Према Филипу Шварму, бившем државном службенику Хрватске и садашњем заточнику београдског „граџанизма“, од Аписа „нема бољег симбола за пометњу у српској војсци“
Зашто пуковник Драгутин Димитријевић Апис (1876–1917) игра улогу дежурног демона новије српске историје у разноразним телевизијским адаптацијама, па и у најновијој, троделној, чији је аутор Филип Шварм, а продуценти Јавни сервис Србије и опозициони лист „Време“? Зато што још постоји загонетка, која није разрешена ни првом појавом, у којој је Аписова судбина запечаћена на Солунском пољу 1917. године, ни другом, када га је Титов режим из ко зна којих побуда поново извео на суд 1953. и ослободио, па већ одавно мртвог рехабилитовао пред историјом. Ова, друга појава само је искомпликовала ионако сложену историјску енигму, у којој наш уважени историчар Милош Ковић разликује две димензије, историјску и митску. Аписова харизма има и једну и другу, али и трећу (на коју ћемо ускоро доћи). У међувремену, прегледајмо следећи, врло занимљив Ковићев закључак: „Српски писци, публицисти, па чак и историчари о Апису пишу са чудноватом мржњом“, наводи он, „при чему у њему проналазе кривца за данашње атентате и злочине.“ То је сасвим тачно и то јасно показује најновији Швармов конструкт, који Аписа „чудновато мрзи“. Он каже: „Апис није завијао за чопором, он га је предводио.“ Поређење једне часне историјске личности с вођом некаквог чопора (у чему смо препознали српски краљевски официрски кор 1903–1918) и јесте израз мржње на чијем крају Шварм види оно на шта алудира проф. Ковић, атентат на Зорана Ђинђића; што није теорија него чиста параноја завере.
Према Шварму, бившем државном службенику Хрватске и садашњем заточнику београдског „граџанизма“, од Аписа „нема бољег симбола за пометњу у српској војсци“, која је „сумрачни свијет перманентне завјере, интриге и конспирације, у коме нема разлике између добра и зла“ и „каос у коме се љушти слој по слој човјечности“, како ту војску с Куманова, Цера, Колубаре и Кајмакчалана сликовито описује лички стручњак за односе у Краљевини Србији у време владавине краља Петра Првог, који ни сам (тај краљ) није прошао боље од Аписа у читању Шварма и његових повјесничарки Бранке Прпе и Дубравке Стојановић. По њима, „Златно доба“ Петрове владавине (1903–1914) са златним динаром, процватом демократије и слободом штампе, било је „далеко од демократије“ (Прпа), а најшира слобода штампе „само привид, јер су постојале групе које су са моткама (као са данашњим бејзбол палицама) упадале у штампарије“ (Стојановић). Додуше, краљ Петар Карађорђевић прошао је овде нешто боље него у ТВ серији Ристовских (где је дибидус калирао) углавном захваљујући интервенцијама професора Ковића и Бјелајца. С друге стране, није сасвим јасно зашто су ова два угледна историчара уопште пристала да дају легитимитет описаној ујдурми друге Србије. Допустили су Шварму да се према историји односи као према шведском столу, са кога по свом укусу и нахођењу бирка шта му је по укусу. Историја није шведски сто и захтева целовит приступ. Али то је сада мањи проблем. Већи је очигледна намера да се по сваку цену деградира и унизи новија српска прошлост, која у ствари не постоји изван крвавих завера и бесконачних интрига и да се сведе на злоћудну фигуру Аписа као „симбола зла“. То су од Шварма тражили из Загреба и то су добили, уз асистенцију Јавног сервиса и о трошку грађана Србије.
То је зато што је Апис био чисти српски патриота, поштен официр који никога није убио, склон завереничком понашању, али само против непријатеља или издајника Србије. О Апису се може свашта пронаћи, али нема трага никаквом злочину, како би то хтели Шварм и његови хрватски налогодавци. Јесте Апис био српски националист и то је оно што не да мира Прпи, Стојановићки и инима. Та димензија је доминирала његовом мисијом. У Уставу његове организације „Уједињење или смрт“ (коју је жута штампа назвала „Црном руком“) записано је да је њен циљ уједињење свих српских (не југословенских!) земаља. Пред стрељање Апис треба да је викнуо „Живела Југославија!“. Можда, али Југославија је била Александров, а не Аписов пројекат; и завршила је као њен творац.
