Чија је српска књижевност? (први део)

Кад је са сломом оне идеологије на којој је била утемељена комунистичка Југославија дошло и до распада државе, српска књижевност се, још једном, нашла у врло неповољној ситуацији, пошто су они који никад нису били наклоњени српском народу опет дошли у прилику и да одређују границе српске државе и, самим тим, границе српске књижевности, при чему су могли рачунати и на обилну помоћ с разних страна. Примера за настојања да се изван српске науке о књижевности одређује садржај појма српска књижевност има много

Налазимо се, као проучаваоци књижевности, у парадоксалној ситуацији, пошто, с једне стране, знамо да је наука о књижевности читав прошли век потрошила на то да проучавање књижевности усмери на она њена својства која нису предмет интересовања других наука и других подручја манифестовања човекове јавне свести, а једно од њих је, нема сумње, и у читавом прошлом веку тако значајна идеологија, а, с друге стране, сви добро знамо да је књижевност, у годинама и деценијама које су иза нас, губила високо место у поретку вредности, губила га у мери која се, у коначном резултату, може означити као њена маргинализација. И док су поједини проучаваоци књижевности већ доста уназад постали свесни да је радикално схваћен иманентизам лош и за саму књижевност, али и за положај науке о књижевности, посебно у универзитетским срединама, због чега су и посегли за различитим видовима обнављања интересовања за постојање књижевности у социјално-политичком контексту, из чега је, врло брзо, проистекло неколико нових облика проучавања књижевних дела, процес маргинализације књижевности у друштвима као што је наше је, поред осталог, и једна од последица промене политичког поретка. Чим је, једном речи, са историјске сцене нестао онај друштвени поредак у коме је идеолошка контрола свих облика људске јавне делатности била нешто што се, на овај или онај начин, подразумева, чим се изгубио сваки облик онога што би се могло означити као јавна поруџбина пожељних уметничких садржаја, књижевност је изгубила некадашње место. И нама који смо били непосредни сведоци онога што се дешавало осамдесетих година прошлог века (а тада смо могли да видимо како, између осталог, идеолошки носиоци једног поретка исказују страх због онога што доносе две књиге песама, а реч је била о „Вуненим временима“ Гојка Ђога и „Источницама“ Љубомира Симовића) данас је тешко да, имајући у виду књижевну вредност тада спорних књига, видимо у чему се огледала опасност која је из њих толико претила јавном поретку и да се, потом, питамо да ли је та опасност била баш тако велика да се морало прибећи забрани књига, смењивању редакције, хапшењу једног песника, судском процесу, слању на робију.

ЗАМУЋЕНИ ПОГЛЕД А и кад се вратимо мало уназад, кад погледамо међуратно раздобље, али и године после Другог светског рата, ми врло јасно видимо да се о књижевним појавама не говори само из перспективе суђења о њиховој мањој или већој уметничкој вредности, већ да се, често, идеолошки моменат укључује у обликовање погледа на поредак уметничких вредности или у обликовање погледа на јавни статус појединих писаца. Да није тако, зар би и данас многима поглед на једног од највећих српских писаца Милоша Црњанског био у тој мери замућен последицама спорова у нашем међуратном књижевном животу, и да није тога, зар би ико помислио да у Булатовићевој књизи „Ђаволи долазе“ може да буде толико политички проблематичних садржаја, а не само приповедака које су омогућиле продор онога што је истински модерно у српску књижевност педесетих година прошлог века? А и само ова два, овако узгред захваћена примера, показују нам да је однос према књижевности и вредностима у њој увек, у мањој или већој мери, и нешто што је изведено из идеолошког заснованог хоризонта. Идеолошки засновани хоризонт је, барем кад је српска књижевност у питању, отворено призван у њено тумачење доста давно. Пишући још 1868. године програмски чланак „Певање и мишљење“, Светозар Марковић је, врло јасно, рекао да је, у његовом разумевању природе и функције књижевности, она превасходно „средство за ширење корисних истина“, уводећи на тај начин у нашу културу простор за идеолошку арбитражу у питањима књижевности и уметности, пошто нека изванкњижевна инстанца треба да каже шта је „корисна истина“ и да одреди адресу за коју је та истина „корисна“. А „корисна истина“ је, упрошћено речено, једна врста друштвене поруџбине, облик пристајања уметника на појављивање неуметничких циљева у уметничкој делатности. И ту видимо шта је основа улоге идеологије у тумачењу књижевности, она тражи монопол, посебно монопол на дефинисање функције књижевности, једнако као што, одмах потом, тражи и висок степен усаглашавања свих уметничких садржаја са сопственим интерпретативним хоризонтом. Тако је било у време Светозара Марковића, тако мора бити и данас: идеологија се не одриче улоге арбитра у питањима која по својој природи нису и не могу бити превасходно идеолошка. Укључивање идеологије у успостављање поретка књижевних/уметничких вредности увек је рестриктивно и да није тако, да ли би низ српских писаца (Драгиша Васић, Станислав Краков, Григорије Божовић, да поменем оне најистакнутије) толико дуго био гурнут у таму времена и зар би била потребна приређивачка делатност, а нарочито антологија „Утуљена баштина“ Гојка Тешића, човека најзаслужнијег за особену рехабилитацију готово целокупног авангардног корпуса српске књижевности, па да они буду полако враћани у поредак вредности српске књижевност и то онда кад је заувек нестала могућност да се њихова дела, између осталог, нађу и у тако репрезентативној едицији, као што је „Педесет романа српске књижевности“ и у неким књижевно-историјским прегледима и историјама српске књижевности које смо добили крајем прошлог и почетком овог века.

