Nezahvalni Zeka, njegovi tata i deka

Objavljujemo reagovanja na tekst Božidara Zečevića „Ketmanov muštuluk“, štampan u prošlom broju (624) našeg lista. Tekstovi u ovom broju deo su polemike započete objavljivanjem komentara Vladimira Kecmanovića – „Dan mrmota titoiste Rebita“

Sa Zekom je baš teško izaći na kraj. „Ne možeš ga ni vilati ni sedlati“, kao da mu je nadimak po jednoj drugoj životinji. Prebacio mi je da sam „uvijek blizak vlasti i parama“. A ja ne samo što sam prešao preko toga nego sam se, da bih ga konačno skinuo s vrata, založio „tamo gdje treba“ i poručio mu da će mi najljepše zahvaliti ako obustaviti svoju polemičku gnjavažu. Pare sam mu obezbijedio, ali mu je izgleda malo, pa tjera dalje …
Da bi čitaoci mogli da se snađu, Zeka je u svom odgovoru na kritički napad moga sina Vladimira oko sredstava koje dijeli Filmski centar upleo i mene i starije pretke. U nedostatku argumenata, a po sistemu vendete, napravio je tu inicijalnu glupost kojom me je natjerao da reagujem, pa se nastavilo. Povjerovao sam da je shvatio svoju grešku, ali vraga…
Sada piše: „Zar ja, rođeni Beograđanin treba da legitimišem život svoje porodice u ovom gradu pred jednim dođošem i dotepancem, a moj deda se prije 100 godina upisao na Beogradski univerzitet kod Mike Alasa i, istovremeno, u Srpsku narodnu odbranu.“ Mašala, Zeko! Da sam znao o kakvom koljenoviću se radi, pokrio bih se po ušima. Deka, tata i Zeka, ili bar posljednja dvojica, rodili su se u Beogradu, i svi se upisali na faks. Malo li je?
A, eto, moj deda bio protojerej i senator u Kraljevini SHS, koju je prije više od sto godina osnovao. Moj otac je u Beogradu između dva svjetska rata bio osnivač, urednik i suvlasnik ugledne izdavačke kuće „Kosmos“ sa poznatom bibliotekom „Karijatide“. Ovdje je i diplomirao i doktorirao kod Ibrovca, bio akademik. Moja majka je završila klasičnu filologiju kod čika Miše Đurića, Budimira i Čajkanovića i bila profesor latinskog u Petoj gimnaziji. Stanovali kod moje bake u Zahumskoj ulici – skoro pa u krugu dvojke! Onaj moj, dr Vojislav – Đedo, što ga je Zeka prozivao, diplomirao medicinu na Karlovom univerzitetu u Pragu. A tek stariji i mlađi u mome koljenu i kasnijim… Pa šta onda?!
Kakve svi oni imaju veze sa našom polemikom? Baš nikakve, kao i u Zekinom slučaju. Sem po onom ruralno-patrijarhalnom „Ne pada iver daleko od klade“. Često pada vrlo daleko. Psihologija kaže da ljudi koji nemaju čime lično da se pohvale obično vole da ističu svoje „slavne pretke“ ili, barem, da su rođeni Beograđani, rođene Sarajlije, Zagrepčani itd. Ono prvo se zove kompenzacija za osjećanje manje vrijednosti, a drugo – provincijalizam ili urođenički kompleks. Što imaš duže korijene u čaršiji, to ti pripadaju veća prava. Da li si lijen, glup, nenadaren, nije bitno. Zeka je, kaže, rođeni Beograđanin!
Beograd su proslavili Ivo Andrić, Mehmed Meša Selimović, Emir Kusturica, koji su bili „dođoši i dotepanci iz sarajevskog mutljaga“, a rođenjem nisu bili ni Srbi ni „Srbijanci“.
I Pikaso je proslavio Pariz iako nije bio ni rođeni Parižanin ni Francuz. Ali ni sa Duškom Dugouškom nema šale. Kako se onomad predstavio na jednom sajtu, rođeni Beograđanin je još i: „srpski filmolog, istoričar filma, dramaturg i reditelj, profesor analize filma, filmski kritičar“. Iz skromnosti nije naveo da je i član biblioteke i kućnog savjeta.
Ostaje ponešto teško objašnjivo u Zekinoj priči. U Puli je bio „najveći kritičar partizanskih filmova u kojima je slavljen Tito“, a režim ga nije dirao i pripuštao ga je kod maršala. Branio je crni talas, a to će tek ovog ljeta dokumetovati. Tata mu je bio dugogodišnji direktor „u Brozovoj tiraniji“, a nije bio politički podoban. Zeka je provodio ljeta u Puli, a nije se sunčao i kupao. Svi priznati filmski kritičari su tamo dolazili sa akreditacijom i dnevnicama medijskih kuća, a Zeka je morao da plaća čak i ulaznice. „Okretao je Arenu naglavačke“, a nije dubio na glavi. Kod njega je, izgleda, sve moguće!
Ima kod Zeke, koji se deklariše kao Srbenda i antikomunista, nešto što smrdi na šovinizam i autošovinizam. Prezrive sintagme „sarajevski mutljag“, „tamni vilajet“, „orijentalni ketman“ sada dopunjuje turcizmima marifetluk, muštuluk, divan, Mujo u negativnom kontekstu. Kao da se ne radi o našoj vjerski otuđenoj bivšoj braći Srbima u BiH i sugrađanima u Raškoj.
Ali za Zeku nisu u Srbiji dobrodošli ni Srbi iz BiH i Hrvatske. Naziva ih pogrdno „dođošima“ i „dotepancima“ koji su em preko Zeki svetih komunističkih granica prešli u maticu, em se još u Beogradu drsko petljaju oko filma, politike, književnosti, a trebalo bi da starim Beograđanima peku ćevape. Umjesto za srpsko nacionalno jedinstvo, Zeka Peka se bori za srbijanstvo i poručuje „jeb’lo vas veslo koje vas je prevezlo“. Zaboravio je da je preko rijeke Srpska i da, kako kaže Matija, „danas na obje obale Drine žive prekodrinski Srbi“.
Najzad, Zeka mi prigovara za manjak emocije prema stradaloj djeci Kozare i opet pravi grubi faul kao sa prozivanjem Đede. Dio Kecmanovića su ustaše strpale u logoru u Capragu, a dio se našao u kozaračkom zbjegu, dok su Zekini, ispada, sjedili u dalekom Beogradu. Neće biti da je Zekino saosjećenje sa žrtvama veće nego moje. Zato se ja radujem što je snimljen film o Jasenovcu, a on bi ga stavio u bunker da sačeka da njegov favorit otvori temu.
U prethodnom prilogu polemici Zeka me obradovao riječima „Ova polemika postaje deplasirana“, a u posljednjem je dodao: „Još samo ovo, pa definitivno stavljam tačku“, što me oduševilo. Evo, rekoh, konačno smo se Zeka i ja bar u nečem složili. A i generacija smo, samo godina razlike. No postoje „dobroćudni starčići“ i „prgavi starčići“. Ovi potonji kada padnu u polemičku vatru, ne prepoznaju metaforu, parodiju, ironiju čak i kada su diplomirali FDU. Što je najgore, niko ne zna gdje se gase.

