Црногорска гротеска

Литијско чишћење (2)

Политика расрбљивања Црне Горе остварује се и као диктат иностраног фактора

СПЦ је с разлогом одбила понуду актуелне власти да учествује у обнови аутокефалне црногорске цркве, јер би тиме пристала на своје самопоништење. Митрополија црногорско-приморска СПЦ у Црној Гори постоји већ осам векова, од Светога Саве до данас, па је зато и апсурдно њено обнављање. Међутим, иза тих намера се крије настојање да се она као таква укине и преименује у, сходно актуелним потребама обновљену, аутокефалну црногорску цркву. Тада би упоредо постојала са ЦПЦ, канонски непризнатом верском заједницом с распопом Мирашом Дедеићем на челу, а која ужива наклоност власти, али се, као што смо навели, управо ових дана чуло да то не би било и коначно решење. Сматрајући да је питање цркве данас најважније идентитетско питање у Црној Гори, њен председник је најавио да ће у овој држави основати нову православну цркву националних Црногораца. Како је, дакле, кренуло с иницијативама, уколико се тако настави и оне се остваре, могло би се догодити да у овој земљи буде више квазицркава него правих верника.
Иако се можда може довести у везу с традиционалним обрасцем владања који је у одређеном историјском периоду у једној личности обједињавао световног и верског вођу, намера актуелног председника Црне Горе да оснује нову цркву и тако постане и верски вођа Црногораца – делује данас гротескно. Истини за вољу, он је успевао у свим досадашњим орвеловским намерама, присилно и обманама, да превари многе грађане да се одрекну свог националног имена, традиције и културе, али је лажна црква била праг преко којег нису могли прећи. Препознавши куда води то прекорачење, постали су свесни да су из руку безбожника који им ускраћује њихову постојећу и даје лажну цркву примили и претходне његове фекалије у виду фалсификоване историје, сабласне традиције, измишљеног језика и писма.

ОДБРАНА ПОСЛЕДЊЕГ Бројни житељи Црне Горе су веома брзо пристали да под партијском кампањом ДПС, на чијем је челу актуелни председник, одбаце свој претходни и прихвате нови национални идентитет. Свој наум да створи нову црногорску нацију, која му је потребна, Ђукановић реализује као свој главни политички циљ. Од декларисаног самосвесног Србина, који се супротстављао комунистичким митовима о српском национализму као опасности за друге, постао је Црногорац супротстављен својој српској традицији, њен огорчени противник и мрзитељ. Са Ђукановићем се догодило исто што и с његовим претходницима Савићем Марковићем Штедимлијом и Секулом Дрљевићем, који су од ватрених заговорника једног идентитета постали његови огорчени противници и непријатељи да би се приклонили супротном идентитету. Ово лично искуство настоји и шире да примени и променом колективног идентитета постане отац расрбљене црногорске нације. Логистичку подршку је имао у тзв. Дукљанској академији, чије су идеје о етничкој и културној посебности Црногораца постепено преузимали и чланови Црногорске академије наука и уметности, па је циљ поништавања српског националног и културног идентитета и започео да остварује.
Преображај Ђукановића није спонтан већ дубоко интересно мотивисан, а његово понашање наликује лутану чије покрете вуку они који га одржавају у политичком животу. Због бројних криминалних радњи и шверца током своје тродеценијске владавине, он није процесуиран, а уместо осуде међународне заједнице благонаклоно се гледа на његово продужавање мандата. Уцењени председник ове државе у функцији је страних интереса, а политику расрбљивања Црне Горе остварује и као диктат иностраног фактора. У једном извештају НАТО-а СПЦ је означена највећом препреком за остварење његовог стратешког плана стварања малих, вазалних држава, попут Црне Горе, а које ће у потпуности бити подређене остварењу циљева овог војног савеза. Зато су постојеће традиционалне везе међу Србима у Црној Гори, засноване на заједничкој православној вери оличеној у једној цркви, СПЦ, и њеној повезаности с Руском православном црквом, трн у оку НАТО планерима и стратезима чија је војна мета Русија.
Од заокрета у односу на дотадашњу политику, када је под притиском НАТО-а одлучио да расрби Црну Гору, актуелни председник Црне Горе Мило Ђукановић ствара о себи слику креатора нове државе, нације, традиције, историје, језика и цркве. Под плаштом новог патриотизма и заштите националних интереса, он обезбеђује и настоји да амнестира себе због криминалне прошлости. Препрека на коју је наишао у стварању нове цркве чини га нервозним и агресивним, па зато и манифестује у јавном обраћању карактеристике лудости и циркуса које су му се привиделе у понашању искрених верника СПЦ што се масовним литијама супротстављају намери одузимања њихових светиња.

