Политичке НВО или политички НЛО? (други део)
Да нам неолиберални Запад стварно „извози“ демократију, не би нам наметао политичке НВО које су негација демократије
НВО делују парцијално и зато никада не критикују своје налогодавце, па се тако „Амнести интернешенел“ и сличне НВО у свету никада не боре за социјална права, али ни за људска права у САД нити против Гвантанама у коме се муче ратни заробљеници, али се баве свим и свачим у Србији преко својих сурогата као што су НВО Центар за евроатлантске студије, Београдски центар за људска права, Комитет правника за људска права, Хелсиншки одбор за људска права… „Лекари без граница“ се представљају као хуманитарна НВО, али су њихови џипови имали дупло дно у коме су достављали оружје и муницију хрватским сецесионистима у борбама против регуларне Југословенске војске. А Светска банка сугерише државама да помажу политичке НВО, не удружења писаца, али само ако оне делују као подршка ширењу дивљег и неконтролисаног капитала светске финансијске аристократије у чему је улога ове банке битна.
ЛОБИРАЊЕ У ТУЂУ КОРИСТ Да нам неолиберални Запад стварно „извози“ демократију, не би нам наметао политичке НВО које су негација демократије. А да су оне израз било какве демократске намере, онда би деловале у САД и у ЕУ једнако онако како се намећу у Србији. То су организације за лобирање у корист туђина, а не српског народа. И не само за лобирање већ и за бављење пословима који су нелегални, као што то чини Фонд за хуманитарно право Наташе Кандић који се бави „истраживањем кршења људских права од стране српских војника у Хрватској, БиХ и на Космету“. Наиме, тај „фонд“ преузима ингеренције полиције, тужилаштва и суда, а делује у служби око тридесет својих финансијера из САД, Немачке, Швајцарске, Француске, Хрватске, Белгије, Велике Британије, Шведске, Холандије. Добија новац и од Fondi per te drejten humanitar, односно из Тачијевог „независног Космета“. Многе донације из тих извора прелазе појединачно 300.000 долара.
МЕДИЈСКА ИНВАЗИЈА Евроатлантисти су медије претворили у „медијски циркус“, како је то срећно дефинисао италијански филозоф Дијего Фузаро, а политичке НВО, које су недемократска америчка творевина, у своју послугу. „Служећи се њима они спречавају, путем превентивне делегитимизације, ширење било какве алтернативе једносмерном неолибералном мишљењу. Корумпирани ’медијски циркус’ и НВО уништавају све што је национално, прошлост и традицију, етичке и моралне вредности, идеале и будућност. Оне глорификују неолиберални систем чији су институционални израз велике светске банке и финансијске корпорације, а средства принуде су политички и војни системи ЕУ и САД.“
Евроатлантисти нису само бомбардовали Републику Српску, Црну Гору и Србију. Они су потом извршили и „медијску инвазију“ на нас, како је то оквалификовао проф. др Зоран Аврамовић, преко „независних“ медија и политичких НВО ради наметања неолиберализма као јединог могућег света. Гуше аутентичне критичаре новог светског поретка и клеветају као недемократу, расисту и ксенофоба свакога ко се усуди да помене било какву алтернативу неолибералним губарима, том оличењу војног и економског угњетавања којим се намеће империјалистичко економско и финансијско подаништво. Бунт против економских проблема проглашава се ретроградним остатком прошлости, социјална права укидају се фатаморганом грађанских права, а свака напредна идеја која оспорава неолиберализам и његову послугу у Црној Гори и Србији проглашава се „враћањем у деведесете године“.
ФИНАНСИЈЕ Медији и НВО које плаћа финансијски фанатизам разних Ротшилда, Сороша и Рокфелера славе такозвана грађанска права да би одвратили пажњу од текућег укидања социјалних права у чију одбрану никада не стају, јер онда не би било долара који им стижу, примера ради, од Фонда браће Рокфелер. Њихова улога је да хорски демонизују свакога ко покрене питање укидања примата капитала над политиком, примата грађанских над социјалним правима.
Чим неки медиј или НВО носи префикс „независни“, јасно је да није независан, јер не би истицао да је независан, пошто би то било јасно само по себи. Они су јавно корумпирани страним новцем да нам „мењају свест“, да нас утерују у евроатлантски тор, да већини намећу терор разних мањина и мањинских група чиме се руше темељи демократије. Истовремено су болесно осетљиви на сваку критику упућену њима или на изношење података о новцу који добијају да шире штетне антисрпске политичке идеје, јер сви су они у ствари корумпирани, а не „независни“. Довољно је погледати списак, објављен више пута у српској штампи, оних који примају новац од разних евроатлантских фондација. Примера ради, Центар за евроатлантске студије Јелене Милић добијао је износе од 110.000 евра и 342.000 долара. Соња Бисерко је добила у одређеном периоду 669.682 евра, „Жене у црном“ 1.587.596 евра, Наташа Кандић 2.126.752 евра… Толико о њиховој љубави за демократију.
Реч је о јавној корупцији одређених група, организација и медија који нису никакви критичари постојећег стања, већ пуки тумачи и пси чувари неолибералног статус квоа који се представља као једино могуће друштво. Тешко ономе ко предложи било какву алтернативу неолибералној евроатлантској превари грађана. Српски најамници славе неолиберализам, јер су неки српски медији и НВО добили чак 35 милиона долара од 39 америчких фондација. Њихова функција је наметање неолибералног система у циљу пљачке наших природних и хуманих ресурса. А трн у оку тог корумпираног медијског циркуса и доларизованих НВО јесте јавно именовање њих и њихових неолибералних макроа онаквима какви јесу, уз навођење огромних свота које добијају да би загађивале српски духовни и државни простор.
