KOSTA DIMITRIJEVIĆ – Razgovori i ćutanja epohe i njenog žigosanog tumača (1.deo)

Kako se u doba titoizma, u „liberalnim vremenima srpskih liberala“, na udaru, zbog srbovanja, našla i knjiga „Junaci Srpske trilogije govore“, a feljton na osnovu ove knjige bio zabranjen u tadašnjem NIN-u, u razgovoru za Pečat otkriva autor ovog dela – poznati „nepodobni i zabranjivani“ publicista i pisac, čije je pero značajno i uzbudljivo obeležilo jedno složeno doba novije srpske istorije

Rođen je 1933. godine u Beogradu, gde se školovao i diplomirao na Filozofskom fakultetu. Godine 1962. primljen je u članstvo Udruženja književnika Srbije, dok mu je 1964. priznato „svojstvo umetnika“. Bio je član poznate „neosimbolističke grupe“ s pesnikom Brankom Miljkovićem na čelu, tada bio nagrađivan na konkursima mlađih za pripovetke i eseje. Od 1960. do prisilnog penzionisanja 1994. radio je u kulturnim rubrikama i feljtonu Politike i njenih izdanja (NIN, Politika ekspres, Ilustrovana politika i dr.), objavljujući na hiljade zapaženih tekstova, svojevremeno nagrađivanih najvišim priznanjima grada Beograda i Republike Srbije. Na predstavljanju Kostine knjige o Skadarliji u Skadarliji, njegov kolega i prijatelj je rekao: „U ovu znamenitu Kuću Đure Jakšića došao sam da odam poštovanje Kosti Dimitrijeviću, čoveku koji se sve ove godine hrabro borio protiv loših, nepismenih urednika i direktora jer su nam dolazili na rukovodeća mesta ne samo direktivno iz CK nego i sa ulice. I Kosta je izdržao sve, mislim na loše vreme, uspevši da ne odgoji u sebi mržnju te da napiše jedan lep komad, veselu komediju, koji se čita i kao knjiga sa bezbroj podataka o Skadarliji.“
Krenimo od doba kralja Petra Prvog. Družili ste se s poznatim književnikom i pedagogom Miletom Pavlovićem Krpom, koji je bio profesor mnogih značajnih ličnosti naše istorije. Njegovi đaci su bili i knez Pavle Karađorđević, Petar Kočić, Kosta Abrašević, Rastko Petrović, Milan Rakić, Moša Pijade i dr.
„Još dok su bili u školskim klupama, umeo sam da procenim njihove sposobnosti“, govorio mi je čika Mile u vreme kada sam za Politiku pripremao njegovu životnu ispovest objavljenu 1963. godine pod simboličnim naslovom Svedok jednog stoleća. U toj ispovesti bilo je izostavljeno poglavlje posvećeno školskoj godini 1905/1906. kada je čika Mile bio profesor Druge beogradske gimnazije, koja se nalazila u staroj, neuglednoj zgradi kod Batal-džamije, blizu sadašnje Narodne skupštine. A nisu to objavili jer je bila priča o Karađorđevićima, pa je sad ovde pominjem, onako kako mi je Pavlović pričao – Po želji svog strica i staratelja, ovu gimnaziju je pohađao i knez Pavle, kojem sam dao slabu ocenu u đačkoj knjižici jer nije znao da mi odgovori o hercegovačkom ustanku. Direktor me zbog ovog prekori, a ministar prosvete pozove na odgovornost u Dvor kod kralja Petra I dok su neke moje kolege mislile da mi je već potpisano rešenje o penziji. Bogme, iako sam znao za kraljevu pravičnost, ulazeći u „čika Perin“ kabinet nije mi bilo lako, a on se tamo osmehuje, tapše me po ramenu i čestitajući kaže: „E, baš ste dobro postupili, ne sme se mom rođaku i štićeniku gledati kroz prste!“ I još me kralj zamoli da se primim za stalnog profesora i vaspitača tada bolešljivog dečaka, kneza Pavla, što sam prihvatio pod uslovom da mi plata bude ista kao i mojih kolega u Drugoj gimnaziji. Tako sam se sa mladim knezom i njegovom guvernantom, uskoro, obreo u Napulju da bismo putovali po celoj Italiji, gde sam mu pokazivao sve znamenitosti i o svemu redovno pismima obaveštavao kralja Petra od kojih neka i danas, u prepisu, čuvam.
Takav je bio narodni kralj Petar Prvi Karađorđević.

