POVRATAK OTPISANIH

OBNAVLJANJE SRPSKE VOJNE ELITE

Zvaničnim uručivanjem vojnih zastava dvema najelitnijim jedinicama Vojske Srbije – 63. padobranskoj i 72. specijalnoj brigadi – zatvoren je krug započet njihovim rasformiranjem 2006. u okviru reforme vojske, odnosno prilagođavanja naših oružanih snaga ne NATO standardima nego NATO interesima

U kasarni „Rastko Nemanjić“ u Pančevu 29. septembra 2006. održana je svečanost povodom formiranja Specijalne brigade Vojske Srbije. Specijalna brigada formirana je od pripadnika 63. padobranske brigade, 72. specijalne brigade, dela pripadnika protivterorističkog odreda „Kobre“, kao i od dela 82. pomorskog centra. Ovakva reforma specijalnih snaga i spajanje u jednu brigadu treba da omogući stvaranje efikasnije i ekonomičnije organizacije koja je predviđena novim Strategijskim pregledom odbrane – ovako nas je pre 14 godina tadašnja vlast, izvrćući istinu, obavestila da je formirana nova jedinica, a ne da su zapravo rasformirane četiri i to četiri i vojno i simbolično najvažnije jedinice tadašnje Vojske Srbije.

EFIKASNOST U UNIŠTAVANJU VOJSKE Reforma vojske započeta 2003. sastojala se uglavnom iz ovakvih radnji – raznih ukidanja i smanjivanja, a sve pod geslom povećavanja nekakve „efikasnosti“. U međuvremenu smo postali toliko „efikasni“ da se broj vojnika sa oko 206.000 pripadnika aktivnog sastava (2003) sveo na oko 28.000 (2008. godine). Najbolja ilustracija te reforme, po mišljenju vašeg autora, jeste primer uništavanja lakih prenosivih protivvazdušnih sistema „strela 2M“ koje je okončano uništenjem poslednjeg kontingenta od 1.200 ovakvih raketa krajem januara 2004. godine u Nikincima. Kako su tada izvestile „Večernje novosti“, ovim činom bili su „zadovoljni i američki ambasador Vilijam Montgomeri, i naši zvaničnici“. U čemu je bila stvar? „Strele 2M“ iako dosta staro oružje, pokazale su se vrlo efikasnim tokom NATO agresije na SRJ u obaranju pre svega krstarećih raketa, ali i bespilotnih letelica. Da su avioni NATO-a smeli da se spuste na visinu ispod 10.000 metara (domet „strela 2M“ je 4.200 metara), možda bi se pokazale efikasnim i protiv drugih borbenih sredstava, kao što je to bio slučaj u 28 ratova u kojim su korišćene, uključujući i obaranje aviona-topovnjače AC-130 31. januara 1991. u Iraku, ili „miraža 2000“ Ujedinjenih Arapskih Emirata 14. marta 2016. Naše „strele“ su, kako je rečeno tada, uništene da „ne bi pale u ruke terorista“ i jer je, kako je istakao Montgomeri, „očigledno da smo prijatelji“. Najzanimljivije je što sada moramo da kupujemo „strelama 2M“ veoma slične, premda modernije, francuske rakete „mistral“. To govori dve stvari – da nam ta vrsta naoružanja nije bila nepotrebna 2004. i da stvaran razlog uništavanja nije bio strah od terorista, jer i „mistrali“ im mogu „pasti u ruke“. A moguće je da smo sve vreme pogrešno shvatali na koga Amerikanci misle kada govore o „teroristima“. „Strele“ su, možda, po njihovom shvatanju u rukama terorista bile i 1999. godine.