Pomozi mu, Bože…

Piše Vladimir Kecmanović

U tekstu „Dan mrmota titoiste Rebita“, koji je u „Pečatu“ objavljen pre više nedelja, naglasio sam kako nemam nameru da polemišem sa jednom opskurnom neznalicom jer polemika podrazumeva kakvu-takvu razmenu mišljenja. Za razmenu mišljenja je, opet, neophodno da druga strana ima barem minimalnu sposobnost logičnog razmišljanja. A ta je sposobnost, u slučaju dotičnog, što bi rekli u Puli, poprištu njegovog omiljenog filmskog festivala – blago rečeno „upitna“.
Zbog toga nisam reagovao na niz besmislica koje je nišči duhom od tada na moj račun izrekao.
Zaista nemam nameru da čoveku od sedamdeset i kusur godina, koji je u struci do te mere neostvaren da se iz penzije poziva na akademsku diplomu, objašnjavam razliku između trilera i istorijske čitanke. Ili, recimo, između predloška za umetničko delo i umetničkog dela. Iz koje, opet, proizlazi da je film, pa makar i nategnuto, moguće porediti sa romanom, dok je poređenje predloška za film sa romanom, osim u slučaju kada je predložak dramatizacija konkretnog romana, što u slučaju Diklićevog scenarija i romana Dostojevskog nikako nije slučaj, ne samo izraz poražavajućeg diletantizma nego i indikator kritičnog nedostatka inteligencije. Ako nekome takve notorne činjenice nisu jasne, onda je uzaludno da mu se ukazuje kako romani i filmovi, ukoliko su dobri, ne mogu da zastare, ali predlošci za filmove, čak i ako su genijalni, kao što Diklićev scenario za „Djecu Kozare“ nije, zastarevaju i mnogo pre nego što napune pola veka, zbog čega ili završavaju u fioci ili bivaju osavremenjeni, kao što Diklićev scenario, barem u verziji koju je dobila komisija čiji sam bio član, osavremenjen bio nije. A kada, povrh svega, pročitate kolosalnu budalaštinu kako je Diklić za našu kinematografiju ono što je Dostojevski za književnost, ne preostaje ništa nego da se zaćuti sa neizrečenim pitanjem kako je „diplomac“ završio osnovnu školu…
U poslednjem broju „Pečata“, međutim, opskurna i nemoralna neznalica je, u novoj ulozi bacanju kletvi sklone palaverke, izrekla bljuvotinu kojom poručuje da će, zato što sam se, od dva ponuđena projekta koja tematizuju njihovo stradanje, opredelio za savremeniji, ostvarljiviji i po meni bolji, kozarski stradalnici da me proganjaju u snu!?
Ne, kozarski stradalnici bi, da Bog po zemlji hoda, u snu proganjali njega, koji već dve godine ignoriše činjenicu da se snima, a odnedavno i da je u međuvremenu snimljen film „Dara iz Jasenovca“, koji njihovu tragediju beleži na potresan, impresivan, robovanja titoističkim relativizacijama oslobođen, i pre svega pošten način. Jer diplomiranom kritičaru amateru, koji se transformiše čas u babu koja kune, čas u krezavog pitbul terijera koji javnost nervira svojim jalovim režanjem, od kozarske dece koja su stradala u Jasenovcu, a čije preživele rođake naziva „dotepancima“, sto puta je bitnije njegovo isprazno kurčenje i dementno lobiranje.
A zašto ga seni jasenovačkih žrtava, uprkos svemu rečenom, ipak neće proganjati?
Zato što je, da bi čoveka mučila savest, neophodno da je ima.