U doba titoizma na udaru zbog srbovanja našla se i vaša knjiga „Junaci Srpske trilogije govore“. Feljton na osnovu knjige bio je zabranjen u NIN-u, u „liberalna“ vremena „srpskih liberala“. Delo je nastalo na osnovu kazivanja junaka slavnog Jakovljevićevog romana. Profesor Dragoslav P. Đorđević, dr Siniša Đaja i pukovnik Svetislav Krejaković govorili su vam kako o svojim ratnim iskustvima, tako i o načinu na koji je Jakovljević njihove doživljaje umetnički obradio. Sam Stevan Jakovljević vam je, dok ste radili na knjizi, rekao: „U Srpskoj trilogiji nema izmišljenih ličnosti i događaja, opisani su svi moji ratni drugovi sa kojima sam delio dobro i zlo, pa sam zato, da im se odužim, zadržao u romanu i njihova prava imena.“ Kritikovani ste i zbog tribine u SKC-u, koju je organizovao Predrag R. Dragić Kijuk.
Veoma ga je zainteresovala tada objavljena moja ratna hronika „Junaci Srpske trilogije govore“, čije je štampanje posle drugog nastavka u starom NIN-u bilo, političkom odlukom, obustavljeno, naročito zbog slike srpskih vladara i vojvoda, tako da je čak izdavač Radmilo Stefanović odgovarao pred Gradskim komitetom i bio smenjen. Pored pomenutih junaka hronike, u petak, 26. novembra 1971, u 18 časova učestvovali su na tribini „Svedočanstva“ književnici Božidar Kovačević, Blagoje Živković, Vojislav Minić, dr Tode Čolak, kao i autor, dok je Dragić Kijuk nadahnuto izgovorio pozdravnu besedu. A njega je, posebno, zainteresovao ratni dnevnik Đorđevića, koji je njegov zemljak Jakovljević objavio u svom čuvenom romanu Srpska trilogija, kao i dnevnik o osvajanju Kajmakčalana dr Siniše Đaje, a posetili smo i pukovnika Krejakovića, prisutnog pogibiji velikog junaka, vojvode Vuka, na Gruništu. Deceniju kasnije više od polovine moje ratne hronike uvršćeno je u reprezentativni zbornik Golgota i vaskrs Srbije.
Da, imali smo velike junake i velike ljude, i seljake i intelektualce. Profesor Dragoljub P. Đorđević se sećao svog kaplara Milovana, kome je, jer je bio pravi predstavnik srpskih seljaka heroja, proveravao borbeni moral razgovorom. Milovan je smatrao da Srbi Švaburiju mogu pobediti i ako nas saveznici izdaju, i uprkos nadmoćnom naoružanju neprijatelja – Srbi su heroji juriša, i čak ako nas poteraju do sinjeg mora: na moru će im pomoći „vrancuske“ lađe. A onda ga Đorđević pita – šta ako te, dok se ukrcavaš na brod, pogodi švapska avionska bomba. Milovan, kao iz topa: „Mogu i da me ubiju neprijatelji, pa mi ipak ništa ne mogu, jer ja što znam – znam.“

