Utroba imperije

Britanci su ponosni na svoju imperijalnu i kolonijalnu prošlost. Ali postavlja se pitanje šta ona znači za današnje britansko društvo i hoće li se im se poput bumeranga vratiti

Pre nekoliko dana je na jutarnjem programu britanske televizije vođen zanimljiv razgovor. Jedan od dva domaćina emisije je glumac pakistanskog porekla Adil Rej, koga svi znaju iz TV serije „Građanin Kan“ (Citizen Kahn) gde igra glavnu ulogu, glavu pakistanske porodice iz Birmingema. Naziv je parafraza naslova čuvenog filma Orsona Velsa „Građanin Kejn“ (Citizen Kane, 1941). Dotični Kan je strasni ljubitelj kriketa. Bučan je, blagoglagoljiv, duhovit i samoproglašeni lider lokalne muslimanske zajednice.
Glumac Rej dakle vodi jutarnji program uz koleginicu Ranvir Sing, koja je indijskog porekla. Gost im je Kalvin Robinson, novinar i politički komentator sa afro frizurom i očigledno bar delimično afričkog porekla. Razgovor se vodi o tome da li istorija Afrikanaca (black history) treba da bude obavezan predmet u engleskim školama. Robinson kaže da bi fokusiranje na „crnu istoriju“ predstavljalo prekomernu kompenzaciju, jer je čitav Komonvelt pa i čuveni prvaci kao što su Nelson Mandela i Roza Parks već u nastavnom programu.
Rej je na to poskočio i prekinuo gosta usred rečenice: „Kalvine, moram ovde da te prekinem jer smo mi utvrdili da to nije slučaj.“ Kalvin se onda na svojoj polovini ekrana ućutao a Rej je kao kakav krstaš krenuo u obračun na život i smrt. Ima važnih momenata, rekao je, koji uopšte nisu u obaveznom delu gradiva. U tome je stvar, nastavio je, to gradivo mora da bude obavezno. „Evo, da vam dam primer svetskih ratova.“ Učio je, kaže Rej, oba svetska rata u školi a niko mu nikada nije rekao da je u Prvom ratu učestvovalo više od milion indijskih vojnika. Posle toga se dogodio napad na Njujork i Vašington 11. septembra, a Rej je bio u učionici sa još tridesetak bele dece koji su na njega počeli da gledaju kao na stranca i potencijalnog kriminalca. Adil Rej i dan-danas misli da je učitelj tada trebalo da im objasni da su se i muslimani borili za Britaniju. Indijski vojnici su držali trećinu zapadnog fronta 1914. godine. Kad bismo mi svi znali za to, kada bi to u školi bilo obavezno gradivo, to bi sigurno vodilo u izgradnju modernog i inkluzivnog društva.
Kako vidimo, lagana, ranojutarnja tema tek toliko da nam radni dan u korona samoizolaciji bude zabavniji.

PRIČA O INDIJI Britansko carstvo u kome sunce nikada ne zalazi bilo je na vrhuncu svoje ekspanzije i snage negde između 1815. godine i Prvog svetskog rata. Delovi Afrike, Indijski potkontinent, Kanada, Australija… Po okončanju tog britanskog veka osnovan je Komonvelt, zajednica pedeset tri bivše kolonije, koji je, uz engleski jezik, naravno, važna poluga za očuvanje vitalnih interesa vladajuće klase i za projekciju meke globalne moći. To je, ukratko, kontekst gorepomenutog razgovora – Imperija i svet posle Imperije.
Mi ćemo se osvrnuti ovde na dva primera iz riznice britanske kolonijalne prošlosti, na Indiju i na Irsku, zato što su potpuno različiti, ali paradigmatični i smisaoni u okvirima postkolonijalnog diskursa, te razgovorima o identitetu i državotvornosti.
I zaista, kako nam je Rej u jutarnjem programu rekao, više od milion indijskih vojnika se borilo na strani Britanske imperije u Prvom svetskom ratu. Više od šezdeset hiljada ih je poginulo, a skoro sedamdeset hiljada je ranjeno. Borili su se protiv Nemaca na Zapadnom frontu i u Nemačkoj istočnoj Africi (Burundi, Ruanda i Tanzanija) kao i u Egiptu, Turskoj i Mesopotamiji (Irak, Kuvajt, delovi Sirije i jugoistočne Turske).
Ser Klod Ošinlek, glavnokomandujući indijske armije u Drugom svetskom ratu, u memoarima je pisao da Britanija ne bi izašla kao pobednik iz dva svetska rata da nije bilo indijske vojske.
Ekonomisti Brodberi i Gupta (2010) sa Univerziteta Vorik u Engleskoj procenjuju da je 1650. godine, kada je Imperija stigla u Indiju, bruto godišnji prihod po glavi lokalnih stanovnika bio ravan 80% onog britanskog. Dva veka kasnije, 1871. godine, bio je svega 15%. Nekome je očigledno taj odnos odgovarao manje, a nekome više. S obzirom na to da je Indija kastinsko društvo, to ne znači da je svim stanovnicima potkontinenta bilo lošije. Naravno da ne, no većini je životni standard drastično opao (nisu, apsolutni merni podaci i razlozi za to su vrlo kompleksni).
