiga, vidimo u čemu se ogledala opasnost koja je iz njih toliko pretila javnom poretku i da se, potom, pitamo da li je ta opasnost bila baš tako velika da se moralo pribeći zabrani knjiga, smenjivanju redakcije, hapšenju jednog pesnika, sudskom procesu, slanju na robiju.

ZAMUĆENI POGLED A i kad se vratimo malo unazad, kad pogledamo međuratno razdoblje, ali i godine posle Drugog svetskog rata, mi vrlo jasno vidimo da se o književnim pojavama ne govori samo iz perspektive suđenja o njihovoj manjoj ili većoj umetničkoj vrednosti, već da se, često, ideološki momenat uključuje u oblikovanje pogleda na poredak umetničkih vrednosti ili u oblikovanje pogleda na javni status pojedinih pisaca. Da nije tako, zar bi i danas mnogima pogled na jednog od najvećih srpskih pisaca Miloša Crnjanskog bio u toj meri zamućen posledicama sporova u našem međuratnom književnom životu, i da nije toga, zar bi iko pomislio da u Bulatovićevoj knjizi „Đavoli dolaze“ može da bude toliko politički problematičnih sadržaja, a ne samo pripovedaka koje su omogućile prodor onoga što je istinski moderno u srpsku književnost pedesetih godina prošlog veka? A i samo ova dva, ovako uzgred zahvaćena primera, pokazuju nam da je odnos prema književnosti i vrednostima u njoj uvek, u manjoj ili većoj meri, i nešto što je izvedeno iz ideološkog zasnovanog horizonta. Ideološki zasnovani horizont je, barem kad je srpska književnost u pitanju, otvoreno prizvan u njeno tumačenje dosta davno. Pišući još 1868. godine programski članak „Pevanje i mišljenje“, Svetozar Marković je, vrlo jasno, rekao da je, u njegovom razumevanju prirode i funkcije književnosti, ona prevashodno „sredstvo za širenje korisnih istina“, uvodeći na taj način u našu kulturu prostor za ideološku arbitražu u pitanjima književnosti i umetnosti, pošto neka izvanknjiževna instanca treba da kaže šta je „korisna istina“ i da odredi adresu za koju je ta istina „korisna“. A „korisna istina“ je, uprošćeno rečeno, jedna vrsta društvene porudžbine, oblik pristajanja umetnika na pojavljivanje neumetničkih ciljeva u umetničkoj delatnosti. I tu vidimo šta je osnova uloge ideologije u tumačenju književnosti, ona traži monopol, posebno monopol na definisanje funkcije književnosti, jednako kao što, odmah potom, traži i visok stepen usaglašavanja svih umetničkih sadržaja sa sopstvenim interpretativnim horizontom. Tako je bilo u vreme Svetozara Markovića, tako mora biti i danas: ideologija se ne odriče uloge arbitra u pitanjima koja po svojoj prirodi nisu i ne mogu biti prevashodno ideološka. Uključivanje ideologije u uspostavljanje poretka književnih/umetničkih vrednosti uvek je restriktivno i da nije tako, da li bi niz srpskih pisaca (Dragiša Vasić, Stanislav Krakov, Grigorije Božović, da pomenem one najistaknutije) toliko dugo bio gurnut u tamu vremena i zar bi bila potrebna priređivačka delatnost, a naročito antologija „Utuljena baština“ Gojka Tešića, čoveka najzaslužnijeg za osobenu rehabilitaciju gotovo celokupnog avangardnog korpusa srpske književnosti, pa da oni budu polako vraćani u poredak vrednosti srpske književnost i to onda kad je zauvek nestala mogućnost da se njihova dela, između ostalog, nađu i u tako reprezentativnoj ediciji, kao što je „Pedeset romana srpske književnosti“ i u nekim književno-istorijskim pregledima i istorijama srpske književnosti koje smo dobili krajem prošlog i početkom ovog veka.