ГРАНИЦЕ С ОНЕ СТРАНЕ НАЦРТАНЕ И кад је са сломом оне идеологије на којој је била утемељена комунистичка Југославија дошло и до распада државе, српска књижевност се, још једном, нашла у врло неповољној ситуацији, пошто су они који никад нису били наклоњени српском народу опет дошли у прилику и да одређују границе српске државе и, самим тим, и границе српске књижевности, при чему су могли рачунати и на обилну помоћ са разних страна. Примера за настојања да се изван српске науке о књижевности одређује садржај појма српска књижевност има много. Један је посебно значајан: још од 1945. године је књига Павла Поповића „Преглед српске књижевности“ искључена из универзитетске лектире, највише због тога што дубровачку књижевност посматра и као део и српске и као део хрватске књижевности (у предговору за друго издање своје књиге Павле Поповић пише: „Ја сматрам, по разлозима а не по шовинизму, да се српска књижевност може излагати без хрватске, и да се дубровачка књижевност може назвати српском бар онако исто као и хрватском“), а кад се, недавно, појавила прва „Историја дубровачке књижевности“ Злате Бојовић, о њој се говорило и на највишим политичким адресама у Хрватској. И то може да значи само једно – није нестала амбиција да се споља одређују границе српске књижевности. А то је постало утолико израженије што су се, на јужнословенском простору, после политичког проглашења нових нација, појавиле и нове књижевности које морају свој садржај и границе да успостављају унатраг, да, другим речима, „тражећи“ простор за сопствену дијахронију, нарушавају садржај и границе српске књижевности по дијахронијској дубини, уз оптужбе упућене српској култури да је, у минулим временима, другима узимала оно што је једино њој и могло припасти. А и кад није било покушаја да се поједини писци присвоје, било је настојања да се српској књижевности и култури нанесу симболичке ране тако што ће изванкњижевној анализи бити подвргнута дела највећих писаца (Његоша и Андрића, пре свих других ). Поред борбе за поништавање српског књижевног наслеђа, ови атаци на српску културу имају и један знатно далекосежнији циљ. Они су део настојања да се промени свест српског народа и то тако што ће он бити натеран да прихвати оно мишљење које не скрива анимозитет и према српском народу и према његовој култури.
Резултате оваквих настојања можемо, све чешће, да видимо и у нашем јавном простору. Кад је недавно, у нашој одавно поларизованој јавности, вођена расправа о школској лектири, могли смо да видимо нешто необично – становишта која су све доскора заступали они који српску књижевност посматрају споља и с нескривено антисрпских становишта појавила су се као становишта српских институција, па и радних тела која су оне формирале. Да није тако, зар би неко „Прољећа Ивана Галеба“ Владана Деснице или „Башту сљезове боје“ Бранка Ћопића измештао из обавезне лектире за гимназијалце у Србији а остављао им „Господу Глембајеве“ Мирослава Крлеже? А ту се онда отвара простор и за питање: унутар које културе и образовног система је овако нешто уопште могуће? Тако нешто је могуће само у култури која је, у процесима дугог трајања, најпре изгубила свест о својим границама, а потом је изгубила и способност да се брани, унутар културе која мисли да се спасава тако што се одриче себе, односно тако што пристаје да буде оно што други хоће.

