Бесполарни свет

Стари поредак је послат у историју, а нови није изграђен јер водећи центри моћи не могу да се договоре – то прети да постане свет бескрајних санкција и сукоба, у коме не постоје правила која сви поштују

Европска унија неће уводити санкције Кини због Хонгконга, саопштио је прошле недеље европски комесар за спољну политику и безбедност Жозеп Борел. Ова изјава не само што противречи америчкој спољној политици већ и изјавама и медијским написима који доминирају унутар саме ЕУ. Утисак је да Европа препознаје слабости и ризике који су се отворили у свету након пандемије вируса корона и да жели да буде на врху тог таласа промена, можда и први пут након Другог светског рата. Да ли су у Бриселу, с Немачком на челу, спознали и сопствене слабости и ризике, остаје да се види, али полувековна „глобална геополитичка глад“ овог пута их очигледно покреће на много енергичније акције. Остаје, такође, да се види и шта на све то кажу Пекинг, Вашингтон и Москва. Поготово Москва, која последњих месеци – док бије битку против вируса – упадљиво ћути и препушта главну позорницу другима. Што, познато је из искуства с руским председником Владимиром Путином, свакако не значи да Кремљ не ради ништа.

СТРАХ ОД НАРАСЛЕ МОЋИ КИНЕ Прошлог петка шефови дипломатија држава чланица ЕУ одржали су неформални састанак видео-линком, на коме су главна тема били односи с Кином. Узрок је, са западног становишта спорни, закон о националној безбедности који се односи на Хонгконг, где годинама траје „пузајућа револуција“, односно подривање кинеског суверенитета и покушај трајне дестабилизације најмногољудније земље света. Западна „забринутост за демократију и људска права“ у Кини, по свему судећи није ништа друго до страх од нарасле моћи Пекинга – економске, финансијске, политичке и војне. Након западних оптужби да је Кина одговорна за ширење вируса корона по свету, сада је на ред дошла „забринутост“ за аутономију Хонгконга, са оптужбом да Пекинг планира укидање модела „једна земља, два система“, договореног пре враћања овог британског колонијалног поседа Кини 1997. године. На Западу је превладала логика – сваки удар на Кину је користан.
Исти тај принцип годинама важи за Русију, док се против Пекинга примењивао нешто суздржанији облик притиска, пре свега зато што је Кина последњих деценија стециште западних инвестиција, па није лепо сећи грану на којој седиш. Но сада се и на овом плану нешто мења. Из најмање два разлога. Прво, Кина тако зарађеним новцем купује бројне бизнисе на Западу, у САД и Европи, улаже огроман новац у инфраструктуру многих земаља. Тако на Западу сазрева свест да улажући у Кину, дугорочно раде против сопствених интереса и да то више није пут који они желе.
Друга ствар, која је само убрзала спознају оне прве – јесте најпре блага, а сада све видљивија промена кинеске пословне филозофије. Док су се Кинези раније бавили масовном и еколошки проблематичном производњом, због чега је њихова роба била синоним за јефтино и неквалитетно, сада све више прелазе на најновије технологије и тиме освајају сегменте тржишта на којима је Запад био деценијама неприкосновен, док прљаве технологије прелазе у земље попут Вијетнама и сличних. Запад разуме да га Кина бије његовим оружјем, глобализацијом и конкуренцијом, и то води ка великим ломовима у будућности. И када председник Си Ђинпинг каже да је „Кина спремна да се још више отвори према свету“, то на Западу не изазива радост и предосећај још већих профита, као некада, већ страх.
Зато Вашингтон председника Доналда Трампа не преза од санкција. Бела кућа је одавно „нанишанила“ Кину као главног супарника, пре свега зато што су Американци против Русије већ исцрпели цео арсенал притисака и санкција. Иако су увукли Европу у скупу и беспотребну конфронтацију с Москвом – овај правац деловања више није толико перспективан. Зато „офанзива на Кину“ обећава много у будућности, ту је још позамашан резервоар за кварење односа. Наговорити Европу да у томе учествује заиста представља велики изазов за америчку дипломатију. У случају успеха, добитак је загарантован. Поводом „укидања аутономије Хонгконга“, САД још од прошле године имају спреман пакет санкција, али у Европи, како је рекао комесар Борел, „само једна земља је споменула санкције“. „Сматрам да санкције нису метод за решавање наших проблема са Кином“, одмах је додао.
За разлику, наравно, од Русије, за коју су санкције ваљда одличан метод – може се закључити, мада комесар то није изричито рекао. Проблем је само у томе што, иако јој је Запад у последњих шест година увео око сто различитих „пакета санкција“, никакав политички ефекат оне не постижу. Москва је, с друге стране, док трају ове обостране санкције, успела да у потпуности обнови свој пољопривредни сектор и бар донекле извуче корист из целе ситуације, док Европа има само штету. Али то је већ нека друга прича. Чињеница је, тек, да Москва с Пекингом гаји суштински добре односе и усвајање закона о националној безбедности, као и питање Хонгконга сматра искључиво унутрашњом ствари Кине. Што она свакако и јесте.
Борел поручује да је ЕУ спремна за дијалог с Кином о читавом спектру питања. „ЕУ треба да има отворени и широки дијалог с Кином, укључујући и питања трговине и инвестиција, израду заједничког приступа кључним питањима – климатских проблема, регулисања конфликата у различитим деловима света и проблема људских права – у тој сфери Кина је активан играч“, нагласио је Борел. Из његових речи могу се извући бар два закључка: набрајајући сфере у којима је Кина „активан играч“, Борел као да је сачинио списак примедби Запада према Пекингу, али се истовремено суздржавао да ова питања изложи у форми јавне критике, већ на мекши, суптилнији начин. Што пак не мења превише суштину. Одатле произлази други закључак: ЕУ још увек није спремна да заузме страну у сукобу Вашингтона и Пекинга, пре свега јер не постоји унутрашњи консензус у Бриселу – ни о овом, ни о многим другим питањима. Уз ојачану улогу Немачке у Унији, након изласка Велике Британије и економске кризе изазване вирусом корона, редефинисање односа и политика у ЕУ тек предстоји. Однос према САД, Кини и Русији умногоме ће одредити садржај и магистралне правце тих политика.

ХЛАДНИ РАТ И ХЛАДНА КОНКУРЕНЦИЈА Како ће се ови процеси даље развијати, анализирао је и угледни политиколог из САД руског порекла Николај Злобин, председник вашингтонског Центра глобалних интереса. Он истиче да је хладни рат, односно „хладна конкуренција“ нормално стање односа међу великим силама, па је у данашње време сложено дефинисати и сам термин „рат“. „Да ли је у току рат, нека свако сам изведе закључак, али хладни рат траје непрестано.“ Ова оцена на трагу је оних схватања из којих проистиче да се Хладни рат Вашингтона и Москве никада није завршио и да је пад Берлинског зида само једна од етапа у овом процесу. „Америка данас неће водити глобалне ратове, она има успеха уз помоћ других метода. Можда само нека ограничена операција која не води у велики рат“, указује Злобин, али упозорава да нечија глупост, неопрезност или тврдоглавост може испровоцирати већи сукоб – више него намера.
Стручњак из Вашингтона подсећа да у Кини постоји јак проамерички лоби који се регрутује из масе најмање 50.000 студената, колико их годишње долази у САД, а Пекинг им плаћа студије. Указује још да је, након распада СССР-а, Вашингтон изгубио мотивацију да преговара с Москвом, свестан да њихове снаге више нису изједначене и да је Русија престала да буде сила која је у стању да обуздава САД. Америка радије, тврди Злобин, корак по корак наставља да потискује Москву која то не може да спречи – и не реагује на руске позиве „хајде да седнемо и да се договоримо“. „Зашто су Американци ишли у преговоре са СССР-ом својевремено? Зато што је он реално могао да им нанесе штету, војну и економску. И тада су се шефови држава сусретали и договарали се. Од кад је Совјетски Савез нестао, Американци све више одбијају преговоре и напуштају споразуме које су закључивали са СССР-ом“, појашњава амерички политиколог. Осврће се и на идеју мултиполарног света коју заговара Русија, где не одређују, као некад, само две земље судбину света, већ њих пет-шест: Злобин указује да ни то није гаранција да ће светски поредак бити праведнији за остале земље, које се неће ни за шта питати.
„Сматрам да се крећемо ка бесполарном свету, да је то наша будућност. Не говорим сада да ли је то добро или лоше. Ако се мултиполарни свет буде формирао вештачки, на силу, то је пут у рат. То што су Москва и Вашингтон све решавали између себе, довело је до тога да се у земљама Европе и Азије накупи комплекс политичке ниже вредности. После пада СССР-а испоставило се да ове земље веома желе реванш. Ми сада и живимо у том свету реванша малих и средњих држава. Оне су, суштински, поставиле велике државе у позицију да опслужују њихове интересе. Украјина, Иран, Северна Кореја, увукле су у своје сукобе многе велике, глобалне играче. Савремени свет је свет политичких неурохирурга, где се сукоби морају решавати веома деликатно, а не армадама нуклеарних ракета, хиљадама тенкова, милионским армијама и милијардама у војним буџетима. Погледајте Европљане, па Ангелу Меркел. Имају такву глад за глобалном политиком, јер су их 50 година гушили. А ми живимо у том новом свету и нудимо да му навучемо ту одору биполарног света и зато то све не функционише. Морамо темељно, системски, поново да осмислимо овај свет“, наглашава Николај Злобин.

НОВА ПОЛИТИКА МОСКВЕ Ове тезе свакако треба узети у разматрање, али треба имати у виду бар још неке моменте глобалне политике. Пре свега чињеницу да Русија и Кина већ дуже од две деценије, а посебно од доласка на власт Владимира Путина, граде чврсто партнерство које већ одавно надилази азијске оквире. Њима се све више придружује Индија, посебно кроз Шангајску организацију за сарадњу. Ово партнерство, иако ненаметљиво, веома је ефикасно – Кина је захваљујући њему већ практично преузела титулу прве економије света и самоуверено наступа на глобалном плану, док је Москву оно спасло од финансијског и економског колапса у рату санкцијама са Западом. Русија је из овог судара изашла с много мање штете него што је било ко веровао. Отуда не треба очекивати да ће Москва и Пекинг бити склони да секу стрпљиво исплетене нити које их повезују, пре ће бити да ће се још чвршће повезивати и међусобно, и с Индијом. С друге стране, колективни Запад, ЕУ и САД, последњих година пролази кризу за кризом и томе се крај не види.
То заиста може означити да је Злобин делом у праву – стари свет је спакован у историју, а нови још није изграђен. То је тај бесполарни свет, где водећи центри моћи нису могли да се договоре како ће глобални поредак функционисати у будућности. То прети да постане свет бескрајних санкција, видљивих и мање видљивих сукоба, у коме ће бити веома тешко успоставити правила која ће сви поштовати. Злобин можда превиђа да су договори Пекинга и Москве чвршћи него икад. Њихово партнерство засновано је на дугорочним, стратешким интересима глобалне природе, где је Кина економски и финансијски, а Русија војни и сировински мотор. А обе земље заједнички „гурају“ политичку агенду која има много сличности. Размишљања у Кремљу не разумеју они који мисле да Русији таква позиција штети – напротив, Руси ову политику виде као једину стварно добитну. Као што је једном Путин рекао – вера у Запад и његове добре намере према Русији била је највећа и најскупље плаћена руска грешка. Нова политика Москве у 21. веку у потпуности искључује могућност њеног понављања.

ДИПЛОМАТСКА ТАЈНА КИНЕ

„ЕУ мора у односима с Кином да изгради сопствену линију у складу са европским интересима. Ми не можемо једнозначно да класификујемо наше односе с Кином, да ли је она противник, конкурент или партнер. Кина је све то истовремено“, нагласио је Жозеп Борел. У томе и јесте дипломатска тајна Кине, што она за сада успева да одржи баланс између супарништва и партнерства, не само с Европом већ у великој мери и с Америком, која увек мора да буде свесна колико се њених интереса крије у добрим односима с Пекингом. Јасно је да на директну подршку Европе у свом „походу на Кину“ Вашингтон сада не може да рачуна, поготово када је реч о увођењу санкција: Европљани су се довољно опекли с Русијом и не желе да им се то понови у још горем облику. Да ли ће се на овом пољу даље заоштравати односи САД и ЕУ – и то је отворено питање. Чак и ако дође до одређених промена, коначно дефинисање америчке и европске политике уследиће тек после новембарских председничких избора у САД.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *