Regionalna saradnja

Zašto se srpski nacionalni interes istovremeno našao na udaru u Crnoj Gori i u Bosni i Hercegovini, kakve to veze ima s Kosovom i Metohijom, i da li sve to znači da pred sobom imamo samo dva moguća rešenja, od kojih se jedno svodi na izvestan poraz istorijskih razmera, a drugo na borbu s neizvesnim ishodom?

Možda je to bila i slučajnost premda su slučajnosti u politici izuzetno retka pojava, tek, baš dok su u Prištini proslavljali dvanaest godina od jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije od Srbije, u Beograd je ovog ponedeljka, u jednodnevnu posetu, doputovao ministar odbrane Ruske Federacije Sergej Šojgu.

ŠOJGUOVA POSETA Simbolika njegove posete bila je utoliko veća što je Šojgu upravo Beograd izabrao za prvu destinaciju koju će zvanično posetiti u svom novom/obnovljenom mandatu, posle nedavnih promena u Vladi Rusije, a da ne ostanemo u nedoumici i nagađanjima – beznačajna slučajnost prilikom zakazivanja posete ili namerna simbolika koja sa sobom nosi i važnu političku poruku – potrudiće se već predstojećeg 24. marta Šojguov kolega iz vlade, ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov, koji će tog dana, kako je najavljeno, i sam ponovo posetiti Beograd. Dakle, ništa nije slučajno.
Pri čemu je naročito značajno, pa upravo iz tog razloga sve ovo i ističemo, što se ovaj izliv ruske pažnje dogodio baš u ovom trenutku. Kad je ovakva vrsta pažnje, usled regionalne saradnje čiji zajednički imenitelj predstavlja njena usmerenost protiv našeg nacionalnog interesa, Srbima i Srbiji posebno potrebna.
Posetu Sergeja Šojgua njegovo je Ministarstvo odbrane na svojim zvaničnim internet-stranicama opisalo kao radnu. Bila je najavljena krajem prošle godine, ali bez preciziranja bilo kakvih rokova, već je samo bilo rečeno da će se dogoditi tokom 2020. Usledila je brže nego što je iz takve najave moglo da se pretpostavi.
Spolja gledano, poseta ovog važnog ruskog ministra protekla je neispunjena vidljivom sadržinom, bez konkretnih povoda, zacrtanih ciljeva ili predviđenih rezultata. Što će reći da je sva prilika da joj se svrha zapravo i sastojala u sastancima koje je Šojgu u Beogradu imao sa svojim srpskim kolegom Aleksandrom Vulinom i predsednikom naše zemlje Aleksandrom Vučićem.
Predstavnici vlasti i njoj naklonjeni mediji ove su razgovore iskoristili kao dokaz privrženosti zvanične Moskve aktuelnom srpskom državnom vrhu – jeftini predizborni poeni, uostalom, u biračkom telu za koje dobro znamo kako je opredeljeno – no, istine radi, treba skrenuti pažnju i da je samo Šojguovo ministarstvo našlo za shodno da prenese njegove pohvale na račun „rukovodstva zemlje, koje u teškim okolnostima vodi nezavisnu spoljnu politiku“, pa se i zato „oko njega okupio znatan deo društva“.
Važnija od te kolateralne upotrebljivosti Šojguove posete za unutrašnje političke potrebe jeste sadržina razgovora koji su vođeni, a o kojoj ne znamo ništa. Ipak, kontekst u kome su ti razgovori vođeni je očigledan, i sastoji se u zbivanjima u Crnoj Gori a sada, evo, i u Bosni i Hercegovini posle odluke tamošnjeg Ustavnog suda da se Republici Srpskoj otme zemlja koju je krvlju izvojevala u ratu i potom dobila u Dejtonu. Pa otuda i zaključak da je upravo, ili makar uglavnom, zbog toga Šojgu i doputovao u Beograd. Da nam pruži podršku jer – njegovim rečima, što ih je upisao u knjigu utisaka na izložbi „Odbrana 78“ posvećenoj NATO agresiji, koju je posetio u Beogradu – „nemamo pravo da zaboravimo tu tragediju, i naša dužnost je da učinimo sve što možemo kako se ništa slično nikada ne bi ponovilo“.

