Кућа гори, а баба се чешља

РАЗГЛЕДНИЦА ИЗ ИТАЛИЈЕ

У ситуацији која је крајње озбиљна с више аспеката, нова влада Конти 2 као приоритет за расправу у Парламенту по ставља тему некаквог „цивилизовања Италије“, што је само еуфемизам за хитно доношење закона које захтева Брисел, а који тешко могу бити у интересу Италијана

Недавно је побеснело море преплавило Венецију и вода је у граду досегла до рекордних 185 цм. Озбиљно су оштећени бисери светске културне баштине: Дуждева палата, Црква Светог Марка, Санта Мариа дела Салуте и већина велелепних здања дуж Гранде канала. Али Венеција која тоне (упркос брани која очигледно ничему не служи осим што ружи пејзаж Лагуне, а за коју је до сада утрошено око осам милијарди евра) нажалост није једина италијанска мука. Људи гину јер се учестало урушавају мостови, падају вијадукти на ауто-путевима због немара надлежних коцесионара, многи градови због библијских поплава услед неодржавања инфраструктуре за одвод воде ових дана подсећају на апокалиптичне сцене, уз милионске штете због уништених школа, болница и кућа. За сав овај јад и чемер нико није крив, не зна се ни колико је тачно новца уместо за „реализацију пројеката“ завршило у приватним џеповима, а не зна се ни ко ће и када жртвама надокнадити штету.

[restrict] Шлаг на торти је потпуни колапс некадашњег гиганта европског челика „Илве“ и националне авио-компаније „Ал Италија“. На помолу је експлозија нове социјалне бомбе – према националном заводу за статистику „Истат“, око 200.000 нових социјалних случајева ће се придружити армији од 12 милиона Италијана који, осим што су гладни, немају новца ни да се лече (подаци од децембра 2019).
У ситуацији која је крајње озбиљна, нова влада Конти 2 (на брзину склепана коалиција „левичара“ из редова Демократске партије и Покрета пет звездица, злобници тврде због очувања фотеља и у режији Брисела) као приоритет је за расправу у Парламенту ставила тему „цивилизовања Италије“. А то значи да се под хитно донесу закони које захтева Европа.
У првом реду то је ius soli – добијање италијанског држављанства за лица рођена на територији Италије, али и исто аутоматско право за њихове родитеље, браћу и сестре. После „розе квота“ за жене, сада је крајње време да се исти приоритет уведе и за припаднике ЛГБТ популације. Поред пропагирања ових нових владиних предлога које водећи медији непрекидно понављају, ту је и бесконачна срећа што је најзад укинут „фашистички закон“ бившег потпредседника италијанске владе и министра унутрашњих послова Матеа Салвинија о забрани искрцавања миграната у италијанске луке. Иначе, од његовог напуштања владе зелено-жуте коалиције у августу (Лига и Звездице са истим премијером Ђузепе Контеом на челу) на италијанске обале свакодневно стиже бар неколико стотина нових миграната. Без обзира на потписивање Малтешког споразума и лепих обећања Европске уније да Италија више неће бити европски сабирни центар за мигранте и да ће се они равноправно распоређивати по Унији, већина њих остаје у Италији.