НЕКОЛИКО ПОДАТАКА О АПИСУ И ЈОШ ПОНЕЧЕМУ
Имајући у виду једно од основних начела Римског права да треба сваком доделити своје – SUUM CUIQUE ATTRIBUERE, као и то да је велики број оних који су већ писали о пуковнику Драгутину Димитријевићу – Апису (Београд, 18. август 1876, – Солун, 14. јун 1917), поменули бисмо између осталих и принца Сикста Бурбонског (Sixte de Bourbon), који у својим мемоарима пише да је аустриски цар Карло, што се тиче Србије, дословно рекао:
„Србија ће бити успостављена у целокупној својој суверености и као залога наше добре воље ми смо вољни да јој осигурамо правичан и природан излаз на море, као и широке економске концесије. Аустро-Угарска ће тражити, као главни услов да Краљевина Србија у будуће укине сва удружења, чија је политичка тежња раскомадавања монархије, а нарочито да укине Народну одбрану и да прекине све везе са њом; да спречи лојално и свима средствима, која су у њеној моћи, сваку врсту политичког покрета, било у Србији било ван њених граница, и да о томе пружи гаранције под јемством сила Антанте…“ (Види: Prince Sixte de Bourbon, L’Offre de Paix separee de L’Autriche, Paris, France, 1920, стр. 97).
Исто тако треба имати у виду реакционарну и конспиративну делатност америчког пуковника E. M. Хаус-а (Edward Mandel House, – 1858-1938) који је направио план сарајевског атентата у току 1910. године. На том плану, наредне године основана је организација „Уједињење или смрт“, која је ушла у свеопшти план остварења једног светског, идолатриског, окултног, езотериског, хегемонистичког друштва међународне масонерије и њених свемоћних чланова тријалиста, великих финансијера, „великих изабраника“ и „великих кадрова“ са седиштем у Сједињеним Америчким Државама, који организују, контролишу и усмеравају извесна роволуционарна збивања.
Никако се не можемо отети утиску да су између осталих, Димитријевић, Вуловић, Малобабић и Чабриновић били само играчке у рукама главних режисера, видљивих и невидљивих свемоћних господара света, који представљају тз. „Владу у сенци“. По њиховом налогу Димитријевић, Вуловић и Малобабић су стрељани судбоносне 1917. године. За Чабриновића се зна да је отрован 1917. године.
Такође, имајући у виду да је Слободан Јовановић изнео једно мишљење о Апису и Солунском процесу у књизи “Моји савременици“ , где дословно стоји:
“Све у свему, Апис је стрељан не због покушаја атентата на Регента, што је са законске тачке гледишта била чињеница која је била далеко од тога да је правилно доказана. Он је стрељан из такозваних државних разлога…“ – “On the whole, Apis was executed not for an attempt on the life of the Regent, which from a legal point of view was far from being a regularly tested fact. He was executed for the so-called reasons of State…” ( Види: Слободан Јовановић. Моји савременици, Windsor, Ontario, Canada, 1962, стр. 481-82, 486; Редакциони одбор, Тајна превратна организација – извештаји са претреса у Војном Суду ѕа Официре у Солуну 1918, Солун 1918).
Што се тиче уплетености у сарајевски атентат пуковника Е. М. Хаус-а (Edward Mandel House) посебно је интересантна и инструктивна књига француског писца Пјера Вириона, коју је објавио под насловом „Ускоро једна светска влада? – Једна супер, над или против црква“, где између осталог, стоји:
„Но ево још нешто: рат који је требао да уништи Аустро-Угарску империју, да сруши династију Хоенцолерн (Hohenzollern), да обори Немачку, чије су претензије постале мегаломанске – на њих Saint-Yves d’ Alveydre алудира већ 1890. године; рат који је требао да генеррализира демократске режиме најављен је 1894. године, осим, ако би у Европи све државе биле републиканске, сходно плану из 1860. године, а ради се о томе, да се оне остваре помоћу великог рата ХХ-ог века; ради се и о стварању Сједињених Држава Европе под масонском хегемонијом… Ево најаве Светског рата, потребног, да Европу поново измени… Оно што се неможе порицати, то је најава већ 1912 године од стране Пати де Клам-а (Pati de Clam) опасности, којима је изложен аустриски престолонаследник Фердинанд (Ferdinand), убијен у Сарајеву 1914 године. Он што исто тако збуњује, то су алузије на тај трагични завршетак, које је правио пуковник House, члан „Маsters of Wisdom“ или четири године пре атентата…
Коначно, одржава се састанак савезничке масонерије у Паризу 1917 године у сиљу извлачења користи од резултата рата, пошто је претходна иста та масонерија одбила предлоге за мир, које је формулисао Беноит XV (Benoit XV), затим Карлo IV (Charles IV) Аустриски, овај последњи посредством принчева Сиксте-а и Ксавиер-а де Бурбон – Парме ( Sixte et Xavier de Bourbon- Parme). То одбијање било је типично масонско, да би се зараћене стране присилиле, по цену хиљада нових мртвих, да прихвате њихов, масонски мир и ново цепање Европе…“ ( Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 40)
Овде је од нарочитог значаја потребно поменути да је Балканско полуострво у осамнаестом столећу ушло у домен англо-америчке интересне сфере. Није нимало чудно да је извесни идолатриски, окултни, езотериски, интернационални и рајетински естаблишмент у Београду олако прешао преко монструозне антисрбске активности Карнегијеве фондације за време Првог и Другог Балканског рата, која се сврстала у турску фалангу, да заштите тријалистичке и англо-америчке виталне интерсе на Балканском полуострву и Блиском истоку (Види: Michael B. Oren, Power, faith, and fantasy – America in the Middle East 1776 to the present, New York – London, 2007; Kevin Phillips, American theocracy – The peril and politics of radical religion, oil, and borrowed money in the 21st century, New York, 2006; The war for pipelineistan, Asia Times, January 6, 2002; Go – Ahead for Balkan oil pipeline, BBC News, London, England, December 28, 2004; Редакциони одбор, R. W. Seton- Watson и Јуогославени, коресподенција 1906 – 1941, књ.1-2, Загреб – Лондон, 1976; Пјер –Мари Галоа, Крв нафте – рат у Босни…).
Као што је познато у Загребу је публикован часопис „Нова Европа“ од 1920. до 1941. године по угледу на Ситон-Вотсонов. Главни уредник је био Милан Ћурчин, масон, идолатриста, окултиста и езотериста, који се бавио политиком више него поезијом. За време боравка у Лондону, Ћурчин је као делегат Србске владе 1916-1918. године упознао Ситон-Вотсона. Он је у часопису „Нова Европа“ између осталог објавио и два чланка о Аипису, који дословно гласе:
Последња воља Драгутина Димитријевића-Аписа
МОЈА ПОСЛЕДЊА ВОЉА
Иако осуђен од оба суда на смрт и лишен милости Круне, ја умирем невин, у убеђењу, да је моја смрт била потребна Србији из виших разлога.
Из овог мог убеђења потиче и моја душевна мирноћа са којом очекујем свој последњи час. Нека Србија буде срећна, и нека се испуни наш свети завет уједињења целог Српства и Југословенства, па ћу ја и после своје смрти бити срећан и блажен, а бол, који осећам што ћу од српске пушке погинути, биће ми драг и мио у уверењу, да је та пушка уперена у моје груди ради добра Србије, ради оног добра Србије и српскога народа коме сам ја био посветио цео свој живот. У том свом раду, ја сам можда штошта и погрешно учинио, можда сам се нехотице огрешио о саме интересе Србије, али радећи ја сам и грешио, иако никад свесно већ увек убеђен да радим само за добро Србије. Нека ми се опрости за понеку такву погрешку, бар нека ми опросте Срби, а ја ћу се молити Богу да ми Oн своју неисцрпну милост подари.
Са својим стварима и имовином чиним овај распоред:
Новац, који после моје смрти остане, молим да се пошаље моме сестрићу Милану Живановићу, ђаку избеглици у интернату “Grand Lycee neui” у Ници. Коња „Блихера“ молим да се прода држави, првенствено, и да се новац добијен од продаје пошаље такође моме сестрићу Милану Живановићу у Ници.
Коња „Звездана“, који је престарео, остављам увиђавности оних који имају надлежно право да реше да ли је тај коњ још способан или не. Ако је способан за ма какву службу онда га уступам радо држави, а ако није молим да се убије.
Све остале ствари остављам да се поделе нашој избегличкој сиротињи. Конзерве, дуван, и уопште све оно што је за јело, молим да се подели војницима жандармима који су ме у затвору чували, уместо подушја.
Мој џепни сат, успомена и поклон од мога зета Живана Живановића, молим да се пошаље моме сестрићу Милану Живановићу за успомену.
То је моја последња воља.
Молим, да се и ова моја последња воља, по извршењу, пошаље моме сестрићу Милану Живановићу у Ници.
11. јуна 1917. год.
