Филм деценије за заборав догодине?

РЕВИЈА НАГРАЂЕНИХ: филм „1917“

За многе ова ће филмска година бити упамћена по наводном ремек-делу Сема Мендеса „1917“, ратној драми с елементима акције чија је измишљена прича смештена у једном дану на Западном фронту Првог светског рата и у херојску перспективу два британска војника. Нема иоле значајне награде коју овај филм није добио или је номинован за њу, укључујући и два Златна глобуса, седам признање БАФТА и чак десет номинација за Оскара. Колико заиста заслужује све ове хвалоспеве и успехе?

Две године пошто је свака од страшних година Великог рата прошла своју стогодишњицу, у центру пажње публике, критике, надлежних за најзначајније награде, оних који су задужени за бројање долара од биоскопских карата, па и доброг дела еснафских филмских тела која такође дају своја мишљења о вредности неког филмског остварења, у средишту скоро једногласних, од свих горепоменутих, хвалоспева нашао се филм из, да тако кажемо, спилберговско-британске продукције, „1917“. Као аутор, режисер и косценариста потписао га је лондонски синеаста Сем Мендес, свакако најпознатији као дебитант пре две деценије с драмом о хорору свакодневице из „идиличних“ америчких предграђа, „Америчка лепота“, за коју је одмах на почетку каријере освојио Оскара као најбољи режисер и творац најбољег филма године (плус још три Оскара), али за неке, још значајније, као потписник последња два филма о авантурама Џејмса Бонда. Промашај, и то тежак, са серијом „Британија“ на којој је радио уочи снимања „1917“ нико не спомиње и није му узет за зло. Отуд, ето, сада поново, његов филм представља главног фаворита за жетву Оскара пошто је номинован у чак десет категорија, укључујући и најважније, за најбољи филм и режију. Пошто је баш у тим категоријама недавно тријумфовао у ноћи Златних глобуса, шансе да Мендес понови свој дебитантски успех су прилично велике.

[restrict]

КОМЕРЦИЈАЛНО РЕМЕК-ДЕЛО Занимљиво је да је овај ратни спектакл препознат као ремек-дело на америчком тлу иако се бави причом која се дешава на Западном (европском) фронту Првог светског рата, с британским војним снагама у првом плану и с причом о хероизму два млада британска војника. Тачно је да је „1917“ добила и мноштво европских признања или номинација за њих, укључујући и седам острвских Оскара, тј. признања БАФТА, но његов тријумфални поход кроз холивудски систем „препознавања правих вредности“, односно тамошњу индустрију потрошачке филмске забаве, у овако импозантном обиму прилично је бизаран.
Тим пре што Холивуд, а самим тим и америчка публика, уопште ни данас, ни током година стогодишњице, нити било када пре, није био посебно заинтересован за Први светски рат у коме Америка није била доминантна сила, а и десио се „тако давно“ и без америчког тријумфализма или, барем, бацања атомске бомбе којом се спектакуларно, херојски, америчком руком, победоносно спушта завеса ратне драме. Ипак, ето „1917“. И награда. А томе Мендес и британска кинематографија могу да захвале Стивену Спилбергу, чији је продукциони конгломерат „Амблин“ стао иза овог филма у који је превасходно из њихове касе уложено преко сто милиона долара.
Тек је недавно, иначе, уложено почело да доноси добит пошто је од америчког и светског тржишта инкасирано нешто више од двеста милиона долара, чиме је овај филм коначно постао исплатив. И баш тај тренутак постаје врло битна ставака у повећању шанси за освајање Оскара, пошто се тек од сада броје зарађени долари, а евентуални већи тријумф када је реч о овој награди додатно би му повећао комерцијални потенцијал и донео нове милионе на рачун Спилберга и осталих сарадника удружених око овог подухвата „комонвелта“.

СПАСАВАЊЕ РЕДОВА РАЈАНА А да ли је „1917“ заиста ремек-дело које завређује најзначајније награде и тако бројне хвалоспеве? Када смо већ код Спилберга, који је крајем деведесетих година прошлог века снимио до тада, а и до данас се није појавило ништа боље, најбољи ратни филм свих времена, „Спасавање редова Рајана“, с такође бројним похвалама и наградама, поређење тог филма и „1917“, што је сада у истој слављеничкој позицији, напросто није могуће – толико је Спилбергов ратни спектакл у свему бољи, напреднији (иако двадесетак година старији), продуцентски и на сваки други начин моћнији.
Али „1917“ данас ипак има слично престижно место на тржишту и у срцима филмофила јер, напросто, нема ни близу конкуренцију која би га угрозила. С прилично једноставном и неоригиналном причом, млаком акцијом, мноштвом стереотипа када је реч о представљању ратовања у Првом светском рату, са инфериорном глумачком екипом, далеко слабијом логистиком и техничким доприносом у поређењу са чувеним Спилберговим филмом, „1917“ ипак тријумфује. И то до те мере да овај филм сви величају не само као најбољи у протеклој години,већ га сврставају међу најбоље ратне филмове свих времена!