СУМРАК ЛЕВИЦЕ „Левица“ која већ дуже време влада Италијом то не ради баш како треба с обзиром на то да рапидно губи гласове. Поготово што се њена традиционална база, која је деценијама послушно гласала за све оно што врх предложи, сада побунила. „Овце су се отеле пастиру и постале непослушне“, поверио се аутору овог текста један високи функционер некадашње Комунистичке партије Италије. „Ми смо пропали! Мене је срамота када сретнем неког бившег друга. У најбољем случају се направи да ме не види. У противном ме опсује и сочно извређа. Бескрајно ме је срамота због свега“, рекао је он.
Ништа чудно, јер је бес народа разумљив. Поготово што је управо левица донела све антисоцијалне законе, укључујући флексибилне радне уговоре и рад по позиву. Оно што је „гробар италијанске левице“ Матео Ренци модерно назвао „Џобз ект“ није ништа друго до повратак у 19. век и укидање свих „привилегија“ као што су плаћени годишњи одмор и боловање. Левица је срезала сва социјална давања за јавно школство и здравство, тако да данас може да се школује и лечи само онај ко има новца. А онда, због празног фрижидера и зато што су схватили да их је „њихова партија“ издала и да је сада њен интересни фокус сведен искључиво на мигранте, Роме и ЛГБТ популацију, и они су заборавили на бившу љубав и окренули се реалности, па масовно гласају за „десничара“ Салвинија. Поготово што се више не препознају у новом прогресивном друштву које левица пропагира и доста им је насиља и несигурности која вреба на сваком кораку, поготово на италијанским периферијама које су се претвориле у прави „Дивљи запад“, где ни полиција више не залази, а камоли радикал шик елита која места где живе „ружни, прљави и зли“ не уме ни да пронађе на карти.
Јер како објаснити неком бившем раднику-левичару који је изгубио посао и сурвао се у категорију гладне сиротиње да превише не драми ако га је неки „истраумирани мигрант“ опљачкао и истукао када зна да тај исти „нервозни мигарнт“ има бесплатни кров над главом, три оброка дневно и месечни џепарац од 60 евра?! Цитати под наводницима су из левичарског дневника „Република“ који уједно саветује читаоцима да буду стрпљиви и да се превише не жале на новонасталу ситуацију: на гомиле ђубрета које за собом остављају мигранти и на њихове евентуалне пијане егзибиције и изливе беса у виду туча и пљачки. У противном, „није пристојно и није политички коректно ове реалне проблеме у процесу њихове адаптације истицати, а још мање пријављивати полицији“.
Доказ да је италијанска левица у озбиљној кризи због свега наведеног су резултати регионалних избора 27. октобра у малој, али богатој Умбрији, која је 70 година била неосвојива комунистичка тврђава – убедљиво је победила Донатела Тасеи, кандидат Лиге Матеа Салвинија, са скоро 58 одсто гласова, док је левичарски кандидат једва добио 30 процената. У међувремену Демократска партија се поцепала на десетак фракција чији су лидери у константном конфликту, тако да ни сами симпатизери више не знају којој фракцији и ком лидеру сада припадају.

 

НИКО И НИШТА И НАЈЗАД НЕКО После изборног краха у Умбрији очигледно је левичарску разједињену и посвађану врхушку захватила паника, па се удружено кренуло у озбиљни контранапад. Наравно, против десничара, фашиста, расиста и осталих сејача мржње, страха и носталгичара за фашизмом, односно „великим вођом који ће Италији вратити понос и место у свету које јој припада“. А то је наравно Матео Салвини, човек који се више пута успротивио строгим диктатима из Брисела рекавши да је Италија једна од пет земаља оснивача ЕУ, али да у тој заједници не жели да буде слушкиња већ равноправни члан. Неопростив грех који му никада није заборављен и због којег је одмах проглашен за „новог Мусолинија“, и „нову опасност за мир у Европи“ због формирања прве суверенистичке владе у Европи у коалицији с Покретом пет звездица 4. марта 2018. Згрешио је и када је затражио да ЕУ укине санкције Русији и изјавио да Италија због њих губи две милијарде евра. Одмах је лансирана афера о наводним руским парама којима се финансира Салвинијево урушавање ЕУ. До сада ништа није доказано, случај је још увек у судском поступку, али од тада се на све начине покушавало уклањање Салвинија из политике. Битан детаљ је да су медији прећутали важну вест: док ЕУ за спас Венеције досад није дала ни један једини евро, у Москви је за 24 часа прикупљена милијарда.
Жуто-зелена влада трајала је до августа ове године. Зли језици кажу да је за пропаст крив лидер Звездица Луиђи ди Мајо, који је саботирао све Салвинијеве предлоге за излазак из кризе и добио обећања из Брисела да ће остати у државном врху и по паду „црне владе и Салвинија“. За овог несвршеног студента Правног факултета, који у својој биографији може да се подичи само продајом кокица и освежавајућих пића на напуљском фудбалском стадиону Сан Паоло, то је била велика ствар. Како да пропусти шансу да као нико и ништа буде неко?! Да се као у бајци о Пепељуги сада сусреће са светским државницима и одлучује о судбини света.

