Утроба империје

империја (делови мапе обојени у црвено) из 1886 године / Walter Crane

Британци су поносни на своју империјалну и колонијалну прошлост. Али поставља се питање шта она значи за данашње британско друштво и хоће ли се им се попут бумеранга вратити

Пре неколико дана је на јутарњем програму британске телевизије вођен занимљив разговор. Један од два домаћина емисије је глумац пакистанског порекла Адил Реј, кога сви знају из ТВ серије „Грађанин Кан“ (Citizen Kahn) где игра главну улогу, главу пакистанске пoродице из Бирмингема. Назив је парафраза наслова чувеног филма Орсона Велса „Грађанин Кејн“ (Citizen Kane, 1941). Дотични Кан је страсни љубитељ крикета. Бучан је, благоглагољив, духовит и самопроглашени лидер локалне муслиманске заједнице.
Глумац Реј дакле води јутарњи програм уз колегиницу Ранвир Синг, која је индијског порекла. Гост им је Калвин Робинсон, новинар и политички коментатор са афро фризуром и очигледно бар делимично aфричког порекла. Разговор се води о томе да ли историја Aфриканаца (black history) треба да буде обавезан предмет у енглеским школама. Робинсон каже да би фокусирање на „црну историју“ представљало прекомерну компензацију, јер је читав Комонвелт па и чувени прваци као што су Нелсон Мандела и Роза Паркс већ у наставном програму.
Реј је на то поскочио и прекинуо госта усред реченице: „Калвине, морам овде да те прекинем јер смо ми утврдили да то није случај.“ Калвин се онда на својој половини екрана ућутао а Реј је као какав крсташ кренуо у обрачун на живот и смрт. Има важних момената, рекао је, који уопште нису у обавезном делу градива. У томе је ствар, наставио је, то градиво мора да буде обавезно. „Ево, да вам дам пример светских ратова.“ Учио је, каже Реј, оба светска рата у школи а нико му никада није рекао да је у Првом рату учествовало више од милион индијских војника. После тога се догодио напад на Њујорк и Вашингтон 11. септембра, а Реј је био у учионици са још тридесетак беле деце који су на њега почели да гледају као на странца и потенцијалног криминалца. Адил Реј и дан-данас мисли да је учитељ тада требало да им објасни да су се и муслимани борили за Британију. Индијски војници су држали трећину западног фронта 1914. године. Кад бисмо ми сви знали за то, када би то у школи било обавезно градиво, то би сигурно водило у изградњу модерног и инклузивног друштва.
Како видимо, лагана, ранојутарња тема тек толико да нам радни дан у корона самоизолацији буде забавнији.

фото: shashank hudkar / unsplash

ПРИЧА О ИНДИЈИ Британско царство у коме сунце никада не залази било је на врхунцу своје експанзије и снаге негде између 1815. године и Првог светског рата. Делови Африке, Индијски потконтинент, Канада, Аустралија… По окончању тог британског века основан је Комонвелт, заједница педесет три бивше колоније, који је, уз енглески језик, наравно, важна полуга за очување виталних интереса владајуће класе и за пројекцију меке глобалне моћи. То је, укратко, контекст горепоменутог разговора – Империја и свет после Империје.
Ми ћемо се осврнути овде на два примера из ризнице британске колонијалне прошлости, на Индију и на Ирску, зато што су потпуно различити, али парадигматични и смисаони у оквирима постколонијалног дискурса, те разговорима о идентитету и државотворности.
И заиста, како нам је Реј у јутарњем програму рекао, више од милион индијских војника се борило на страни Британске империје у Првом светском рату. Више од шездесет хиљада их је погинуло, а скоро седамдесет хиљада је рањено. Борили су се против Немаца на Западном фронту и у Немачкој источној Африци (Бурунди, Руанда и Танзанија) као и у Египту, Турској и Месопотамији (Ирак, Кувајт, делови Сирије и југоисточне Турске).
Сер Клод Ошинлек, главнокомандујући индијске армије у Другом светском рату, у мемоарима је писао да Британија не би изашла као победник из два светска рата да није било индијске војске.
Економисти Бродбери и Гупта (2010) са Универзитета Ворик у Енглеској процењују да је 1650. године, када је Империја стигла у Индију, бруто годишњи приход по глави локалних становника био раван 80% оног британског. Два века касније, 1871. године, био је свега 15%. Некоме је очигледно тај однос одговарао мање, а некоме више. С обзиром на то да је Индија кастинско друштво, то не значи да је свим становницима потконтинента било лошије. Наравно да не, но већини је животни стандард драстично опао (нису, апсолутни мерни подаци и разлози за то су врло комплексни).
Да не генерализујемо превише, али је ипак јасно да јутарњи програм телевизије не толерише екстремне ставове и да су водитељи ових програма добро истренирани да износе мишљења која су прихватљива за већину гледалаца. Значи, разговор о историјској улози Индије у развоју британске империје као и положај Индијаца и Пакистанаца у данашњој Британији су ангажоване теме једног сложеног друштва које гради свој идентитет у 21. веку ван Европске уније.
Треба овде подсетити да је британска (колонија) Индија 1947. године подељена на Пакистан (муслимани) и Индију (индуси), земље које су од тада ратовале неколико пута. Исто тако занимљиво је да приметимо да су и њихови већински језици, урду (Пакистан) и хинди (Индија) врло слични и да се они међусобно одлично разумеју. Битна разлика је да се урду пише арапским писмом, а хинди деванагари писмом. Урду има нешто више арапских и персијских речи и израза (муслимани), док хинди има више речи пореклом из санскрта. То нам некако све звучи познато, зар не? Није на Балкану много другачије (Украјина? Блиски исток?). Наравно, империје су овладале технологијом завади па владај још за време старог Рима (divide et impera) па вероватно и пре Цезара.

