КОСТА ДИМИТРИЈЕВИЋ – Разговори и ћутања епохе и њеног жигосаног тумача (1.део)

Како се у доба титоизма, у „либералним временима српских либерала“, на удару, због србовања, нашла и књига „Јунаци Српске трилогије говоре“, а фељтон на основу ове књиге био забрањен у тадашњем НИН-у, у разговору за Печат открива аутор овог дела – познати „неподобни и забрањивани“ публициста и писац, чије је перо значајно и узбудљиво обележило једно сложено доба новије српске историје

Рођен је 1933. године у Београду, где се школовао и дипломирао на Филозофском факултету. Године 1962. примљен је у чланство Удружења књижевника Србије, док му је 1964. признато „својство уметника“. Био је члан познате „неосимболистичке групе“ с песником Бранком Миљковићем на челу, тада био награђиван на конкурсима млађих за приповетке и есеје. Од 1960. до присилног пензионисања 1994. радио је у културним рубрикама и фељтону Политике и њених издања (НИН, Политика експрес, Илустрована политика и др.), објављујући на хиљаде запажених текстова, својевремено награђиваних највишим признањима града Београда и Републике Србије. На представљању Костине књиге о Скадарлији у Скадарлији, његов колега и пријатељ је рекао: „У ову знамениту Кућу Ђуре Јакшића дошао сам да одам поштовање Кости Димитријевићу, човеку који се све ове године храбро борио против лоших, неписмених уредника и директора јер су нам долазили на руководећа места не само директивно из ЦК него и са улице. И Коста је издржао све, мислим на лоше време, успевши да не одгоји у себи мржњу те да напише један леп комад, веселу комедију, који се чита и као књига са безброј података о Скадарлији.“
Кренимо од доба краља Петра Првог. Дружили сте се с познатим књижевником и педагогом Милетом Павловићем Крпом, који је био професор многих значајних личности наше историје. Његови ђаци су били и кнез Павле Карађорђевић, Петар Кочић, Коста Абрашевић, Растко Петровић, Милан Ракић, Моша Пијаде и др.
„Још док су били у школским клупама, умео сам да проценим њихове способности“, говорио ми је чика Миле у време када сам за Политику припремао његову животну исповест објављену 1963. године под симболичним насловом Сведок једног столећа. У тој исповести било је изостављено поглавље посвећено школској години 1905/1906. када је чика Миле био професор Друге београдске гимназије, која се налазила у старој, неугледној згради код Батал-џамије, близу садашње Народне скупштине. А нису то објавили јер је била прича о Карађорђевићима, па је сад овде помињем, онако како ми је Павловић причао – По жељи свог стрица и старатеља, ову гимназију је похађао и кнез Павле, којем сам дао слабу оцену у ђачкој књижици јер није знао да ми одговори о херцеговачком устанку. Директор ме због овог прекори, а министар просвете позове на одговорност у Двор код краља Петра I док су неке моје колеге мислиле да ми је већ потписано решење о пензији. Богме, иако сам знао за краљеву правичност, улазећи у „чика Перин“ кабинет није ми било лако, а он се тамо осмехује, тапше ме по рамену и честитајући каже: „Е, баш сте добро поступили, не сме се мом рођаку и штићенику гледати кроз прсте!“ И још ме краљ замоли да се примим за сталног професора и васпитача тада болешљивог дечака, кнеза Павла, што сам прихватио под условом да ми плата буде иста као и мојих колега у Другој гимназији. Тако сам се са младим кнезом и његовом гувернантом, ускоро, обрео у Напуљу да бисмо путовали по целој Италији, где сам му показивао све знаменитости и о свему редовно писмима обавештавао краља Петра од којих нека и данас, у препису, чувам.
Такав је био народни краљ Петар Први Карађорђевић.