у Солуну.
Драг. Димитријевић-Апис, с. р.
(Види: Последња воља Драгутина Димитријевића-Аписа, Нова Европа, књига шеста од 1. септембра до 31. децембра 1922, Загреб, 1922, стр.193).
НА ГУБИЛИШТУ
(Последњи часови Драгутина Димитријевића -Аписа)
На место губилишта стигосмо тако око 1 сат по поноћи. Ту видех три раке једна поред друге, неколико запаљених фењера, и један мањи број војника (око 40 без жандарма) који су са нама дошли.
Наста читање пресуде које је трајало до 4 и пол сата изјутра. Што је читање прилазило крају више, то је смрт пружала своје хладне руке и прилазила њима све ближе, и они су све блеђи и блеђи постајали. Пулс на вратној жили, која се виђаше (јер на Димитријевићу не беше крагне на врату), куцаше као чекић. И кад судија, који је пресуду читао рече: „пресуђује“, – уши Димитријевићеве посташе прозрачене као наочари, да би се кроз њих видело читати. Димитријевић је пушио цигарету за цигаретом, и преко 40 цигарета је попушио за време чтања пресуде. Био је јако узнемирен и нервозан, али присебан, насилно насмејана лица… Црна Рука, Црни Гробови, Црна и тамна ноћ. Свуд тајанственост и црнина. Често се окретао десно, лево, горе и доле, као да је гледао и тражио некога, надао се и очекивао нешто и некога, али кога и шта то је била и остала тајна за све нас. С том је надом легао у гроб. За време читања пресуде извадио је из џепа неколико паклића дувана, дао их официру да разда војницима. Но када је све заостале код себе цигарете попушио, он се обрати официру са молбом да му да неколико цигарета, и овај му даде од својих.
Вуловић и Малобабић били су мирни и никуд се с места нису макли за све време читања пресуде; само су се понекад сашаптавали. Вуловић се прво наслонио на штап свој и погнуо се напред, затим је штап метнуо остраг, поштапио се, и тако дочекао крај пресуде. Малобабић, са лисицама на рукама, све је једнако држао руке високо према устима, био је сувише миран и хладан, те је и овде изгледао као дете које се са уздигнутим рукама моли Богу. Око пола читања пресуде замоли да му се лисице скину, што би и учињено.
Читање пресуде се доврши око 4 и пол сата. Командант Места стаде пред њих са неколико речи, и нагласив да су осуђени и недостојни чина официрскога итд., позва их да знаке официрске (еполетушке) скину. Димитријевић беше то већ раније приредио и одмах их предаде, а Вуловићу их официр откопча и одузе.
„Је ли време да се поздравимо“ – рече Димитријевић, – „време је“ – одговори Командант Места. Димитријевић умоли Команданта да нареди: да добро гађају, да их не мрцваре, итд., што Командант обећа.
Димитријевић прво, па за њим остали (Вуловић и Малобабић), поздравише се са присутним официрима. Димитријевић затим приђе Др. Ј. Петковићу, пуковнику, с њим се пољуби и поздрави, а остали се само руковаше. Најзад Димитријевић приђе к мени, пољуби се и са мном. Затим ме ухвати за руку; ја се брањах, но он на моје брањење рече: „Молим вас дозволите ми да Вас пољубим као оца и место оца, и мајке моје“ – и ја дозволих. То учинише и Вуловић и Малобабић, и пољубише ме у руку.
Димитријевић се окрете свом гробу, па погледа на мене и упита ме: „Хоћете нас ви опојати?“ – Ја рекох да хоћу, на штo ми одговори: „Хвала вам. Поздравићу и казаћу мом Аци и Душану (браћи Глишића) да сте нас ви испратили“.
За овим се они између себе по три пут изљубише и опростише се. Димитријевић се окрену Малобабићу и рече: „Господо и браћо, овај човек (пружајући руку на Малобабића) невино умире, а верујте да је врло добар Србин“. Вуловић: „Исто то и ја браћо кажем“. Малобабић ћути.
Димитријевић пође ка гробници, са цигаретом у устима, застаде и пре него што ће у њу скочити рече: „Збогом браћо, ја умирем, – умирем са жељом да буде Велика Србија, нарочито Југославија“. Скочи у гроб, дође до коца, и као у смеху иронично рече: „За мене великога ово је мала гробница“.
И остала двојица скочише у своје гробове. Димитријевић приђе коцу, окрете се, пружи руке да га вежу, што и би, а то и остали учинише.