Da ne generalizujemo previše, ali je ipak jasno da jutarnji program televizije ne toleriše ekstremne stavove i da su voditelji ovih programa dobro istrenirani da iznose mišljenja koja su prihvatljiva za većinu gledalaca. Znači, razgovor o istorijskoj ulozi Indije u razvoju britanske imperije kao i položaj Indijaca i Pakistanaca u današnjoj Britaniji su angažovane teme jednog složenog društva koje gradi svoj identitet u 21. veku van Evropske unije.
Treba ovde podsetiti da je britanska (kolonija) Indija 1947. godine podeljena na Pakistan (muslimani) i Indiju (indusi), zemlje koje su od tada ratovale nekoliko puta. Isto tako zanimljivo je da primetimo da su i njihovi većinski jezici, urdu (Pakistan) i hindi (Indija) vrlo slični i da se oni međusobno odlično razumeju. Bitna razlika je da se urdu piše arapskim pismom, a hindi devanagari pismom. Urdu ima nešto više arapskih i persijskih reči i izraza (muslimani), dok hindi ima više reči poreklom iz sanskrta. To nam nekako sve zvuči poznato, zar ne? Nije na Balkanu mnogo drugačije (Ukrajina? Bliski istok?). Naravno, imperije su ovladale tehnologijom zavadi pa vladaj još za vreme starog Rima (divide et impera) pa verovatno i pre Cezara.

IRSKA SUDBINA Drugi primer koji nas ovde zanima je irski. Ostrvo je danas podeljeno na Republiku Irsku, koja je nezavisna država i članica Evropske unije, i na Severnu Irsku, koja je deo Ujedinjenog Kraljevstva (Britanija plus Sev. Irska, dok je sama Britanija sastavljena od Engleske, Škotske i Velsa). Većina Iraca su katolici, a protestantska manjina živi u Severnoj Irskoj. Podela teritorije pod okriljem imperije. Tog scenarija smo se nagledali, zar ne?
Posle nekoliko vekova previranja Irska je 1801. godine postala deo Britanije. Na ostrvu je tada bilo oko pet miliona stanovnika i taj je broj narastao do oko osam miliona sredinom 19. veka. Teritorija Irske (ostrva) po veličini je slična Srbiji a u to vreme Srbija nije imala više od milion stanovnika. No mi smo bili na izlasku iz jednog (Osmanskog) carstva, a Irci su tada bili na ulasku u Britansku imperiju.
Velika epidemija krompirove zlatice koja je pogodila Evropu sredinom 19. veka uništila je irske useve. Zavladala je glad. Kraljica Viktorija je i dalje ubirala porez, a ljudi su umirali od gladi ili bežali u Ameriku. I turski sultan Abdul Medžid Prvi se sažalio i najavio pomoć vrednu deset hiljada funti, na šta je kraljica Viktorija protestovala i rekla da ne može da pošalje više od hiljadu, jer ona, zaboga, šalje dve hiljade! Sultan je poslao hiljadu, ali je tajno poslao i još pet brodova s hranom koji su probili britansku blokadu i stigli do luke Drogeda. Vrednost turske pošiljke hrane je u današnjem novcu bila od oko 1,5 miliona dolara.
Irska je u periodu od 1845. do 1849. izgubila skoro 30 posto stanovništva. U narednih pedeset godina izgubiće još dva miliona. Ni do danas zemlja nije uspela da vrati broj stanovnika iz sredine 19. veka.
U Prvom ratu se na strani Britanije borilo oko 200.000 Iraca. Kada je 1918. izbio ustanak protiv Britanaca, Irska Republikanska Armija (IRA) je na veterane iz Prvog rata gledala s podozrenjem kao na ljude koji su se zakleli na vernost britanskoj kruni. Oni i njihove porodice bili su tretirani kao izdajnici, ili bar kao potencijalni izdajnici. Bilo je to tragično razdoblje u istoriji irskog naroda koje je, međutim, dovelo do formiranja stabilne Republike Irske.
Vaš dopisnik se jednom prilikom, pre desetak godina, zatekao u Limeriku, na zapadnoj obali Irske. Grad se nalazi malo južnije od aerodroma Šenon, Golveja i poznatih Moher hridina. U Hanrati pabu održavalo se poetsko veče, što je za irske prilike sasvim normalan događaj – nemaju oni slučajno pet Nobelovih nagrada za književnost. Na zidu omanjeg, tradicionalnog paba nalazila se stranica iz lokalnih novina, 13. mart 1965. godine. Na stranici je bila fotografija Če Gevare i još jednog mlađeg čoveka. Stoje tu nasmejani otprilike na istom tom mestu gde je sad bila uramljena stranica. 