ЗАВРШНА ЦИРКУСКА ТАЧКА Пред светом је суманути диктатор који је, најављујући прављење нове цркве за све православне Црногорце у својој држави, почео извођење своје завршне циркуске тачке. Припреме за њу су, чини се, успешно обављене, јер је дотадашњи процес текао поступно променом националног имена, измишљеном етногенезом, преобликованом традицијом, фалсификованом историјом, увођењем новог језика и писма. Доношењем Закона о слободи вероисповести новооснованој ЦПЦ је намењено да добије сакралне објекте СПЦ и прогласи се обновљеном аутокефалном црквом. Религија и црква као чиниоца новог идентитета треба, дакле, да финализују дуги процес Ђукановићевог стварања новог црногорског идентитета. Међутим, управо је тежња да се правним насиљем успостави нова и укине постојећа СПЦ испровоцирала одговор верујућег православног народа у Црној Гори. Тај одговор је дошао због угрожености самих темеља његовог верског и националног идентитета. Иако је недовољно и млако реаговао када су поступно мењани и уклањани дотадашњи чиниоци његовог српског идентитета попут традиције, историје, културе, језика, писма, народ је масовно реаговао на покушај духовног растемељења. Манифестни елементи културног идентитета могли су лако да се руше, али када су његови темељи доведени у питање, онда је и реакција дошла из дубине идентитетског одређења. Религија је оно најдубље што дефинише и повезује људе с трансцедентним које осмишљава њихово постојање, па се покушај њене промене доживљава као опасност која угрожава то постојање. Оличена у институцији вековне СПЦ на овом подручју, традиционална православна вера означава граничник чије померање и уклањање постаје алармантно. Људи су могли да пристану да променом манифестних идентитетских обележја буду други, али не могу пристати да религијским растемељењем буду и другачији. Зато се одбраном светиња брани оно најдубље, темељ свог идентитета и људског постојања. Иако се хронолошки он открио као последњи, његов значај показује да је – први.
Са становишта тог примарног и флуидног идентитета Црногораца учинио је упитним резултате дотадашњег процеса, оснивање нове цркве је средство против колебљивости, јер када народ почне да сумња у оно што је до тада веровао, онда га присилом треба натерати да не одустане. Показује се, међутим, да се народ може лако варати општим, али тешко конкретним стварима. У опште ствари попут обећане светле европске и евроатлантске будућности могли су да поверују, али је тешко људе преварити када је реч о пракси вере, личним осећањима и слободи као претпоставци потврђивања сопствене духовне моћи. У те конкретне ствари спадају и садржај њиховог личног живота, материјалне могућности и остварени стандард. Имајући то у виду, они не пристају више да верују у квазимоћ, која их чини немоћним, већ су активирали моћ своје вере.

ИДЕНТИТЕТСКО ПИТАЊЕ Иако се на последњем попису више од половине становника декларисало као Црногорци, инжењеринг стварања те нове нације на расрбљивању и антисрпству се показао проблематичним већ приликом увођења новог црногорског језика – јер се 43 посто држављана Црне Горе изјаснило да говори српски језик, а црногорски 37 одсто. Идентитетски проблем нове нације постао је израженији у односу према религији, јер само око пет посто становника ове државе подржава новоосновану ЦПЦ, док већина верује СПЦ. Будући да је религија значајан фактор за очување и формирање националног идентитета, показује се по масовности организованих литија против Закона о слободи вероисповести да и Срби и Црногорци, који се тако национално одређују и међусобно разликују, имају свест о заједничком и истоветном хришћанском православном религијском корену оличеном у институцији СПЦ.
Насупрот сакрализацији аутофекалности, обнова сакралног је изражена борбом за очување светиња као темеља сопственог идентитета. Култура потиче из култа, а неупитност практикованог обреда успоставља свето као принцип и духовну светлост која омогућује да се исправе грешке учињене у профаном свету. Однос према традицији, историји, језику, свом националном имену. Повратак светом значи за Србе у Црној Гори спречавање њиховог идентитетског растемељења. Литије – као начин масовног народног супротстављања проблематичном Закону о вероисповести – јесу обред којим је покренут процес не само оспоравања тог закона већ и вишегодишњег настојања актуелне власти да након издвајања из заједнице са Србијом створи јединствену нову нацију, утемељену на лажној историји и традицији, стварању вештачког језика и оснивању сопствене тзв. Црногорске православне цркве. Попут сваког обреда, литије имају за циљ да исправе оно што се покушава криво утемељити, а начин на који се оне практикују, поштовањем правила и реда, показује потребу њихових масовних учесника за поновним успостављањем порушеног реда и поретка.
На дубоку идентитетску поделу у Црној Гори упућује и догађај поводом обележавања годишњице самосталности 21. маја. Док су активисти и одборници владајућих странака ДПС и СДП у Никшићу бучно прославили Дан независности тако што су уз заглушујуће трубљење кружили аутомобилима окићеним заставама, да би се у једном локалу самозване „комите“, назване тако по групацији која се противила уједињењу 1918. године са Србијом, међусобно потукле, у Беранима су млади организовали ауто-литију посвећену Светом Јовану Богослову у којој је учествовало преко 500 аутомобила и возили до Андријевице. Литије су добиле нову форму, примерену постојећим условима епидемије и забранама окупљања, као могућност изражавања незадовољства и настављања започете борбе мирним средствима и достојанственим обредом који није усмерен ни против кога већ се врши за очување и потврђивање свог православног верског и српског националног идентитета.

Крај