Vaš rođak je bio Boško R. Stanojlović (Beograd, 1907 – London, 1985), poslednji sekretar kralja Petra. Kao oficir našao se, posle uspostavljanja diplomatskih veza Kraljevine Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom 1940, u Moskvi. Tamo je, između ostalog, prisustvovao pregovorima oko sovjetske pomoći ako Hitler napadne našu zemlju. Kako je to izgledalo?
Pregovori su bili dugi i ozbiljni, a sporazum je, ipak, postignut, baš uoči napada Nemačke na Jugoslaviju. Ali da pustim svog pokojnog rođaka da progovori, da ja to ne bih prepričavao – E, onda, po saglašenju u ponoći između 5. i 6. aprila bili smo od Staljina pozvani na svečanu večeru u Kremlju: na čelu poslanik dr Gavrilović, pukovnik Savić, Božin Simić, savetnik poslanstva Vladislav Marković, vojni izaslanik pukovnik Žarko Popović i još tri člana poslanstva. Posebnu počast Staljin je pokazao prema našem vojnom izaslaniku posle srdačnog rukovanja ponudivši mu mesto preko puta svog, a pored njega bili su još visoki rukovodioci: Molotov, Višinski, Novikov, Soboljev… Uz ukusnu zakusku Staljin je postavio direktna pitanja: da li ćemo pristati na Trojni pakt, predati se Osovini ili boriti? Kada su svi odgovorili da neće sedeti skrštenih ruku nego neprijatelju pružiti otpor, Staljin se veoma lepo izrazio o vekovnom borbenom duhu Srba još iz vremena otpora turskoj sili vožda Karađorđa, ali je izrazio sumnju da ovako oslabljeni i razjedinjeni možemo bez jake vojne industrije uopšte voditi rat. Na sledeće Staljinovo pitanje koliko dugo vremena Kraljevina Jugoslavija može davati otpor Nemcima, pukovnik Savić je odgovorio: najmanje tri meseca ako od Sovjeta dobijemo tražene avione i protivtenkovske topove. Onda je Staljin opet postavio pitanje: „A da li Hrvati neće izdati?“ Dobio je odgovor da su Hrvati sada zadovoljni dobivši Banovinu i da su vođe njihove Seljačke stranke sa dr Mačekom na čelu ušli u novu Simovićevu vladu, postali ministri, tako da će se zajedno boriti za otadžbinu. Onda je Staljin još postavio pitanje o tajnim emisarima Jugoslavije koji su bili kod Musolinija i Hitlera, a reč je bila o dr Stakiću i Gregoriću, o čemu niko od nas nije imao pojma. Kada je Staljin izrazio uverenje da Sovjete neće napasti Nemci, dr Gavrilović mu je obratio pažnju da u to nije uveren jer su hitlerovci već pokorili veliki deo Evrope i da je sada na redu Sovjetski Savez. Sa svoje strane naš vojni izaslanik Žarko Popović postavio je Staljinu pitanje da li zna zašto se ubio predsednik mađarske vlade Teleki. Kako Staljin nije ništa odgovorio, to je učinio Popović istakavši da je mađarski predsednik vlade Teleki decembra 1940. godine potpisao sa nama ugovor o „večnom prijateljstvu“, ali kad su ga Nemci priterali da ratuje sa Jugoslavijom, on je radije izvršio samoubistvo ne želeći da pogazi datu reč što pokazuje njegovu veliku odgovornost i plemenitost. To je Staljin propratio svojim karakterističnim osmehom izvodeći sarkastičan zaključak ovim rečima: „Po mom mišljenju, on je prosto bio budala. Zašto se ubiti?! Bolje je ubiti drugoga.“ Inače, ova gozba je, po sovjetskom običaju, trajala do zore sa ispijanjem i nazdravljanjem bezbroj čašica žestoke votke, kada oko 7 sati ujutru Staljinu pristupi neki službenik poverljivo mu saopštavajući nešto na uho. Onda, Staljin pozvao k sebi Molotova, koji je sedeo s druge strane stola, a kada mu je ovaj pristupio, upita ga pokazujući na jugoslovensku delegaciju: „Kako se oni krste?“ Kada mu Molotov pokaza kako se mi, pravoslavci, krstimo, Staljin ustavši, to pred svima ponovi a onda s čašom crnog vina održa kratku zdravicu, povika iz sveg glasa: „Živeo savez slobodnih slovenskih naroda!“ Kako je odgovor bilo – ćutanje, Staljin novom čašom vina ponovi istu rečenicu da bi njegovi ljudi to propratili oduševljenim uzvikom „Ura!“ Tu je bio kraj svečanog prijema i večere, a kad su naši predstavnici stigli u poslanstvo, došla je vest da je 6. aprila, upravo, kad je Staljin pitao kako se mi krstimo, u zoru, Beograd po Hitlerovoj naredbi žestoko bombardovan. Tada nam je bilo jasno šta je Staljinu šaputao onaj nepoznati kremaljski službenik – izveštač o našoj nesreći…
Kako se Stanojlović sećao Staljina?
Da ga opet citiram: „Staljin je bio mali rastom, sa kratkim nogama, uvek u uniformi i čizmama, dok je padao u oči njegov veliki, gojazan trup. Imao je smeđe brkove, rošavo lice, leva ruka mu je bila kao oduzeta. Govorio je đurđijanskim akcentom. On je bio strah i trepet za ljude… Inače, rado je pio đurđijansko vino, srče ga s uživanjem celo veče, voli da dobacuje za stolom, da preseca govornika, upadajući u reč poput diktatora. Moj glavni utisak je da strah u Josipa Visarionoviča Staljina, zvanog Džugašvili nije bio apstraktna, mislena imenica, nego nešto stalno prisutno, takoreći fizički u njegovom kompleksnom biću. To vam je kao vlažna, hladna, ledena magla, koja probija kroz odeću i ulazi u srž kostiju. Vi toliko živite u strahu da nemate nikad mira. A drugo, koliko je opasan Staljin, to je da su tadašnji jadni Rusi u njega gledali kao turisti na Trafalgar skveru visoki Nelzonov stub. To je Staljin u sovjetskoj Rusiji, a pešaci koji idu, zapravo gmižu ispod pomenutog londonskog stuba, sa admiralom Nelzonom na vrhu, to su njegovi ministri Molotov, Višinski, Kaganovič i ostali dok prašina po kojoj gaze predstavlja narod. Onda sam doneo odluku. Ako bi ikada morao da živim pod takvim režimom, kupio bih nekoliko pakli cigareta, popio dve flaše votke i pucao bih sebi u srce ili glavu. Radije bih se odmah tada ubio nego da tamo živim pod stalnim pritiskom, uhođenjem, denunciranjem, strepnjom od prijave NKVD-u, gde glava začas ode. To, sve zato, jer sam do tridesete godine živeo u slobodnoj zemlji, svojoj dragoj otadžbini, a zato bi se dopavši sovjetskog nemilosrdnog ropstva odmah ubio. To je zato što mi je sloboda postala druga priroda. Međutim, mislim da tamošnji ljudi rođeni pod tim krajnje okrutnim sistemom i odgojeni u duhu boljševičko-komunističkih laži i ne pomišljaju samoubistvo jer i ne znaju za bolje. I ja njih potpuno razumem…“
Eto, to sam saznao od svog rođaka, srpskog emigranta u Londonu.

Kraj u sledećem broju