„Da, da“, rekao je barmen, stariji, mršav čovek. „To je Če Gevara… a ovaj pored njega, to sam ja.“
Onda je ispričao kako je Če Gevara sa kubanskom delegacijom bio na sastanku s Titom na Brionima. Pri povratku na Kubu, avion je imao nekih problema pa su se spustili na aerodrom Šenon da se to popravi. Dok je avion bio u hangaru, Ernesto se prošetao da prvog većeg mesta Limerika. Pa ipak je u njemu bilo i irske krvi (po majci je bio Lynch) ili kako je njegov otac voleo da kaže: „Pobunjenik je na tu irsku stranu naše porodice.“
Jedan pesnik je s male bine u ćošku još recitovao kad se začulo zvono, znak za naručivanje poslednje ture pića. Zvuk je ispraćen glasnim negodovanjem prisutne pesničke sabraće. Naime, to veče su svi, osim vašeg dopisnika, recitovali na toj bini, i jedan se nevoljno diže, namesti kačket i u dva-tri klimava koraka približi baru. Naručio je sto piva. Preventivno. Onda su zaključali vrata.
Izašli smo odatle oko pet ujutru. Zagrljeni. I Če Gevara je stupao sa nama sve marširajući nesigurnim korakom. Pevali smo na sav glas neke argentinske pesme.
Indijci su, dakle, poslali milion ljudi da se bore na strani Britanije a Irci oko dvesta hiljada. Jedni slave (bar neki) svoju ulogu u borbi za očuvanje britanske krune i svoje veterane, dok drugi ne slave ništa od toga, jer su se istovremeno borili za nezavisnost.
Irska je danas dobrostojeća zemlja koja je prošle godine ostvarila nacionalni dohodak po glavi stanovnika od osamdesetak hiljada dolara, što je skoro duplo više od britanskog. Indija danas ima prosečan prihod po glavi stanovnika od oko dve hiljade dolara.
Povlačenje ove paralele kao da sugeriše da je irski put bio ispravan, a da indijski nije. No treba odmah reći da su istorija i razvojni putevi zemalja, pogotovo velikih kao Indija, previše složeni da bi jedna jedina paralela mogla da pretenduje na dubokoumna tumačenja globalnih gibanja.
Na osnovu ovog poređenja, međutim, možemo da uočimo momente koji su važni za razumevanje sveta oko nas. Vaš dopisnik je jednom prilikom u hotelu u Dablinu gledao večernji dnevnik. Kad je došlo do vremenske prognoze, prikazali su irsko ostrvo i desno od njega jednu tamnu sivu mrlju. Iza mrlje je bio evropski kontinent sa imenima gradova i zemalja. Tamna mrlja je bila, naravno, Britanija. Nije moguće razumeti tu mapu i takvu vremensku prognozu van konteksta istorijskih događaja kao što su velika glad, strahoviti pomor, izgnanstvo, čvrstoruka vladavina kraljice Viktorije i borba za nezavisnost.
Mnogo se priča ovih dana o tekovinama ropstva i o rasizmu, naročito prema crnoj, afričkoj populaciji. Politička korektnost nalaže da se takve težnje moraju podržati. Zaposleni pohađaju kurseve o različitosti na radnom mestu, podsvesnom predubeđenju i pozitivnoj diskriminaciji. Kako smo videli, sve su to direktno i indirektno tekovine globalne imperije gde sunce nikada ne zalazi. Istovremeno jedno skorašnje istraživanje je pokazalo da britanska javnost pozitivno ocenjuje istorijsku ulogu Imperije. Ponosno na britansku kolonijalnu prošlost je 44 posto ispitanika, 23% je neutralno, a 21% žali što je Imperija uopšte postojala. To znači da 67% stanovništva sasvim komotno, bez griže savesti, živi s tekovinama ropstva i osvajačkih pohoda. Isto tako, trećina je ocenila ulogu Imperije u razvoju kolonizovanih zemalja kao pozitivnu, što je dosta veći procenat nego u nekih drugih kolonijalnih sila poput Holandije, Francuske, Španije, Nemačke ili Japana.
Black Lives Matter (Crni životi su važni) marširaju ulicama obučeni u crno sa uzdignutom pesnicom. Političari govore o neophodnosti integracija. Pozitivna diskriminacija se preporučuje prilikom zapošljavanja, prijema u škole i na fakultete. Više od pola stanovništva je zadovoljno istorijskom ulogom Imperije. Vladajuća klasa, oni nevidljivi, retko se izjašnjavaju, oni ne žive u četvrtima i ulicama kojima prolazi sva ta šarenolika raja. Rusi i Kinezi su krivi za sve!
Ovo je, mora biti, neki multikulti bosanski lonac na koji je spušten poklopac. Krčkamo se. Čisto kulinarska tema. Red dimljenih rebaraca, red kiselog kupusa pa red slanine, da nisu ovo možda valjevske prokule u loncu oko nas? Krčkamo se.