Зечевизија – Божанствене норме

Да је позоришна режија унеколико ефемерна уметност, схватио је још „уметник у младости“, сјајни позоришни редитељ Александар Аца Ђорђевић већ у првом сусрету с телевизијом, којој је приступио без треме, као новој планетарној појави, која не само да је изменила свет (као што је био случај с кинематографом) него је постала сам тај свет, трепћуће око човечанства

Захваљујући репродуктивној моћи филма и телевизије режија је постала бесмртна. Тако је остао с нама велики редитељ Александар Ђорђевић (1924–2005) и када се преселио у вечност, пре петнаест година. Од тада нема недеље и месеца да се не појави нека од његових реприза не зато што телевизија има све мање ичег новог и доброг на свом програму (што је очајна чињеница) него зато што ходу времена може да одоли само оно што је, у свом срцу, јаче од њега. Имао је право Гордон Крејг, који је режију сматрао божанском појавом: човековим искушењем да се макар на малом простору и ограниченим средствима забави стварањем света. Где су данас Крејгове режије? Да је позоришна режија унеколико ефемерна уметност, схватио је још „уметник у младости“, сјајни позоришни редитељ Аца Ђорђевић већ у првом сусрету са телевизијом, којој је приступио без треме, као новој планетарној појави, која не само да је изменила свет (као што је био случај с кинематографом) него је постала сам тај свет, трепћуће око човечанства. Без треме, за коју је био мајстор и с којом је увек умео да изађе на крај.

УМЕТНИЧКА КОНТРОЛА Има једна анегдота о Бати Живојиновићу, такође човеку без треме, готовом да се вазда хвата укоштац са оним страшним афектом страха кога се латио Хичкок у својем филму истог наслова. Први пут се Бата нашао сам, очи у очи с немилосрдним гледалиштем испред завесе на дипломској представи студената глуме, у Нишком позоришту, радних педесетих година прошлог века. Требало је да изговори један монолог из Плаутове комедије „Менехми“. „Никада нисам био тремарош, али сам се тог пута одузео. Буквално!“, сећа се велики глумац. „Изгубио сам глас, руке су ми се укочиле, ноге утрнуле. Стајао сам пред публиком, као крава. А онда су ме извукли. Аца Ђорђевић се снашао и почео да ме масира. Трема ме је потпуно парализовала. Када сам се мало повратио, изашао сам поново пред публику и рекао све што је требало… Ту сам преломио трему и више је никада нисам имао, ни у најтежим улогама и у најтежим ситуацијама.“ Да се није појавио Аца Ђорђевић, тадашњи Батин професор у глумачкој школи у Нишу и редитељ у Нишком позоришту, био би то вероватни крај једне велике глумачке каријере. Али не, Аца је знао како се поступа с тремом, знао је да се мора вратити на почетак, то је, уосталом, и сам чинио целог живота, увек испочетка (како гласи и наслов монографије Драгане Бошковић о Аци Ђорђевићу, која ће ускоро изаћи из штампе), фатум који је први искусио коринтски митски херој Сизиф; усуд сваке уметности.
Ђорђевић је знао да се све може испочетка ако чврсто држиш конце надахнућа и умећа. Био је мајстор самоконтроле и „контроле“ уопште, нарочито уметничке контроле. Шта? Постоји „уметничка контрола“? Каква је то онда уметност? О, него шта него постоји! То је, штавише, кључ уметности. Контролисати све, ама баш све функције онога што Боро Драшковић зове „филозофија целине, скуп свих наука и слободних вештина, универзална уметност, кроз рад органске природе грађена од свих и свега – глумац, текст, простор и звук, темпо-ритам, светлост, организација – све је грађа, облик и епоха, енергија и стил, време и историја, све је повезано са свим, као у кинеској пословици“ – дакле режије као божанственог заната, у крејговском смислу – ето то је најважније оруђе редитеља! Њиме је Аца Ђорђевић суверено владао у театру, на филму, на телевизији, нарочито у жанру који се отима чаробној фабрици непосредног живота и већ представља нешто самостално, у жанру телевизијске серије, посебно оне која дуго траје и постаје друштвени роман нашег времена. Ђорђевић је у нас створио образац Отписаних (па њиховог Повратка) и нарочито великих сага типа Бољи живот, Срећни људи или Породично благо. Без обзира на чињеницу да високе уметничке амбиције никада нису биле део ових пројеката, јер они служе сасвим другој сврси, за њих важи исти круг правила и упутстава који се сматра језгром режије. Овај круг дефинисао је, образложио и оставио нам у наслеђе Ђорђевићев професор др Хуго Клајн, по струци психијатар фројдовског кова, а творац темеља модерне режијске теорије и праксе.

УМЕТНИЧКИ ЗАНАТ Ко је прошао Клајнову школу, ко је научио да га слуша и увек има уз себе, попут Аце Ђорђевића, тај је знао како се решава сваки проблем који је професор уочио и описао у својој златној књизи Основни проблеми режије. Строги, правични и бескрајно корисни Клајн захтевао је прво и пре свега студијско читање текста одабраног за реализацију и прописао низ упутстава за ово читање. Девет од десет данашњих редитеља не зна да чита текст и то се види већ на први поглед у њиховим финалним продуктима. То је углавном зато што су пролазили кроз школу на којој данашњи „професори“ не умеју да читају текст, дакле не контролишу азбуку режијске вештине. Њима су тема, сиже, фабула и идеја једно те исто; они нису у стању да их раздвоје, а камоли да схвате да се ради о кључним особинама дела. Ови појмови не само да нису исто него су често и супротстављени једни другима и баш се у томе крије суштина режије. „Слушајте шта имам да вам кажем и боље ћете режирати“, говорио је велики професор Славко Воркапић студентима на истој академији. Девет од десет данашњих наших филмских редитеља не уме да веже кадар са кадром по законима физичке перцепције; речју, не знају азбуку играног филма. Ко год је слушао Воркапића и Клајна постао је редитељ. Остали нису. Или бар ја не знам – ниједног.
Аца Ђорђевић је са сигурношћу приступао сваком послу јер је пажљиво изучио норме уметничког заната пре него што је употребљавао алатке које су му дате. Постоји уметнички занат? О да, Ђорђевић је убедљив пример. Без обзира да ли је у питању позориште, филм или телевизија, ту важе, у бити, исте основе и ту су грешке занемариве. Тек онда долази виши дрил, па онда још виши курс, па онда и највиши, онај где се срећу искуство и таленат и где више нема правила. С малим изузетком, дакле девет од десет наших редитеља није прошло све ове степенице и зато нас свака Ацина реприза радује више него многобројне садашње принове. Прошло је само петнаест година а уметност телевизијске режије готово да је ишчезла с нашег екрана. С правом се може рећи, без обавезе да се избегне стереотип: нема више редитеља као што је био Александар Ђорђевић.
Нажалост.