У доба титоизма на удару због србовања нашла се и ваша књига „Јунаци Српске трилогије говоре“. Фељтон на основу књиге био је забрањен у НИН-у, у „либерална“ времена „српских либерала“. Дело је настало на основу казивања јунака славног Јаковљевићевог романа. Професор Драгослав П. Ђорђевић, др Синиша Ђаја и пуковник Светислав Крејаковић говорили су вам како о својим ратним искуствима, тако и о начину на који је Јаковљевић њихове доживљаје уметнички обрадио. Сам Стеван Јаковљевић вам је, док сте радили на књизи, рекао: „У Српској трилогији нема измишљених личности и догађаја, описани су сви моји ратни другови са којима сам делио добро и зло, па сам зато, да им се одужим, задржао у роману и њихова права имена.“ Критиковани сте и због трибине у СКЦ-у, коју је организовао Предраг Р. Драгић Кијук.
Веома га је заинтересовала тада објављена моја ратна хроника „Јунаци Српске трилогије говоре“, чије је штампање после другог наставка у старом НИН-у било, политичком одлуком, обустављено, нарочито због слике српских владара и војвода, тако да је чак издавач Радмило Стефановић одговарао пред Градским комитетом и био смењен. Поред поменутих јунака хронике, у петак, 26. новембра 1971, у 18 часова учествовали су на трибини „Сведочанства“ књижевници Божидар Ковачевић, Благоје Живковић, Војислав Минић, др Тоде Чолак, као и аутор, док је Драгић Кијук надахнуто изговорио поздравну беседу. А њега је, посебно, заинтересовао ратни дневник Ђорђевића, који је његов земљак Јаковљевић објавио у свом чувеном роману Српска трилогија, као и дневник о освајању Кајмакчалана др Синише Ђаје, а посетили смо и пуковника Крејаковића, присутног погибији великог јунака, војводе Вука, на Груништу. Деценију касније више од половине моје ратне хронике увршћено је у репрезентативни зборник Голгота и васкрс Србије.
Да, имали смо велике јунаке и велике људе, и сељаке и интелектуалце. Професор Драгољуб П. Ђорђевић се сећао свог каплара Милована, коме је, јер је био прави представник српских сељака хероја, проверавао борбени морал разговором. Милован је сматрао да Срби Швабурију могу победити и ако нас савезници издају, и упркос надмоћном наоружању непријатеља – Срби су хероји јуриша, и чак ако нас потерају до сињег мора: на мору ће им помоћи „вранцуске“ лађе. А онда га Ђорђевић пита – шта ако те, док се укрцаваш на брод, погоди швапска авионска бомба. Милован, као из топа: „Могу и да ме убију непријатељи, па ми ипак ништа не могу, јер ја што знам – знам.“