МАРКЕТИНГ ЗАМЕНИО КЊИЖЕВНУ КРИТИКУ На другој страни, статус књижевности је врло неповољан и у самој српској култури. Ми већ дуго немамо прави књижевни живот (готово су нестала два важна елемента књижевног живота – књижевна периодика и књижевна критика). Кад је о књижевној периодици реч, треба ли, поред чињенице да тренутно у Београду не излази ниједан књижевни часопис, а два књижевна листа излазе толико нередовно да се, због тога, њихово присуство готово и не осећа, наводити било шта друго? А књижевна критика је такође нестала, водећи издавачи покушавају да је замене маркетингом. Отуда је дошло до вредносне пометње, до брисања границе између књижевности и субкњижевности, класици савремене српске књижевности бивају штампани у истој опреми и у истим библиотекама у којима се појављују дела без икакве уметничке вредности. Да ли је то случајно? Може ли све израженија борба за профит да замени потребу једне културе да има врхунска остварења? И ко о томе брине, ако знамо да је, примера ради, „Српски књижевни лист“ ове године добио средства довољна за штампање једног броја. Маргинализација српске књижевности није ствар овог тренутка већ резултат једног такође дугог процеса. У том процесу је било изузетно важно да се, низом међукорака, књижевност измести из тзв. идентитетског поља културе, у коме се она, доста дуго, одржавала, и претвори у подручје сваковрсних инцидената, да постане нешто што иритира учеснике у јавном животу.
Зашто је то тако? Једноставно зато што култура више не заокупља јавну пажњу коју је у последње време монополисала политика, тј. њени актери, делећи ту пажњу са светом естраде коју политичари најприсније доживљавају и којој једино пристају да чине уступке, нарочито на тему поделе медијског простора. Изван сфера политике и естраде, кад је у питању оно што зовемо култура, пажњу привлаче још само инциденти свих врста, па и они којима повод може бити и полузаборављена и у таму јавног живота све упорније гурана и на тај начин, у ствари, поништавана књижевност. Готово згасле и на друге садржаје углавном усмерене културне рубрике наших листова живну и покажу интересовање за неку књижевну појаву тек онда кад она пређе у подручје инцидента. Да није тако, Десанка Максимовић би и ове године, као и свих протеклих година током маја, била узгред поменута поводом доделе песничке награде која носи њено име и приликом промоције књига изабраних песама неког од добитника. Награде ове године, као што знамо, нема, али се појавио далеко значајнији повод да се Десанка Максимовић, макар на тренутак, нађе на јавној позорници, у улози полуге коју две стране користе у одмеравању снага (а власт хоће да у томе за себе приграби позицију разумније стране, стране која попушта, отклања штету коју је направила). Заслуга за вишедневну расправу о Десанки Максимовић је рад комисије коју је формирао Завод за унапређење образовања и васпитања, а у циљу измене програма наставе у оквиру предмета Српски језик и књижевност у гимназијама. Резултат рада те комисије је оно што се, под називом „Правилник о плану и програму наставе и учења за гимназију“, у оквиру „Просветног гласника“, у издању Службеног гласника Републике Србије, појавило 2. јуна 2020. године. До садржаја промена у наставном плану за предмет Српски језик и књижевност у гимназијама су, захваљујући реакцији Задужбине „Десанка Максимовић“, чији је основни задатак да брине о делу велике песникиње, а она то и чини, дошли и новинари и барем део тзв. стручне и културне јавности (добитници награде „Десанка Максимовић“, професори, студенти).
И уследила је врло бурна расправа у коју су се, посебно због својих актуелних потреба, умешали и високи државни функционери, правећи корак уназад и дезавуишући тако и комисију коју су формирали и резултат њеног рада иза кога би, као наручиоци, требало да стану. А о чему је, у ствари, реч? Одговор који већини најпре пада на памет је онај који долази из језика наше актуелне политике: о још једном у низу тзв. реформских подухвата, чији је наводни циљ да се настава српског језика и књижевности додатно функционализује, тј. како се помало еуфемистички каже, растерети непотребних садржаја и тако прилагоди перцептивном хоризонту данашњих ученика којима ни читање ни писање нису баш ни прва ни велика љубав, а које ни најближе социјално окружење, о широј заједници не вреди ни говорити, баш и не упућује на оно о чему, примера ради, може да говори један велики песник. У читавој ствари додатну невољу ствара и то што је реч о гимназијском наставном програму, о програму који је намењен онима који се припремају за један још виши образовни степен и који, по природи ствари, а посебно зато што се још не зна за које студије ће се определити, треба да стекну нешто шире образовање.

