ПОВРАТАК ОТПИСАНИХ

ОБНАВЉАЊЕ СРПСКЕ ВОЈНЕ ЕЛИТЕ

Званичним уручивањем војних застава двема најелитнијим јединицама Војске Србије – 63. падобранској и 72. специјалној бригади – затворен је круг започет њиховим расформирањем 2006. у оквиру реформе војске, односно прилагођавања наших оружаних снага не НАТО стандардима него НАТО интересима

У касарни „Растко Немањић“ у Панчеву 29. септембра 2006. одржана је свечаност поводом формирања Специјалне бригаде Војске Србије. Специјална бригада формирана је од припадника 63. падобранске бригаде, 72. специјалне бригаде, дела припадника противтерористичког одреда „Кобре“, као и од дела 82. поморског центра. Оваква реформа специјалних снага и спајање у једну бригаду треба да омогући стварање ефикасније и економичније организације која је предвиђена новим Стратегијским прегледом одбране – овако нас је пре 14 година тадашња власт, изврћући истину, обавестила да је формирана нова јединица, а не да су заправо расформиране четири и то четири и војно и симболично најважније јединице тадашње Војске Србије.

ЕФИКАСНОСТ У УНИШТАВАЊУ ВОЈСКЕ Реформа војске започета 2003. састојала се углавном из оваквих радњи – разних укидања и смањивања, а све под геслом повећавања некакве „ефикасности“. У међувремену смо постали толико „ефикасни“ да се број војника са око 206.000 припадника активног састава (2003) свео на око 28.000 (2008. године). Најбоља илустрација те реформе, по мишљењу вашег аутора, јесте пример уништавања лаких преносивих противваздушних система „стрела 2М“ које је окончано уништењем последњег контингента од 1.200 оваквих ракета крајем јануара 2004. године у Никинцима. Како су тада известиле „Вечерње новости“, овим чином били су „задовољни и амерички амбасадор Вилијам Монтгомери, и наши званичници“. У чему је била ствар? „Стреле 2М“ иако доста старо оружје, показале су се врло ефикасним током НАТО агресије на СРЈ у обарању пре свега крстарећих ракета, али и беспилотних летелица. Да су авиони НАТО-а смели да се спусте на висину испод 10.000 метара (домет „стрела 2М“ је 4.200 метара), можда би се показале ефикасним и против других борбених средстава, као што је то био случај у 28 ратова у којим су коришћене, укључујући и обарање авиона-топовњаче АЦ-130 31. јануара 1991. у Ираку, или „миража 2000“ Уједињених Арапских Емирата 14. марта 2016. Наше „стреле“ су, како је речено тада, уништене да „не би пале у руке терориста“ и јер је, како је истакао Монтгомери, „очигледно да смо пријатељи“. Најзанимљивије је што сада морамо да купујемо „стрелама 2М“ веома сличне, премда модерније, француске ракете „мистрал“. То говори две ствари – да нам та врста наоружања није била непотребна 2004. и да стваран разлог уништавања није био страх од терориста, јер и „мистрали“ им могу „пасти у руке“. А могуће је да смо све време погрешно схватали на кога Американци мисле када говоре о „терористима“. „Стреле“ су, можда, по њиховом схватању у рукама терориста биле и 1999. године.