ИРСКА СУДБИНА Други пример који нас овде занима је ирски. Острво је данас подељено на Републику Ирску, која је независна држава и чланица Европске уније, и на Северну Ирску, која је део Уједињеног Краљевства (Британија плус Сев. Ирска, док је сама Британија састављена од Енглеске, Шкотске и Велса). Већина Ираца су католици, а протестантска мањина живи у Северној Ирској. Подела територије под окриљем империје. Тог сценарија смо се нагледали, зар не?
После неколико векова превирања Ирска је 1801. године постала део Британије. На острву је тада било око пет милиона становника и тај је број нарастао до око осам милиона средином 19. века. Територија Ирске (острва) по величини је слична Србији а у то време Србија није имала више од милион становника. Но ми смо били на изласку из једног (Османског) царства, а Ирци су тада били на уласку у Британску империју.
Велика епидемија кромпирове златице која је погодила Европу средином 19. века уништила је ирске усеве. Завладала је глад. Краљица Викторија је и даље убирала порез, а људи су умирали од глади или бежали у Америку. И турски султан Абдул Меџид Први се сажалио и најавио помоћ вредну десет хиљада фунти, на шта је краљица Викторија протестовала и рекла да не може да пошаље више од хиљаду, јер она, забога, шаље две хиљаде! Султан је послао хиљаду, али је тајно послао и још пет бродова с храном који су пробили британску блокаду и стигли до луке Дрогеда. Вредност турске пошиљке хране је у данашњем новцу била од око 1,5 милиона долара.
Ирска је у периоду од 1845. до 1849. изгубила скоро 30 посто становништва. У наредних педесет година изгубиће још два милиона. Ни до данас земља није успела да врати број становника из средине 19. века.
У Првом рату се на страни Британије борило око 200.000 Ираца. Када је 1918. избио устанак против Британаца, Ирска Републиканска Армија (ИРА) је на ветеране из Првог рата гледала с подозрењем као на људе који су се заклели на верност британској круни. Они и њихове породице били су третирани као издајници, или бар као потенцијални издајници. Било је то трагично раздобље у историји ирског народа које је, међутим, довело до формирања стабилне Републике Ирске.
Ваш дописник се једном приликом, пре десетак година, затекао у Лимерику, на западној обали Ирске. Град се налази мало јужније од аеродрома Шенон, Голвеја и познатих Мохер хридина. У Ханрати пабу одржавало се поетско вече, што је за ирске прилике сасвим нормалан догађај – немају они случајно пет Нобелових награда за књижевност. На зиду омањег, традиционалног паба налазила се страница из локалних новина, 13. март 1965. године. На страници је била фотографија Че Геваре и још једног млађег човека. Стоје ту насмејани отприлике на истом том месту где је сад била урамљена страница. 
„Да, да“, рекао је бармен, старији, мршав човек. „То је Че Гевара… а овај поред њега, то сам ја.“
Онда је испричао како је Че Гевара са кубанском делегацијом био на састанку с Титом на Брионима. При повратку на Кубу, авион је имао неких проблема па су се спустили на аеродром Шенон да се то поправи. Док је авион био у хангару, Ернесто се прошетао да првог већег места Лимерика. Па ипак је у њему било и ирске крви (по мајци је био Lynch) или како је његов отац волео да каже: „Побуњеник је на ту ирску страну наше породице.“
Један песник је с мале бине у ћошку још рецитовао кад се зачуло звоно, знак за наручивање последње туре пића. Звук је испраћен гласним негодовањем присутне песничке сабраће. Наиме, то вече су сви, осим вашег дописника, рецитовали на тој бини, и један се невољно диже, намести качкет и у два-три климава корака приближи бару. Наручио је сто пива. Превентивно. Онда су закључали врата.
Изашли смо одатле око пет ујутру. Загрљени. И Че Гевара је ступао са нама све марширајући несигурним кораком. Певали смо на сав глас неке аргентинске песме.