Кад Димитријевићу почеше очи везивати, атентатор рече: „Па што да му везујете мараму на очи“. Официр и Димитријевић, као одједанпут, рекоше, да је то закон и тако треба да буде.
Наста мртва тишина. Мали и остали тајац. Срца почеше код свију брже куцати и бледило све обузе. Склони се онај вод војника а остадоше само жандарми с пушкама на готовс.
Официр махну сабљом. Грунуше три плотуна одједном, и за тренут око три човека мање. Малобабић одмах паде мртав. Димитријевић и Вуловић још живи. Опет пуцањ. Доктор их обиђе и рече да су мртви, али се види да су још живи, и опет пуцањ. Димитријевић паде и већ мртав, а Вуловић још жив, те на њега још један пуцањ, и он паде мртав.
Сви присутни гледају као збуњени и ћуте, јер је то страшан призор. Положише их лепо у гроб. Капе им на лица метнуше; гробове затрпаше. Сврших опело. Прелих гробове… И тиме се заврши овај сртрашан чин.
Они одоше Богу на истину, а ми се вратисмо на своје послове.
Прота Здравко Пауновић.
(Види: На губилишту – Последњи часови Драгутина Димитријевића-Аписа, Нова Европа, књига шеста од 1. септембра до 31. децембра 1922, Загреб, 1922, стр.194-5).
Неможемо да заобиђемо историску чињеницу и судбоносну прекретницу у животу нашег несрећног, потлаченог, окупираног, обесправљеног и пониженог србског народа а, да не поменемо једно историско писмо Роберта Лансинга, државног секретара Сједињених Америчких Држава, које је упутио на адресу хрватског старчевићанца, преваранта и превртљивца, Анте Трумбића 6. фебруара 1919. године, које гласи:
“Драги Г. Министре,
Част ми је приложити вам овде текст декларације коју ћу дати сутра, 7. фебруара, у име моје владе.
‘29. маја 1918 влада Сједињених Држава изјавила је своје симпатије за националистичке тежње Југословенских племена, а 28. јуна изјавила је да ће се све гране словенског племена потпуно ослободити немачког и аусртиског господартства. Пошто су се ослободили страног притиска, Југословени, који су раније били под аустро-угарском владом, изјавили су у више прилика жељу да се сједине са српском Краљевином. Српска влада од своје стране, примила је јавно и званично сједињење Срба, Хрвата и Словенаца. Влада Сједињених Држава с тога поздравља сједињење, али у исто време примећује да коначно утврђивање територијалних граница према жељама заинтересованих народа мора бити остављено решењу конференције мира’.
Ја сам, драги г. Трумбићу, искрено ваш
Роберт Лансинг”
(Види: Архив Србије (Југославије), Београд – Archives of Serbia (Yugoslavia), Beograd).
Енглески текст гласи:
“THE SECRETARY OF STATE OF THE UNITED STATES OF AMERICA
Hotel de Grillon, Paris
6th February, 1919.
My dear Mr. Minister: –
I have the honor to quote to you here with the text of a declaration which I shall give out tomorrow – February 7th – on behalf of my government.
‘On May 29th, 19189 the Government of the United States expressed its sympathy for the nationalistic aspirations of the Yugo-Slav races, and on June 26th declared that all branches of the Slav race should be completely freed from German and Austrian rule. After having achieved their freedom from foreign oppression, the Yugo-Slavs formerly under Austro-Hungarian rule on various occasions expressed the desire to unite with the Kingdom of Serbia. The Serbian Government, on its part. Has publicly and officially accepted the union of the Serb, Croat and Slovene peoples. The Government of the United States therefore welcomes the union while recognizing that the final settlement of territorial frontiers must be left to the Peace Conference for determination according to the desires of the peoples concerned’.
I am, my dear M. Trumbic,
Sincerely yours,
Robert Lansing
His Excellency
M. A. Trumbic.
Minister of Foreign Affairs of Serbia,
Hotel Campbell, Paris.”
(Види: Архив Србије (Југославије), Београд – Archives of Serbia (Yugoslavia), Beograd ).
После свега, чему коментари о Апису, Вуловићу, Малобабићу, Гаћиновићу, Принципу, Карађорђевићима, Обреновићима, Дражи, Недићу, Караџићу, Мартићу, Младићу, Милошевићу и осталима, који су у ХХ столећу учествовали у трагичним збивањима нашег окупираног, обесправљеног, обезглављеног, осакаћеног и пониженог несрећног србског народа.