ĐULIJETO KIJEZA (1940–2020) – Nepotkupljivi glas epohe

Sa Đulijetom Kijezom otišao je sjajni nesvrstani glas, van uobičajenog hora

Umro je Đulijeto Kijeza (Giulietto Chiesa 1940–2020), jedan od najpoznatijih italijanskih i svetskih novinara, publicista, pisac brojnih knjiga i političar, evropski parlamentarac. Iako su ruske vlasti svojevremeno tražile da se Kijeza povuče s mesta dopisnika iz Moskve, što je sprečio Enriko Berlingver, na Zapadu su ga smatrali filorusom, jer je bio poštovalac Rusije. Zamerio se Zapadu i kada je pisao da su zapadni mediji prećutali da je Haški tribunal proglasio Slobodana Miloševića nevinim za genocid u Srebrenici: „Haški tribunal je opravdao bivšeg predsednika Jugoslavije, ranije optuženog za genocid u Srebrenici. To se desilo još 24. marta 2016. godine, ali nijedan zapadni list to nije pomenuo“ – naglasio je u kolumni na sajtu „Globalist sindikejšen“ – „jer svi shvataju da se radi o vesti koja je imala efekat bombe. Nakon ove odluke, svi zapadni lideri bi trebalo u najmanju ruku da traže oproštaj, a i da sami sednu na optuženičku klupu tog suda.“
Optužio je predsednika haškog suda u procesu protiv Karadžića i jednog od porotnika u predmetu protiv Slobodana Miloševića: „Sada se pitajte: ko je njemu i njegovim kolegama platio? Sada napokon znamo kakav je to tribunal – gomila nečasnih, da ne kažem nešto gore, ljudi koji su radili i nastavljaju da rade za Imperiju, a ne radi istine i pravičnosti… Zapad je uništio Jugoslaviju, ubio Miloševića i optužio ga za zločine koje on nije izvršio: Sramota. Zapad tone u glib koji je sam stvorio.“
Prijatelj i poštovalac Đulijeta Kijeze, italijanski filozof Dijego Fuzaro dao je posebnu izjavu za „Pečat“ ovim povodom: „Sa Đulijetom Kijezom je umro sjajni nesvrstani glas, van uobičajenog hora. Proveli smo mnogo lepih trenutaka zajedno. Mogli ste biti saglasni ili nesaglasni sa Kijezom, ali mora mu se priznati da je bio slobodan glas. Spada u malu grupu komunista koji su ostali crveni, a nisu postali ružičasti, ostali verni ideji slobodnog i emancipovanog društva, koji nisu sledili degenerativnu i metamorfičnu parabolu kojom je otišla većina levice u nimalo slavnom tranzicionom hodu od Gramšija do kapitala, od Marksa do duginih boja, do društva koje je kapital obojio tim bojama i pretvara se da je pluralan, a u stvari duginim bojama prikriva mračno sivilo tržišne civilizacije. Kijeza je bio i odlučno ostao slobodan čovek, radikalni antikapitalista i beskompromisni kritičar američkog imperijalizma. U Putinovoj Rusiji video je bedem otpora američkocentričnom imperijalizmu. I kada je gubio sve, on nije gubio sebe, što je problem našeg doba – mnogi da ne bi nešto izgubili, gube sebe same. Ostao je veran koherentnosti svojih ideja. Želim tako da ga se sećam iz naših lepih trenutaka i zajedničkih kulturnih bitaka, a koje sada, kada je on umro, treba da nastave oni koji su, kao i on, trajno verni idejama slobode i emancipacije. Dragi pozdrav, Đulijeto!“