Индијци су, дакле, послали милион људи да се боре на страни Британије а Ирци око двеста хиљада. Једни славе (бар неки) своју улогу у борби за очување британске круне и своје ветеране, док други не славе ништа од тога, јер су се истовремено борили за независност.
Ирска је данас добростојећа земља која је прошле године остварила национални доходак по глави становника од осамдесетак хиљада долара, што је скоро дупло више од британског. Индија данас има просечан приход по глави становника од око две хиљаде долара.
Повлачење ове паралеле као да сугерише да је ирски пут био исправан, а да индијски није. Но треба одмах рећи да су историја и развојни путеви земаља, поготово великих као Индија, превише сложени да би једна једина паралела могла да претендује на дубокоумна тумачења глобалних гибања.
На основу овог поређења, међутим, можемо да уочимо моменте који су важни за разумевање света око нас. Ваш дописник је једном приликом у хотелу у Даблину гледао вечерњи дневник. Кад је дошло до временске прогнозе, приказали су ирско острво и десно од њега једну тамну сиву мрљу. Иза мрље је био европски континент са именима градова и земаља. Тамна мрља је била, наравно, Британија. Није могуће разумети ту мапу и такву временску прогнозу ван контекста историјских догађаја као што су велика глад, страховити помор, изгнанство, чврсторука владавина краљице Викторије и борба за независност.
Много се прича ових дана о тековинама ропства и о расизму, нарочито према црној, афричкој популацији. Политичка коректност налаже да се такве тежње морају подржати. Запослени похађају курсеве о различитости на радном месту, подсвесном предубеђењу и позитивној дискриминацији. Како смо видели, све су то директно и индиректно тековине глобалне империје где сунце никада не залази. Истовремено једно скорашње истраживање је показало да британска јавност позитивно оцењује историјску улогу Империје. Поносно на британску колонијалну прошлост је 44 посто испитаника, 23% је неутрално, а 21% жали што је Империја уопште постојала. То значи да 67% становништва сасвим комотно, без гриже савести, живи с тековинама ропства и освајачких похода. Исто тако, трећина је оценила улогу Империје у развоју колонизованих земаља као позитивну, што је доста већи проценат него у неких других колонијалних сила попут Холандије, Француске, Шпаније, Немачке или Јапана.
Black Lives Matter (Црни животи су важни) марширају улицама обучени у црно са уздигнутом песницом. Политичари говоре о неопходности интеграција. Позитивна дискриминација се препоручује приликом запошљавања, пријема у школе и на факултете. Више од пола становништва је задовољно историјском улогом Империје. Владајућа класа, они невидљиви, ретко се изјашњавају, oни не живе у четвртима и улицама којима пролази сва та шаренолика раја. Руси и Кинези су криви за све!
Ово је, мора бити, неки мултикулти босански лонац на који је спуштен поклопац. Крчкамо се. Чисто кулинарска тема. Ред димљених ребараца, ред киселог купуса па ред сланине, да нису ово можда ваљевске прокуле у лонцу око нас? Крчкамо се.

Један коментар

  1. Oduvek mi je bilo zanimljivo kako Irci glume neki patriotizam i nacionalizam. Glume? Pa kako nazvati situaciju gde 90% jednog naroda ne zna svoj maternji jezik, već koristi samo jezik omraženog okupatora. Da, samo 10% Iraca govori irski. I to jedan vek posle oslobođenja. Velšani, još uvek u Britaniji, uspešno oživljavaju svoj jezik, a da ne pričamo o Izraelu. Ali poznato je da su Irci oduvek bili lak materijal za asimilaciju, zapravo je čudno kako svi oni danas nisu Englezi…
    Nije neko poređenje, ali recimo: zamisllite da 90% Albanaca u Albaniji govori srpski, a oni na KiM masovno na referendumu glasaju da ostanu u Srbiji. Otprilike.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *