Сан и јава Василија Мокрањца

Обележавање годишњице смрти великог српског композитора

Музичка громада од 45 минута захтевала је од сваког члана квартета солистичку техничку и музичку спремност, коју су унели у заједничку интерпретацију камерног дела изведеног 1. децембра у Атријуму Народног музеја у Београду

Други у низу концерата посвећених београдском композитору Василију Мокрањцу, академику и великану наше уметничке музике, поводом обележавања 35 година од његове смрти, одржан је 1. децембра у Атријуму Народног музеја у Београду. На програму је била камерна музика – Гудачки квартет у д-молу и Соната за виолину и клавир. Гудачки квартет, који се сматра врхунцем форме у камерној музици, Мокрањац је компоновао 1949. за време студија на Београдској музичкој академији у класи Станојла Рајичића. Премијера је била на Радио Београду у интерпретацији Београдског квартета, док га је овај пут извео гудачки квартет Волмонд састављен од младих београдских музичара (Милана Бјелобаба – виолина, Луна Костадиновић – виолина, Александра Кијановић – виола, Павле Савић – виолончело). Музичка громада од 45 минута захтевала је од сваког члана квартета солистичку техничку и музичку спремност, коју су унели у заједничку интерпретацију камерног дела. Партови виоле и виолончела посебно су истакнути, што је квартету дало тамнију и згуснутију звучну слику, одговарајући на романтичарску визуру композитора. Подсећање, али не и цитирање, фолклорних тема и ритмова утицај је професора Рајичића, који се већ тада, када није било популарно, окренуо народном мелосу као извору инспирације у својим композицијама. Млади квартет је озбиљно и удубљено репрезентовао ово ретко извођено дело, с посебним жаром у другом, играчком ставу.
Друга громада концерта била је Соната за виолину и клавир (1967) у којој Мокрањац развија свој стил, не одустајући од модално-архаичних хармонских решења, што као крајњи резултат звучи сасвим посебно. Виолиниста Мирослав Павловић је посвећено и надахнуто тумачио своју деоницу, док је пијанисткиња Биљана Горуновић била одличан партнер у технички веома захтевном клавирском парту. Као што се догађа с два врсна музичара, која нажалост немамо прилику често да чујемо код нас, на сцени се десила складна и префињена магија заједничког музицирања. Тих, љубазан и интензиван, Василије Мокрањац као Шехерезада плете и везе своју музику, кроз коју се сања и на јави. Када је ауторка ових редова свирала клавирски реситал наших композитора у Барселони у чувеној сали Палау де ла музика каталана (делила је концертно вече са Мстиславом Ростроповичем), композиција Одјеци била је на репертоару. Мокрањац је дошао да је преслуша пре пута, и на питање шта има да каже или сугерише, рекао је кратко да свако има права да сања на свој начин. Концерт у Барселони директно је преношен за целу Шпанију на III програму Радио Шпаније, а публика је долазила после концерта да тражи ноте музике за коју нису ни знали да постоји.
Усред предивних бајковитих композиција Василија Мокрањца нашао се ненадано и ничим изазван Ј. С. Бах за виолончело – соло (Сандра Белић у Сарабанди) и са клавиром (Љиљана Вукеља) у обради Корала У Христу смо блажени. Клавир је у коралу био претерано агресиван и груб, ваљда желећи да звучи оргуљски, што је увек погрешан корак. Зашто се догодила ова програмска закрпа? Да би се испунио програм није било потребе, јер су Соната и Квартет трајали преко сат. Ради паралеле? На штету Баха, који је, потпуно неочекивано, звучао бледо и форсирано, као сваки насилни уметак. Требало је оставити чаролију Василија Мокрањца нетакнуту.
Улаз на концерт, подржан од Народног музеја, Министарства културе, Града Београда, СОКОЈ-а, САНУ итд. био је слободан. Организатор, Фондација Василије Мокрањац основана 2016. има за циљ прикупљање, очување и промоцију композиторовог музичког наслеђа, јер је евидентно да се дела В. Мокрањца не изводе. Композитору његовог калибра и уметничког домета потребна је заштита, у музичкој средини у којој се сваки час изводе српски савремени аутори? Зашто, знамо сви, па овом приликом подржавамо Фондацију и желимо јој успеха и резултата у покретању великог пијанистичког такмичења и успостављању награде са именом „Василије Мокрањац“.