Крај у следећем броју

займ на карту срочно без отказа


3 коментара

  1. Филолошки факултет је ако се не варам кренуо са радом 1960/1961. Да ли је могуће да данас један знатан део људи мисли да се о питањима књижевности, друштва, положаја књижевника у друштву, вредности књижевних дела може говорити без филозофа, социолога, психолога… У нашем књижевном животу некада су важни књижевни критичари били образовани филозофи Никола Милошевић, Света Лукић, Драган Јеремић, Радомир Константиновић… Иван Миленковић филозоф који наставља ту традицију филозофа у књижевном животу нападнут је да је некомпетентан по питањима књижевности. Треба јасно нагласити да су од настанка уметности филозофи говорили, писали о њој. Заслугу за суноврат културе сносе многи који нису довољно филозофски образовани да проникну у трагедију културе и уметности која се одвија већ деценијама. И да поставимо јасно питање како је могуће да је роман Песма изузетно даровитог Оскара Давича потиснуо Хазарски речник Милорада Павића недаровитог писца чији највећи домет може да буде сврставање у фиоку експеримента и епигонисања филозофа и естетичара и писца Умберта Ека. Врло брзо ће се отворити полемике на ту тему код нас, а у свету бесни прави рат на универзитетима против произвољних постмодернистичких тумачења бројних филозофа која за последицу имају пошаст нихилизма, релативизма. Оно што се догађа и на Филолошком факултету у Београду и на многим факултетима у свету то је злоупотреба извесног броја аналитичких филозофа и постмодернистичких филозофа од стране једног броја професора недевољно упознатих са великом филозофском традицијом. Последице су катастрофалне. Већ сада смо затрпани безвредним произвољним критикама и тзв. књижевним делима у којима се прерађују и епигонишу туђе идеје и то прераста у једно иживљавање над духом.

    1
    2
  2. Књижевне критике нема више зато што они који треба да се баве писцима и песницима постадоше сви одреда песници и писци и не пада им на памет да се баве правим аутентичним и даровитим писцима и песницима. Да ли је нормално да сви уредници часописа добију награде? Да ли је нормално да сви који су се институционализовали и који су некоме потребни добију награде? Да ли је нормално да су неки и критичари и песници и чланови жирија и професори, да су и на институтима и у разним институцијама ? Да ли је нормално да писац који не припада ниједној интересној групи, може одмах да се исели и потражи срећу на неком другом месту? Већина ” критичара ” има више награда од правих писаца и песника.

    1
    1
  3. Зашто нема књижевне критике? Један од разлога је што они који треба да се баве књижевном критиком изигравају писце и песнике. Већина критичара има више награда од правих и даровитих писаца и песника. У књижевним часописима треба објавити по 20 песама од 3 даровита песника а не по једну песму 50 псеудопесника. А разлог зашто сви пишу је занетост постмодернистичком мантром о еклектицизму, имитацији, интертекстуалности, цитатности, ризомима… У свету су се подигле снаге филозофа, социолога, психолога, писаца у борби против постмодернистичке куге како рече један филозоф. Коме требају прави писци и песници? Они прави углавном нису лојални, опасни су, неухватљиви…

    2
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.