GRANICE S ONE STRANE NACRTANE I kad je sa slomom one ideologije na kojoj je bila utemeljena komunistička Jugoslavija došlo i do raspada države, srpska književnost se, još jednom, našla u vrlo nepovoljnoj situaciji, pošto su oni koji nikad nisu bili naklonjeni srpskom narodu opet došli u priliku i da određuju granice srpske države i, samim tim, i granice srpske književnosti, pri čemu su mogli računati i na obilnu pomoć sa raznih strana. Primera za nastojanja da se izvan srpske nauke o književnosti određuje sadržaj pojma srpska književnost ima mnogo. Jedan je posebno značajan: još od 1945. godine je knjiga Pavla Popovića „Pregled srpske književnosti“ isključena iz univerzitetske lektire, najviše zbog toga što dubrovačku književnost posmatra i kao deo i srpske i kao deo hrvatske književnosti (u predgovoru za drugo izdanje svoje knjige Pavle Popović piše: „Ja smatram, po razlozima a ne po šovinizmu, da se srpska književnost može izlagati bez hrvatske, i da se dubrovačka književnost može nazvati srpskom bar onako isto kao i hrvatskom“), a kad se, nedavno, pojavila prva „Istorija dubrovačke književnosti“ Zlate Bojović, o njoj se govorilo i na najvišim političkim adresama u Hrvatskoj. I to može da znači samo jedno – nije nestala ambicija da se spolja određuju granice srpske književnosti. A to je postalo utoliko izraženije što su se, na južnoslovenskom prostoru, posle političkog proglašenja novih nacija, pojavile i nove književnosti koje moraju svoj sadržaj i granice da uspostavljaju unatrag, da, drugim rečima, „tražeći“ prostor za sopstvenu dijahroniju, narušavaju sadržaj i granice srpske književnosti po dijahronijskoj dubini, uz optužbe upućene srpskoj kulturi da je, u minulim vremenima, drugima uzimala ono što je jedino njoj i moglo pripasti. A i kad nije bilo pokušaja da se pojedini pisci prisvoje, bilo je nastojanja da se srpskoj književnosti i kulturi nanesu simboličke rane tako što će izvanknjiževnoj analizi biti podvrgnuta dela najvećih pisaca (Njegoša i Andrića, pre svih drugih ). Pored borbe za poništavanje srpskog književnog nasleđa, ovi ataci na srpsku kulturu imaju i jedan znatno dalekosežniji cilj. Oni su deo nastojanja da se promeni svest srpskog naroda i to tako što će on biti nateran da prihvati ono mišljenje koje ne skriva animozitet i prema srpskom narodu i prema njegovoj kulturi.
Rezultate ovakvih nastojanja možemo, sve češće, da vidimo i u našem javnom prostoru. Kad je nedavno, u našoj odavno polarizovanoj javnosti, vođena rasprava o školskoj lektiri, mogli smo da vidimo nešto neobično – stanovišta koja su sve doskora zastupali oni koji srpsku književnost posmatraju spolja i s neskriveno antisrpskih stanovišta pojavila su se kao stanovišta srpskih institucija, pa i radnih tela koja su one formirale. Da nije tako, zar bi neko „Proljeća Ivana Galeba“ Vladana Desnice ili „Baštu sljezove boje“ Branka Ćopića izmeštao iz obavezne lektire za gimnazijalce u Srbiji a ostavljao im „Gospodu Glembajeve“ Miroslava Krleže? A tu se onda otvara prostor i za pitanje: unutar koje kulture i obrazovnog sistema je ovako nešto uopšte moguće? Tako nešto je moguće samo u kulturi koja je, u procesima dugog trajanja, najpre izgubila svest o svojim granicama, a potom je izgubila i sposobnost da se brani, unutar kulture koja misli da se spasava tako što se odriče sebe, odnosno tako što pristaje da bude ono što drugi hoće.