ЗАТВАРАЊЕ КРУГА Да је реформа војске коју су спроводиле „демократске власти“ у првој деценији 21. века заиста имала за циљ побољшање ефикасности и борбене готовости Војске Југославије, односно Србије, нешто од нове борбене технике би, ваљда, и тада било купљено, а знамо да није. Свима нам је јасно да је истинска реформа, односно модернизација Војске Србије започета тек доласком на власт Александра Вучића и његовог имењака Вулина на чело Министарства одбране. Куповина авиона, хеликоптера, ПВО система и других борбених средстава недвосмислено је допринела значајном побољшању наше одбрамбене моћи. Али у овом домену подједнако је важно и питање кадра, а и симболике. Поред тога што је наша војска током претходне реформе систематски чишћена од технике, чишћена је и од официра који су предводили отпор НАТО агресији, а очито и од јединица које су биле симбол тог отпора попут 63. и 72. бригаде, или 125. моторизоване бригаде расформиране 2005. која је била кичма одбране на Кошарама, поред 53. граничног батаљона (свих 17 граничних батаљона укинуто је 1. фебруара 2007. пребацивањем контроле над границом с војске на полицију).
Колико ове херојске јединице боду очи нашим непријатељима (премда смо „очигледно пријатељи“) најбоље указује начин на који је о најави обнове 63. и 72. бригаде децембра 2019. извештавао пропагандни сервис америчког Конгреса познат под именом „Радио Слободна Европа“. Посредством Јоване Коларић из Фонда за хуманитарно право, РСЕ нам указује да ове две јединице „највише препознајемо“ по учешћу у борбама око Сарајева, а 63. бригаду „и по учешћу у операцији ’Река’ 27. априла 1999. године на Косову“ у којој је „убијено најмање 350 албанских цивила“.
А имамо озбиљне разлоге да сумњамо у истинитост оптужби које износи ФХП не само због тога што су показали велику склоност ка оптуживању српске стране за злочине за које је јасно да их нису починили Срби (на пример случај познат као „Сарајевски Ромео и Јулија“ за шта настављају да оптужују Србе, иако је још 2002. бивши оперативац бошњачке тајне службе АИД сведочио да су овај пар снајперским хицима убили припадници ноторне муслиманске јединице „Шеве“) него и зато што никаквог смисла нема користити припаднике елитне јединице за убијање цивила у време када је она ангажована у крвавим борбама на Кошарама (почеле 9. априла 18 дана пре операције „Река“).
Све и да је тако како кажу, нису ли могли да се сете ничега другога? Ако им је већ стало до рата у БиХ, могли су да се сете да су припадници 63. падобранске бригаде учествовали и у операцији ослобађања села Скелани и Кравица код Сребренице у оквиру опширније офанзиве Војске Републике Српске покренуте после стравичних злочина које су починили борци Насера Орића. У Скеланима је живот изгубило чак шест од укупно 21 припадника 63. падобранске бригаде колико их је погинуло у борбама током свих сукоба на простору бивше Југославије. Први херој из те јединице Драган Родић живот је за отаџбину дао на Видовдан 1991. године бранећи Церкље код Љубљане од словеначких снага. На Кошарама је погинуло шест припадника 63. падобранске бригаде, а последњи њихов пали борац Драган Димитријевић живот је дао бранећи своју земљу од албанских терориста из ОВПБМ код Прешева 26. јануара 2001.
Ратни пут 72. специјалне бригаде много је већа непознаница од оног који су прешли борци 63. падобранске, а и не чуди што су њихова дела прекривена много већим велом тајне. Познато је да су борци ове јединице учествовали у готово свим значајнијим борбама од њеног оснивања средином 1992. године, укључујући и већ поменуте борбе за брдо Жуч на Вогошћи, битке против албанских терориста и НАТО-а на Паштрику и Кошарама, као и антитерористичке операције на југу Србије 2001, посебно деблокади села Ораовица код Прешева.
Као што се ниједна озбиљна држава не би олако одрекла свог официрског кадра који је стекао првокласно борбено искуство успешно се сукобљавајући са знатно снажнијим непријатељем, исто тако се ниједна озбиљна држава не би одрекла ни својих јединица које су у тим борбама стекле озбиљан углед, искуство и традицију. Поред симболичког значаја који се огледа у томе што наша војска у свом саставу поново има јединице надалеко чувене по својим борбеним вештинама, чињеница да ће оне са нивоа батаљона поново бити подигнуте на ниво бригаде је важна и у смислу даљег јачања наших одбрамбених снага. Историјска неправда почињена укидањем 63. и 72. бригаде исправљена је после 14 година.