ZATVARANJE KRUGA Da je reforma vojske koju su sprovodile „demokratske vlasti“ u prvoj deceniji 21. veka zaista imala za cilj poboljšanje efikasnosti i borbene gotovosti Vojske Jugoslavije, odnosno Srbije, nešto od nove borbene tehnike bi, valjda, i tada bilo kupljeno, a znamo da nije. Svima nam je jasno da je istinska reforma, odnosno modernizacija Vojske Srbije započeta tek dolaskom na vlast Aleksandra Vučića i njegovog imenjaka Vulina na čelo Ministarstva odbrane. Kupovina aviona, helikoptera, PVO sistema i drugih borbenih sredstava nedvosmisleno je doprinela značajnom poboljšanju naše odbrambene moći. Ali u ovom domenu podjednako je važno i pitanje kadra, a i simbolike. Pored toga što je naša vojska tokom prethodne reforme sistematski čišćena od tehnike, čišćena je i od oficira koji su predvodili otpor NATO agresiji, a očito i od jedinica koje su bile simbol tog otpora poput 63. i 72. brigade, ili 125. motorizovane brigade rasformirane 2005. koja je bila kičma odbrane na Košarama, pored 53. graničnog bataljona (svih 17 graničnih bataljona ukinuto je 1. februara 2007. prebacivanjem kontrole nad granicom s vojske na policiju).
Koliko ove herojske jedinice bodu oči našim neprijateljima (premda smo „očigledno prijatelji“) najbolje ukazuje način na koji je o najavi obnove 63. i 72. brigade decembra 2019. izveštavao propagandni servis američkog Kongresa poznat pod imenom „Radio Slobodna Evropa“. Posredstvom Jovane Kolarić iz Fonda za humanitarno pravo, RSE nam ukazuje da ove dve jedinice „najviše prepoznajemo“ po učešću u borbama oko Sarajeva, a 63. brigadu „i po učešću u operaciji ’Reka’ 27. aprila 1999. godine na Kosovu“ u kojoj je „ubijeno najmanje 350 albanskih civila“.
A imamo ozbiljne razloge da sumnjamo u istinitost optužbi koje iznosi FHP ne samo zbog toga što su pokazali veliku sklonost ka optuživanju srpske strane za zločine za koje je jasno da ih nisu počinili Srbi (na primer slučaj poznat kao „Sarajevski Romeo i Julija“ za šta nastavljaju da optužuju Srbe, iako je još 2002. bivši operativac bošnjačke tajne službe AID svedočio da su ovaj par snajperskim hicima ubili pripadnici notorne muslimanske jedinice „Ševe“) nego i zato što nikakvog smisla nema koristiti pripadnike elitne jedinice za ubijanje civila u vreme kada je ona angažovana u krvavim borbama na Košarama (počele 9. aprila 18 dana pre operacije „Reka“).
Sve i da je tako kako kažu, nisu li mogli da se sete ničega drugoga? Ako im je već stalo do rata u BiH, mogli su da se sete da su pripadnici 63. padobranske brigade učestvovali i u operaciji oslobađanja sela Skelani i Kravica kod Srebrenice u okviru opširnije ofanzive Vojske Republike Srpske pokrenute posle stravičnih zločina koje su počinili borci Nasera Orića. U Skelanima je život izgubilo čak šest od ukupno 21 pripadnika 63. padobranske brigade koliko ih je poginulo u borbama tokom svih sukoba na prostoru bivše Jugoslavije. Prvi heroj iz te jedinice Dragan Rodić život je za otadžbinu dao na Vidovdan 1991. godine braneći Cerklje kod Ljubljane od slovenačkih snaga. Na Košarama je poginulo šest pripadnika 63. padobranske brigade, a poslednji njihov pali borac Dragan Dimitrijević život je dao braneći svoju zemlju od albanskih terorista iz OVPBM kod Preševa 26. januara 2001.
Ratni put 72. specijalne brigade mnogo je veća nepoznanica od onog koji su prešli borci 63. padobranske, a i ne čudi što su njihova dela prekrivena mnogo većim velom tajne. Poznato je da su borci ove jedinice učestvovali u gotovo svim značajnijim borbama od njenog osnivanja sredinom 1992. godine, uključujući i već pomenute borbe za brdo Žuč na Vogošći, bitke protiv albanskih terorista i NATO-a na Paštriku i Košarama, kao i antiterorističke operacije na jugu Srbije 2001, posebno deblokadi sela Oraovica kod Preševa.
Kao što se nijedna ozbiljna država ne bi olako odrekla svog oficirskog kadra koji je stekao prvoklasno borbeno iskustvo uspešno se sukobljavajući sa znatno snažnijim neprijateljem, isto tako se nijedna ozbiljna država ne bi odrekla ni svojih jedinica koje su u tim borbama stekle ozbiljan ugled, iskustvo i tradiciju. Pored simboličkog značaja koji se ogleda u tome što naša vojska u svom sastavu ponovo ima jedinice nadaleko čuvene po svojim borbenim veštinama, činjenica da će one sa nivoa bataljona ponovo biti podignute na nivo brigade je važna i u smislu daljeg jačanja naših odbrambenih snaga. Istorijska nepravda počinjena ukidanjem 63. i 72. brigade ispravljena je posle 14 godina.