СПАС ЈЕ У САРДИНАМА Без обзира колико то звучало апсурдно и бизарно, парола „спас је у сардинама“ је данас италијанска реалност и трапави покушај за излаз из мрачног тунела у којем се нашла пропала италијанска левица, али и цела званична италијанска политика. Пре појаве Сардина прво је лансирана прича о опасности од новог фашизма. Формиран је Комитет за борбу против мржње, расних и осталих дискриминација и предрасуда на чије је чело постављена 90-годишња домаћица Лилијана Сегре, Јеврејка и преживела логорашица из Аушвица, однедавно проглашена и за доживотног сенатора. Све је у визури овог комитета врло релативно и растегљиво, али све може да буде кривично гоњено, укључујући и слоган Салвинијеве Лиге „Прво Италијани“, који може да се протумачи и као „говор мржње“. Није било дана а да се медији нису утркивали у објављивању срцепарајућих прича о наводним жртвама „новог фашизма, расизма и расног и верског шиканирања“. Поједини градоначелници били су толико у тренду да су чак забранили да се у школама слави Божић и истичу хришћански симболи како се „остали“ не би увредили. Уследиле су масовне побуне родитеља и још се не зна хоће ли „фашисти“ добити битку за божићну јелку и јаслице.
Оснивању Сардина претходио је Салвинијев изборни тријумф на регионалним изборима у Умбрији, али се зна да су одлучујући они 26. јанура 2020. у другој неприкосновеној левичарској тврђави – Емилији Ромањи. Болоња, главни град ове покрајине, већ деценијама важи за „Москву Запада“, тако да би губитак ове „црвене тврђаве“ за италијанску левицу значио и крај њеног постојања. Дакле, битна ствар, да битнија не може бити.
Тог 14. новембра у Болоњи је киша падала као из кабла и Матео Салвини је свој предизборни скуп уместо на главном тргу Пјаца мађоре одржао у спортској дворани Пала Доца, која је са својих 6.000 места била премала да прими све заинтересоване. У међувремену се десио очекивани инцидент са екстремним левичарима, који су металним моткама, каменицама и петардама спречавали заинтересоване да уђу у дворану. Дошло је до гужве и на крају је интервенисала полиција. У међувремену, на Пјаци мађоре окупила се маса света и на импровизованој бини појавиле су се Сардине – три момка и једна девојка који су пред окупљенима објавили да су потпуно аполитични, али да не дозвољавају да се у њиховом граду бахате фашисти као Матео Салвини и његови следбеници. Нагласили су да немају никакву политичку, а још мање партијску припадност и да су само сардине – рибице које се увек крећу у јатима и које могу због своје бројности уплашити и зауставити и „велике рибе“. Уједно, представили су и свој манифест: они су за слогу и љубав, против мржње, фашизма, расизма, полне дискриминације и, пре свега, против Матеа Салвинија који својим ликом и делом све ово персонификује.
Занимљиво је што је тих четворо „клинаца“, наводно, цео скуп спонтано организовало и то преко друштвене мреже Фејсбук и што су више пута нагласили да су аполитични, да не припадају ниједној политичкој странци и да нису ни левичари, ни десничари. Али да су антифашисти и против фашисте Салвинија! Будући да је термин „фашиста“ у Италији постао врло релативна категорија и да свако ко „политички коректно“ не мисли аутоматски бива етикетиран као проблем, јасно је да би по таквим параметрима чак и један Антонио Грамши пао на испиту за нови антифашистички сертификат.

МАЛЕ ТАЈНЕ ВЕЛИКИХ МАЈСТОРА Из Болоње Сардине су кренуле у освајање Италије и то уз невиђену медијску помпу. Није било дана а да медији нису папагајски понављали речи Матеа Санторија: „Драги популисти и суверенисти, да ли вам је сада јасно да сте готови? Ово је само почетак! Ми смо Сардине, ово је отворено море и сада ћете нас сретати свуда! Нећемо вам дати мира!“
Међутим, убрзо је откривено да је поменути „аполитични“ лидер Сардина пословно повезан с Романом Продијем, бившим италијанским премијером, председником Европске комисије и човеком који је директно одговоран за лоше преговоре приликом уласка у еврозону.
Иста „аполитичност“ важи и за остале Сардине – сви су чланови или бар симпатизери Демократске партије, или екстремних левичарских странака.
Наравно, Романо Проди је одлучно одбио било какву везу са Сардинама, уз коментар да му је жао да никога од те деце не познаје. Занимљиво, с обзиром на то да је баш Матео Сантори запослен у часопису чије је он оснивач и да је његова супруга Флавија Франзони била почасни гост на болоњској фешти Сардина. Романо Проди је оправдано био одсутан – налазио се у Кини због пословних обавеза.
А имајући у виду да су демократе прилично компромитоване, јасно је да су им била потребна нова и неукаљана лица и нова романтична прича за разочаране левичаре који углавном више и не излазе на изборе. Доказ за то су речи једне од учесница окупљања Сардина у Милану, где се, по киши, окупило око 20.000 разнобојних кишобрана: „Пустите нас да уживамо! Да се окупљамо без симбола и партијских застава! Да изразимо свој бес против арогантних десничарских сељачина, глупака, популиста и расиста! Пустите нас да певамо Бела ћао и Пуебло унидо, са сузама у очима, с руком на срцу и стиснутом песницом. И да се забављамо, веселимо и бар за трен вратимо у младост! А после ћемо изаћи на биралишта, и овога пута затворити очи, запушити нос и гласати за оно што нам се тренутно нуди као најмање зло. За наше!“
Паметном доста!

[/restrict]