Ne laje kera sela radi, već sebe radi!

Danas, bez imalo stida i srama, javno Srbima prete i kažnjavanjem ako neko izgovori ili napiše reč Metohija

Srbi! Nismo krivi! NATO je zločinac! Braćo i sestre, mi Srbi smo žrtve! Ko vam drugačije kaže – laže! Hiljade građana Srbije, naših prijatelja, dece, rođaka umire od raka izazvanog NATO bombama. Niko ne odgovara.

„OMAKLO SE“ Kad na vreme ne snimite film, i prikažete ga svetu, o klanju dečaka malog Srbina Slobodana Stojanovića, onda vam danas poriču da ste klani u Jasenovcu, a ako je neko i zaklan, to je više bilo slučajno nego namerno. Omaklo se.
Opametimo se, Srbi, o zločinima koji su učinjeni našim roditeljima, babama i dedovima ne smemo ćutati, jer ako ćutimo, hrvatske ustaše će klati našu decu i unuke.
U namerno zaboravljenoj knjizi dr Nikole Nikolića Jasenovački logor ima zapis o zločinima koje je rimokatolički sveštenik Miroslav Filipović Majstorović činio. Jedan stravičan primer objavljuje i Šime Balen (Pavelić, Zagreb, 1952, str. 94).
U selu Krivaja blizu Banjaluke kao učiteljica je radila Mara „Mila“, sestra Stipe Šunjića. U njen razred je ušao „obučen u fratarski habit“ Filipović s ustaškom kapom na čelu, „u pratnji nekoliko ustaša. Tražio je od nje da odvoji pravoslavnu decu od katoličke i muslimanske. Kad je to učinila, ne sluteći ništa zla, on je poklao pravoslavnu decu naočigled i vrisak malih drugova“. U dodatnom izveštaju piše da je od Mare, zdrave i jake žene, ostala ruina, a da su druga deca poludela od užasa.
Rimokatolički kaluđer, fratar Miroslav Filipović Majstorović bio je uhapšen, da bi se smirio gnev naroda. Nešto kasnije Pavelić mu je dao čin majora ustaške vojske i poslao ga u Jasenovac, gde će moći ubijati koliko i kako hoće, završne su rečenice iz arhivskog izveštaja.

ZARAD SVEOPŠTEG MIRA Mučno je ove redove čitati. Stegne se duša i čovek se zapita je li moguće da negde u svetu živi ovakav stvor. Uzgred nisam nigde pročitao da je bilo ko od naslednika ili pristalica zločinaca Pavelića i Broza obeležio godišnjicu njihovog susreta na Pantovčaku 15. jula 1942. godine. Možda čekaju godišnjicu sa okruglim brojem?
Ne valja zaboravljati nit ćutke preko svih poniženja prelaziti. Danas, bez imalo stida i srama javno Srbima prete i kažnjavanjem ako neko izgovori ili napiše reč Metohija. Ne daj Bože da neko citira izveštaj, ili samo njegov deo, Dika Martija, građanina Švajcarske o zločinima nad Srbima. Taj teško da će glavu sačuvati. Uskoro će se ova „demokratska“ pravila evrounijatskih komesara proširiti na „Preševsku dolinu“ (zove se u geografiji Kumanovska-preševska Crna Gora). Raška oblast je već odavno preimenovana u „Sandžak“. U toku je sad iseljavanje države Srbije sa Balkanskog poluostrva na nekakav „Zapadni Balkan“. Svet i Evropa će konačno moći da odahnu. Srba više neće biti, niti će postojati imenice Srbi, Srbija, a time će prestati i potreba za pridevima: srpski, srpska, srpsko itd. Zarad sveopšteg mira, a zahvaljujući velikodušnosti evrounijatskih komesara i belosvetskih mešetara, Srbi će moći da samostalno, bez pritisaka, izaberu ime kojim će se zvati. Da se ne bi odugovlačilo, evrounijatska-dvopapska komisija će predložiti četiri imena: Iliri, Hrvati, Zapadnobalkanci, Dunavci. Ako bude potrebno, može se i referendum organizovati a nezavisni hohštapler osmatrači će bez obzira na izlaznost rezultate referenduma priznati.
Molimo se za srpske heroje Radovana Karadžića, Ratka Mladića i mučenike Milana Martića i generala Pavkovića. Molimo se za zdravlje Džulijana Asanža. Sećajmo se dečaka, srpskog stradalnika Slobodana Stojanovića. Pomozimo Srbima koji žive na Kosovu i Metohiji. Čuvajmo Republiku Srpsku. Ne damo svetinje. Dogodine u Prizrenu.