МЕНДЕСОВ КАДАР А ако би се макар површно или забаве ради одлучили за анализу овог филма, односно процену његових вредности, мало шта би остало за оскаровско потврђивање. Да, ту је тај „чувени“ Мендесов један кадар. Иако је било бар неколико (добро, додуше, замаскираних) резова, дакле више кадрова, утисак приликом гледања, чак и с намером да се то детектује, јесте да је Мендес успео да сними филм „из руке“, у једном кадру-даху, односно да бар остави утисак да је то успео. Наравно да су слично успевали да ураде и многи други пре њега. Ту нема ничег новог, а нити је тај један наводни кадар овде нешто посебно допринео филму. Није лоше, међутим, ово решење у већини сцена „1917“, али да представља нешто толико вредно колико се о томе говорило чак и месецима пре него што је филм снимљен, једноставно – не стоји.
Технички, у осталим сегментима тог дела посла, квалитет постоји. Чак је повремено толико велики да се може говорити о супериорности. Мада је дискутабилно у односу на кога, пошто, како рекосмо, овакав филм данас представља реткост, па нема озбиљну конкуренцију. Нема репера за поређење. Свеједно, сценографија, фотографија, и поменути рад камером, истински доприносе да „1917“ буде веома озбиљни ривал овогодишњим конкурентима за признања у овим сегментима.

ПРОПУСТИ У СЦЕНАРИЈУ Међутим, утисак потпуно кваре, а што је, занимљиво, коментарисано више као врста реторичке примедбе, а не као истинска мана, озбиљни пропусти у сценарију.
Два млада војника, главни јунаци ове приче који су добили задатак да се пробију до британских јединица док се спремају да нападну Немце, а заправо ће упасти у њихову клопку и највероватније бити потпуно уништени, пролазе тај свој пут кроз ничију земљу препуну лешева и замки, не би ли спречили катастрофу и пренели наредбу врховне команде да се напад одложи. Од срцепарајуће погибије једног од њих, неуверљивих сцена проласка кроз ничију земљу, преко детињасте (може се рећи и неке врсте последичне Мендесове „џејмсбондизације“ акционих сцена) потере за преосталим херојем на кога је пуцало неколико Немаца бар десетак пута и сваки пут га промашило, па до његовог спектакуларног пада у подивљалу реку, која га као такси одвози баш до јединице чији напад треба да спречи, а што, требало то рећи, успева да уради у последњи час и то на херојски начин, или до изузетно блесаве сцене у којој из џепа (био је у реци!) вади потпуно сув и очуван папир са наређењем да се напад обустави, све то значајно квари повољан утисак (а било је бар још неколико једнако бесмислених и наивних детаља у причи) који би заплет овог филма свакако успео да заслужи да се на писању радило озбиљније и надахнутије. Али опет, како рекосмо, без адекватне конкуренције чак и крупни пропусти у писању нису проблем. Ипак, овакав сценарио да буде номинован за Оскара?!

ДЕДИНЕ РАТНЕ АВАНТУРЕ КАО ИНСПИРАЦИЈА Мендес је, каже, добио идеју за ову причу и написао је са сарадницима сећајући се дединих ратних авантура које му је он причао у детињству. Деди, ратнику Првог светског рата, Мендес је на крају филма написао посвету. Деда је у филму унука, као младић, као главни јунак ове приче, представљен као херој. А хероји су данас више него икада потребни нашем свету, нашој цивилизацији, сваком од нас појединачно. Па чак и наивни и далеки из тамо неког Великог рата од пре сто година.
Да ли је реч о дизању морала или не, да ли су у питању лични мотиви или не, односно да ли је „1917“ уопште некоме данас потребна као мотивациони подстрекач за побољшање сопственог карактера, остаје да свако од гледалаца открије и прихвати сходно том открићу. Као и да ли је „1917“ важан и велики филм, или ће, као већина других, чим престане да буде занимљив за медије, пасти у заборав. А пре него што се то догоди или не догоди, овај филм важи за један од ретких који изазивају пажњу и воле да се шепуре у својој важности и у фокусу свих који нешто значе када је реч о вредновању филмске уметности.
Другим речима, ово је његово време, изграђени, припремљени и маркетиншки испланирани тренутак уперен првенствено према доброј заради која ће свакако са Оскарима и другим атрактивним наградама бити далеко већа. Осим у сегменту логистике, односно богатства продукције, ништа слабији „Краљ Петар Први“ породице Ристовски који је био наш кандидат за Оскара, а није освојио ни номинацију, бавећи се на историјски озбиљнији начин, мада из српског угла, Првим светским ратом, није добио прилику да укрсти мачеве с Мандесовим спектаклом. Помисао да неки наш филм једног дана има на располагању сто милиона долара истински је у овом контексту, мада и у сваком другом, неодољива и интригантна. Заиста, ко би у таквим, продукционо једнаким условима био успешнији?

[/restrict]