Не лаје кера села ради, већ себе ради!

Данас, без имало стида и срама, јавно Србима прете и кажњавањем ако неко изговори или напише реч Метохија

Срби! Нисмо криви! НАТО је злочинац! Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! Хиљаде грађана Србије, наших пријатеља, деце, рођака умире од рака изазваног НАТО бомбама. Нико не одговара.

„ОМАКЛО СЕ“ Кад на време не снимите филм, и прикажете га свету, о клању дечака малог Србина Слободана Стојановића, онда вам данас поричу да сте клани у Јасеновцу, а ако је неко и заклан, то је више било случајно него намерно. Омакло се.
Опаметимо се, Срби, о злочинима који су учињени нашим родитељима, бабама и дедовима не смемо ћутати, јер ако ћутимо, хрватске усташе ће клати нашу децу и унуке.
У намерно заборављеној књизи др Николе Николића Јасеновачки логор има запис о злочинима које је римокатолички свештеник Мирослав Филиповић Мајсторовић чинио. Један стравичан пример објављује и Шиме Бален (Павелић, Загреб, 1952, стр. 94).
У селу Криваја близу Бањалуке као учитељица је радила Мара „Мила“, сестра Стипе Шуњића. У њен разред је ушао „обучен у фратарски хабит“ Филиповић с усташком капом на челу, „у пратњи неколико усташа. Тражио је од ње да одвоји православну децу од католичке и муслиманске. Кад је то учинила, не слутећи ништа зла, он је поклао православну децу наочиглед и врисак малих другова“. У додатном извештају пише да је од Маре, здраве и јаке жене, остала руина, а да су друга деца полудела од ужаса.
Римокатолички калуђер, фратар Мирослав Филиповић Мајсторовић био је ухапшен, да би се смирио гнев народа. Нешто касније Павелић му је дао чин мајора усташке војске и послао га у Јасеновац, где ће моћи убијати колико и како хоће, завршне су реченице из архивског извештаја.

ЗАРАД СВЕОПШТЕГ МИРА Мучно је ове редове читати. Стегне се душа и човек се запита је ли могуће да негде у свету живи овакав створ. Узгред нисам нигде прочитао да је било ко од наследника или присталица злочинаца Павелића и Броза обележио годишњицу њиховог сусрета на Пантовчаку 15. јула 1942. године. Можда чекају годишњицу са округлим бројем?
Не ваља заборављати нит ћутке преко свих понижења прелазити. Данас, без имало стида и срама јавно Србима прете и кажњавањем ако неко изговори или напише реч Метохија. Не дај Боже да неко цитира извештај, или само његов део, Дика Мартија, грађанина Швајцарске о злочинима над Србима. Тај тешко да ће главу сачувати. Ускоро ће се ова „демократска“ правила евроунијатских комесара проширити на „Прешевску долину“ (зове се у географији Кумановска-прешевска Црна Гора). Рашка област је већ одавно преименована у „Санџак“. У току је сад исељавање државе Србије са Балканског полуострва на некакав „Западни Балкан“. Свет и Европа ће коначно моћи да одахну. Срба више неће бити, нити ће постојати именице Срби, Србија, а тиме ће престати и потреба за придевима: српски, српска, српско итд. Зарад свеопштег мира, а захваљујући великодушности евроунијатских комесара и белосветских мешетара, Срби ће моћи да самостално, без притисака, изаберу име којим ће се звати. Да се не би одуговлачило, евроунијатска-двопапска комисија ће предложити четири имена: Илири, Хрвати, Западнобалканци, Дунавци. Ако буде потребно, може се и референдум организовати а независни хохштаплер осматрачи ће без обзира на излазност резултате референдума признати.
Молимо се за српске хероје Радована Караџића, Ратка Младића и мученике Милана Мартића и генерала Павковића. Молимо се за здравље Џулијана Асанжа. Сећајмо се дечака, српског страдалника Слободана Стојановића. Помозимо Србима који живе на Косову и Метохији. Чувајмо Републику Српску. Не дамо светиње. Догодине у Призрену.