MARKETING ZAMENIO KNJIŽEVNU KRITIKU Na drugoj strani, status književnosti je vrlo nepovoljan i u samoj srpskoj kulturi. Mi već dugo nemamo pravi književni život (gotovo su nestala dva važna elementa književnog života – književna periodika i književna kritika). Kad je o književnoj periodici reč, treba li, pored činjenice da trenutno u Beogradu ne izlazi nijedan književni časopis, a dva književna lista izlaze toliko neredovno da se, zbog toga, njihovo prisustvo gotovo i ne oseća, navoditi bilo šta drugo? A književna kritika je takođe nestala, vodeći izdavači pokušavaju da je zamene marketingom. Otuda je došlo do vrednosne pometnje, do brisanja granice između književnosti i subknjiževnosti, klasici savremene srpske književnosti bivaju štampani u istoj opremi i u istim bibliotekama u kojima se pojavljuju dela bez ikakve umetničke vrednosti. Da li je to slučajno? Može li sve izraženija borba za profit da zameni potrebu jedne kulture da ima vrhunska ostvarenja? I ko o tome brine, ako znamo da je, primera radi, „Srpski književni list“ ove godine dobio sredstva dovoljna za štampanje jednog broja. Marginalizacija srpske književnosti nije stvar ovog trenutka već rezultat jednog takođe dugog procesa. U tom procesu je bilo izuzetno važno da se, nizom međukoraka, književnost izmesti iz tzv. identitetskog polja kulture, u kome se ona, dosta dugo, održavala, i pretvori u područje svakovrsnih incidenata, da postane nešto što iritira učesnike u javnom životu.
Zašto je to tako? Jednostavno zato što kultura više ne zaokuplja javnu pažnju koju je u poslednje vreme monopolisala politika, tj. njeni akteri, deleći tu pažnju sa svetom estrade koju političari najprisnije doživljavaju i kojoj jedino pristaju da čine ustupke, naročito na temu podele medijskog prostora. Izvan sfera politike i estrade, kad je u pitanju ono što zovemo kultura, pažnju privlače još samo incidenti svih vrsta, pa i oni kojima povod može biti i poluzaboravljena i u tamu javnog života sve upornije gurana i na taj način, u stvari, poništavana književnost. Gotovo zgasle i na druge sadržaje uglavnom usmerene kulturne rubrike naših listova živnu i pokažu interesovanje za neku književnu pojavu tek onda kad ona pređe u područje incidenta. Da nije tako, Desanka Maksimović bi i ove godine, kao i svih proteklih godina tokom maja, bila uzgred pomenuta povodom dodele pesničke nagrade koja nosi njeno ime i prilikom promocije knjiga izabranih pesama nekog od dobitnika. Nagrade ove godine, kao što znamo, nema, ali se pojavio daleko značajniji povod da se Desanka Maksimović, makar na trenutak, nađe na javnoj pozornici, u ulozi poluge koju dve strane koriste u odmeravanju snaga (a vlast hoće da u tome za sebe prigrabi poziciju razumnije strane, strane koja popušta, otklanja štetu koju je napravila). Zasluga za višednevnu raspravu o Desanki Maksimović je rad komisije koju je formirao Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, a u cilju izmene programa nastave u okviru predmeta Srpski jezik i književnost u gimnazijama. Rezultat rada te komisije je ono što se, pod nazivom „Pravilnik o planu i programu nastave i učenja za gimnaziju“, u okviru „Prosvetnog glasnika“, u izdanju Službenog glasnika Republike Srbije, pojavilo 2. juna 2020. godine. Do sadržaja promena u nastavnom planu za predmet Srpski jezik i književnost u gimnazijama su, zahvaljujući reakciji Zadužbine „Desanka Maksimović“, čiji je osnovni zadatak da brine o delu velike pesnikinje, a ona to i čini, došli i novinari i barem deo tzv. stručne i kulturne javnosti (dobitnici nagrade „Desanka Maksimović“, profesori, studenti).
I usledila je vrlo burna rasprava u koju su se, posebno zbog svojih aktuelnih potreba, umešali i visoki državni funkcioneri, praveći korak unazad i dezavuišući tako i komisiju koju su formirali i rezultat njenog rada iza koga bi, kao naručioci, trebalo da stanu. A o čemu je, u stvari, reč? Odgovor koji većini najpre pada na pamet je onaj koji dolazi iz jezika naše aktuelne politike: o još jednom u nizu tzv. reformskih poduhvata, čiji je navodni cilj da se nastava srpskog jezika i književnosti dodatno funkcionalizuje, tj. kako se pomalo eufemistički kaže, rastereti nepotrebnih sadržaja i tako prilagodi perceptivnom horizontu današnjih učenika kojima ni čitanje ni pisanje nisu baš ni prva ni velika ljubav, a koje ni najbliže socijalno okruženje, o široj zajednici ne vredi ni govoriti, baš i ne upućuje na ono o čemu, primera radi, može da govori jedan veliki pesnik. U čitavoj stvari dodatnu nevolju stvara i to što je reč o gimnazijskom nastavnom programu, o programu koji je namenjen onima koji se pripremaju za jedan još viši obrazovni stepen i koji, po prirodi stvari, a posebno zato što se još ne zna za koje studije će se opredeliti, treba da steknu nešto šire obrazovanje.

Kraj u sledećem broju

zaйm na kartu sročno bez otkaza