СТАЊЕ ВЕЧНЕ САДАШЊОСТИ Искуство Кијева, затим оно раније које су доживели Београд, па Грузија, указују на опасности које представљају неке НВО којима манипулише Бела кућа преко „Фридом хауса“ и Националне задужбине за демократију, или којима манипулишу УСАИД, као и International Republican Institute, или опсукурне личности као Џорџ Сорош. Све су то имена повезана с Вашингтоном и с његовом стратегијом управљања светом.
„Неолиберални капитализам нема потребе за будућношћу, штавише, он мора априори да разгради могућност мишљења, јер размишљање о будућности еквивалент је могућности програмирања алтернативе у односу на садашњост, због чега капитализам мора без мере да убрзава времена промета, потрошње и производње тако да немамо времена да живимо и мислимо. То је стање вечне садашњости, убрзања без будућности и нихилизма журбе. Путем превентивне делегитимизације било какве алтернативне мисли, једносмерно неолиберално мишљење вреднује само парадигму рационалности, и то као ratio economica, унутар кога се развијају смисао и границе свих функција деловања и мишљења. Хегемонска идеологија уздиже га на степен онога што је увек било и што ће увек бити: претварајући садашњост у вечност“, тврди италијански филозоф Дијего Фузаро, дакле неко ко живи у евроунијатском рају који нам недемократски и притисцима намећу и наша власт и наша опозиција, са покојим изузетком.
А управо у том смеру делују и политичке НВО које служе да се заобиђу државе и заштите интереси приватних група, односно приватног дискурса против државе као јавног добра, транснационалног против националног, приватизационе елите против грађана.
Зато свака влада мора регулисати НВО законом и осигурати да делују из истински хуманитарних, културних или спортских разлога у оквиру националних интереса.
ИНТЕРЕСИ ТРАНСНАЦИОНАЛНОГ КАПИТАЛА Како сада стоје ствари, те НВО делују усклађено са америчким светским поретком. У том смислу оне врше десуверенизацију, деконструкцију стубова хуманистичке етике (породица, комунитарни дух, заштита рада итд.). Те НВО су апстрактно на страни човечанства, а конкретно, оне су на страни капитала и његових агената, чије интересе штите. Оне заступају финансијску аристократију и њен капитал. Зато их финансирају велики господари капитала, који депортују мигранте да би корпорације имале нове робове које ће експлоатисати и користити као имиграцијску бомбу да је активирају у неком тренутку за постизање својих циљева. Иза галаме о борби за људска права и демократију крије се лукративни приватни интерес транснационалног капитала.
(ПАРА)ДРЖАВА У ДРЖАВИ Невладине организације политичког карактера су моћно средство заобилажења и превазилажења демократске воље грађана и суверенитета држава као последњих упоришта демократија, чији посленици иду трагом долара оних који их претварају у свој инструмент угњетавања народа и негације демократије. Чињеница да је НВО по правилу недобитна организација не значи да се мора уздржавати од обављања делатности која доноси добит. НВО може обављати све делатности које су утврђене статутом, осим оних које су законом забрањене, али обављање поменутих делатности подразумева рад, рецимо на берби воћа, гајењу пијачних култура, али и формирању својих задруга у којима би се радило волонтерски, а новац усмеравао на неопходну администрацију и трошкове рада. Дакле, НВО могу стицати средства за свој рад и обављањем привредне делатности, која подлеже опорезивању ПДВ.
Невладине организације са перјаницама као што су Јелена Милић, Соња Бисерко, Наташа Кандић, Соња Лихт, директно поткопавају напоре владе и председника Србије. Власт им повлађује, ваљда у нади да ће тако смирити њихову агресивност, па тако сви они заједно негирају српском народу право на самоодлучивање. Те НВО најотвореније подржавају непријатеље српства. Са којим правом? Ко је њих бирао? На којим изборима су учествовале те НВО? Може ли ЦЕАС да критикује НАТО? Може ли да каже коју реч у прилог српским мученицима на Космету? Кога те НВО представљају? Оне су паравласт, парадржава у држави, а за то је крива и власт најмање две деценије уназад, која заборавља да дугује одговорност грађанима који су је бирали, а не параполитичарима и сурогатима страних интереса код нас.
Узимањем ових НВО за озбиљног саговорника, власт дерогира изборну вољу народа, делегитимизује изборе и дозвољава да НВО утичу на извршне органе и институције државе. Чему онда избори? Истовремено, то изазива сумњу да је власт слаба, ако су јој граничници НВО политичког карактера, а не изборна воља грађана и Устав. Парадокс је и да је садашња опозиција, са понеким изузетком, потпуно исто одређена према НВО, па ту грађани немају чему да се надају. Али треба имати у виду да је велики део опозиције само опозициони привид, пошто је била на власти у служби западних интереса.
Нису потребни чак ни нови закони да би се регулисао рад политичких НВО. Треба само применити постојеће. Грађанима је забрањено да воде приватне полицијске истраге. Да преузимају ингеренције Тужилаштва. То важи и за НВО. Њихови фондови морају бити транспарентни, јавни и с плаћеним порезом. Да се од политичких НЛО у Србији претворе у видљиве НВО подложне финансијској и законској контроли државе и критици грађана. Ни динар им се не може дати из буџета свих грађана. Треба омогућити да се у медијима изнесу ставови који огољују рад тих НВО и мантру о евроунијатском рају. Дакле, нормалним законским мерама и медијском равнотежом треба их довести у ситуацију да се о њима јавно каже шта оне стварно раде и за кога раде.
А политичке НВО раде искључиво за стране евродоларе, не у интересу грађана Србије. И зна се и шта је интерес оних који их плаћају. То је политичка проституција. Свакако то није парола „Србија на првом месту“!