Ваш рођак је био Бошко Р. Станојловић (Београд, 1907 – Лондон, 1985), последњи секретар краља Петра. Као официр нашао се, после успостављања дипломатских веза Краљевине Југославије са Совјетским Савезом 1940, у Москви. Тамо је, између осталог, присуствовао преговорима око совјетске помоћи ако Хитлер нападне нашу земљу. Како је то изгледало?
Преговори су били дуги и озбиљни, а споразум је, ипак, постигнут, баш уочи напада Немачке на Југославију. Али да пустим свог покојног рођака да проговори, да ја то не бих препричавао – Е, онда, по саглашењу у поноћи између 5. и 6. априла били смо од Стаљина позвани на свечану вечеру у Кремљу: на челу посланик др Гавриловић, пуковник Савић, Божин Симић, саветник посланства Владислав Марковић, војни изасланик пуковник Жарко Поповић и још три члана посланства. Посебну почаст Стаљин је показао према нашем војном изасланику после срдачног руковања понудивши му место преко пута свог, а поред њега били су још високи руководиоци: Молотов, Вишински, Новиков, Собољев… Уз укусну закуску Стаљин је поставио директна питања: да ли ћемо пристати на Тројни пакт, предати се Осовини или борити? Када су сви одговорили да неће седети скрштених руку него непријатељу пружити отпор, Стаљин се веома лепо изразио о вековном борбеном духу Срба још из времена отпора турској сили вожда Карађорђа, али је изразио сумњу да овако ослабљени и разједињени можемо без јаке војне индустрије уопште водити рат. На следеће Стаљиново питање колико дуго времена Краљевина Југославија може давати отпор Немцима, пуковник Савић је одговорио: најмање три месеца ако од Совјета добијемо тражене авионе и противтенковске топове. Онда је Стаљин опет поставио питање: „А да ли Хрвати неће издати?“ Добио је одговор да су Хрвати сада задовољни добивши Бановину и да су вође њихове Сељачке странке са др Мачеком на челу ушли у нову Симовићеву владу, постали министри, тако да ће се заједно борити за отаџбину. Онда је Стаљин још поставио питање о тајним емисарима Југославије који су били код Мусолинија и Хитлера, а реч је била о др Стакићу и Грегорићу, о чему нико од нас није имао појма. Када је Стаљин изразио уверење да Совјете неће напасти Немци, др Гавриловић му је обратио пажњу да у то није уверен јер су хитлеровци већ покорили велики део Европе и да је сада на реду Совјетски Савез. Са своје стране наш војни изасланик Жарко Поповић поставио је Стаљину питање да ли зна зашто се убио председник мађарске владе Телеки. Како Стаљин није ништа одговорио, то је учинио Поповић истакавши да је мађарски председник владе Телеки децембра 1940. године потписао са нама уговор о „вечном пријатељству“, али кад су га Немци притерали да ратује са Југославијом, он је радије извршио самоубиство не желећи да погази дату реч што показује његову велику одговорност и племенитост. То је Стаљин пропратио својим карактеристичним осмехом изводећи саркастичан закључак овим речима: „По мом мишљењу, он је просто био будала. Зашто се убити?! Боље је убити другога.“ Иначе, ова гозба је, по совјетском обичају, трајала до зоре са испијањем и наздрављањем безброј чашица жестоке вотке, када око 7 сати ујутру Стаљину приступи неки службеник поверљиво му саопштавајући нешто на ухо. Онда, Стаљин позвао к себи Молотова, који је седео с друге стране стола, а када му је овај приступио, упита га показујући на југословенску делегацију: „Како се они крсте?“ Када му Молотов показа како се ми, православци, крстимо, Стаљин уставши, то пред свима понови а онда с чашом црног вина одржа кратку здравицу, повика из свег гласа: „Живео савез слободних словенских народа!“ Како је одговор било – ћутање, Стаљин новом чашом вина понови исту реченицу да би његови људи то пропратили одушевљеним узвиком „Ура!“ Ту је био крај свечаног пријема и вечере, а кад су наши представници стигли у посланство, дошла је вест да је 6. априла, управо, кад је Стаљин питао како се ми крстимо, у зору, Београд по Хитлеровој наредби жестоко бомбардован. Тада нам је било јасно шта је Стаљину шапутао онај непознати кремаљски службеник – извештач о нашој несрећи…
Како се Станојловић сећао Стаљина?
Да га опет цитирам: „Стаљин је био мали растом, са кратким ногама, увек у униформи и чизмама, док је падао у очи његов велики, гојазан труп. Имао је смеђе бркове, рошаво лице, лева рука му је била као одузета. Говорио је ђурђијанским акцентом. Он је био страх и трепет за људе… Иначе, радо је пио ђурђијанско вино, срче га с уживањем цело вече, воли да добацује за столом, да пресеца говорника, упадајући у реч попут диктатора. Мој главни утисак је да страх у Јосипа Висарионовича Стаљина, званог Џугашвили није био апстрактна, мислена именица, него нешто стално присутно, такорећи физички у његовом комплексном бићу. То вам је као влажна, хладна, ледена магла, која пробија кроз одећу и улази у срж костију. Ви толико живите у страху да немате никад мира. А друго, колико је опасан Стаљин, то је да су тадашњи јадни Руси у њега гледали као туристи на Трафалгар скверу високи Нелзонов стуб. То је Стаљин у совјетској Русији, а пешаци који иду, заправо гмижу испод поменутог лондонског стуба, са адмиралом Нелзоном на врху, то су његови министри Молотов, Вишински, Каганович и остали док прашина по којој газе представља народ. Онда сам донео одлуку. Ако би икада морао да живим под таквим режимом, купио бих неколико пакли цигарета, попио две флаше вотке и пуцао бих себи у срце или главу. Радије бих се одмах тада убио него да тамо живим под сталним притиском, ухођењем, денунцирањем, стрепњом од пријаве НКВД-у, где глава зачас оде. То, све зато, јер сам до тридесете године живео у слободној земљи, својој драгој отаџбини, а зато би се допавши совјетског немилосрдног ропства одмах убио. То је зато што ми је слобода постала друга природа. Међутим, мислим да тамошњи људи рођени под тим крајње окрутним системом и одгојени у духу бољшевичко-комунистичких лажи и не помишљају самоубиство јер и не знају за боље. И ја њих потпуно разумем…“
Ето, то сам сазнао од свог рођака, српског емигранта у Лондону.

Крај у следећем броју