CRNA GORA I BOSNA I HERCEGOVINA A da nam se nešto slično možda zaista sprema, govore aktuelna zbivanja u Crnoj Gori i u Bosni i Hercegovini. Pri čemu bi crnogorska zbivanja, taj pokušaj etničkog čišćenja identiteta Zakonom o slobodi veroispovesti kojim bi podgorički režim da otme duhovna uporišta tamošnjeg, našeg naroda, možda i mogla da se posmatraju kao izolovan slučaj, samo da se na njih nije nadovezao tekući pokušaj sudske otimačine (poljoprivrednog) zemljišta Republici Srpskoj.
Ukratko, linija podele koja se dešava upadljivo je slična jednom glasanju u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, koje je kod nas privuklo malo pažnje iako, paradigmatično kakvo je bilo, najbolje oslikava prilike u kojima živimo. Glasalo se 9. decembra o osudi ruske, kako je navedeno, okupacije Krima. Na jednoj strani – protiv osude Rusije – našle su se Rusija i Srbija (i Kina i niz drugih zemalja), Bosna i Hercegovina bila je uzdržana zahvaljujući Republici Srpskoj, dok su sa Sjedinjenim Američkim Državama i njihovim NATO vazalima glasali i Crna Gora, i Severna Makedonija, i Albanija, Hrvatska, Slovenija…
Ništa naročito neočekivano, reklo bi se, pa i ništa novo pod kapom nebeskom samo ako se podsetimo rasporeda snaga i raspoloženja u vreme nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu, uključujući i crnogorske ustaše Sekule Drljevića, te preteče današnjih Montenegrina.
Negde ovde, uzgred budi rečeno, krije se i odgovor svim ovdašnjim drugosrbijancima koji, u činjenici da su nam svi okrenuli leđa, nalaze dokaz naše krivice za sve što se dešavalo od raspada stare Jugoslavije naovamo. Pa, ti isti su nam leđa (ako ćemo pravo, noževe) okrenuli i u vreme Hitlerove okupacije, i znači li to i da su i tada oni bili u pravu a mi krivci?!
Ali sagledajmo ovako opisanu mapu Zapadnog Balkana iz ugla NATO stratega i njihove potrebe za onime što nazivaju stabilnošću ovog regiona a to zapravo označava, samo što nije lepo da se baš tako kaže, njihovu potpunu dominaciju nad ovim prostorom.
Jasno je da Srbija tu štrči. Jasno je i da se Bosna i Hercegovina ne ističe na poželjan način zbog uticaja srpskog faktora. I jasno (im) je da će im Crna Gora ostati nedovoljno pouzdan podanik sve dok se još seća svog srpskog imena i porekla.
Pa otuda i zakon za oduzimanje tog porekla. I otuda i odluka Ustavnog suda Bosne i Hercegovine koja se ne može shvatiti drugačije do kao uvod u antidejtonsko razvlašćivanje Republike Srpske i otimanje njenog prava veta na potpuno podjarmljivanje u korist interesa Zapada.

UDRUŽENI ZLOČINAČKI PODUHVAT Ova vremenska podudarnost u antisrpskom delovanju Podgorice i Sarajeva – hajde i to da raščistimo, to jest ako je uopšte potrebno – možda bi se i mogla smatrati pukom slučajnošću, samo da takva mogućnost nije unapred isključena. A dokaz za to nalazi se upravo u tom zapadnom faktoru koji ima presudnu reč i u Podgorici i u Sarajevu. I koji se i dosad – prisetimo se nakratko i agresije i sankcija koje su joj prethodile, i „Oluje“ i „Bljeska“, i sramotnih presuda Haškog tribunala, ne zato što su kažnjeni Srbi već zato što nije kažnjen niko drugi, i podrške teroristima iz Oslobodilačke vojske Kosova i odvajanja Crne Gore od Srbije – i te kako istakao u borbi protiv našeg naroda i interesa. Zapravo, kad podvučemo crtu i objektivno sagledamo sve ono što nam se desilo u proteklih tridesetak godina, dakle, kad iz jednačine izuzmemo svu propagandu kojom nas zasipaju ne bi li nam objasnili da su nas bombardovali za naše dobro, bez mnogo mentalnog napora može da se uoči da se sve njihovo angažovanje na našem prostoru svodilo na napor da se uticaj srpskog faktora na prostoru na kome živi svede na najmanju moguću meru. Otuda se i sadašnji postupci Podgorice i Sarajeva i ne mogu protumačiti drugačije do kao nastavak ove politike.
Ali i nezavisno od ovih dugoročnih ciljeva rasrbljivanja Zapadnog Balkana, vremenska podudarnost sadašnjih poduhvata u Crnoj Gori i u Bosni i Hercegovini ima i kratkoročniju, taktičku vrednost, koja se ogleda u efektu koji je, neminovno, već postignut. A sastoji se u rastezanju naših, takoreći, linija odbrane, i stvaranju potrebe da se branimo na više tačaka istovremeno umesto da možemo da se fokusiramo samo na jednu i tako budemo efikasniji.
S tim u vezi, a nadamo se naravno da grešimo, treba očekivati i skoro potpaljivanje krize na Kosovu i Metohiji koja će zahtevati naš odgovor i trošenje resursa, a njih ionako nemamo isuviše na raspolaganju.
Imajući pak sve ovo u vidu, pitanje koje iziskuje urgentan odgovor odnosi se na reakciju Srbije na iskušenja pred kojima se nalazi. Jedna očigledna alternativa sastoji se u popuštanju i nezameranju zapadnim centrima moći. Ali s obzirom na njihove namere, očigledno je i da to vodi našem totalnom slomu, jer ni na šta manje oni, u konačnici, i ne pristaju. Drugi, i teži odgovor nalazi se u teškoj i neizvesnoj borbi za opstanak. Kako da se borimo? Mirno i mudro, ali zato odlučno i uporno i, naročito, bez odstupanja. Onako kako to naš narod, u desetinama desetina hiljada, iz četvrtka u nedelju i tako svake nedelje, radi u Crnoj Gori. Do konačne pobede. A pri tome je tu i Rusija koja sama naglašava da joj je „dužnost da učini sve što može kako se ništa slično nikada ne bi ponovilo“… Imamo li mi pravo na išta manje od toga?