Срби реагују као луд народ. Као што овој давно реченој оцени академика Јована Рашковића никада није било потребно додатно објашњење да би је јавност одобрила као исправан суд, тако је у годинама по Рашковићевој смрти статус непорециве истине учврстила тврдња – Србија је луда и неразумљива земља. Ауторска права у овом другом случају су колективна, јер готово да не прође дан а да се јавно не помену епитети подразумеваног значења: Србија је разумом недокучива.
Није лако успоставити хијерархију националних бизарности у пребогатом регистру примера који континуирано поткрепљују запажање да живимо у заједници где је логичко расуђивање често ненадлежно помагало за објашњавање стварности. Дакако да у земљи у којој важи максима „све је у животу политика“, и на овом плану тријумфују политичка сцена и њени актери. Дани за нама у том смислу нису донели изненађења, продубљена су надгорњавања и сукоби који не обећавају догледно смиривање, но показало се да у лудој земљи траје мртва трка поменуте и других сфера живота.
Тако је на пример један од тешких проблема српског здравства – миграција медицинског особља које из Србије одлази на рад у Немачку – протеклих дана заокупио пажњу медија. Колико је на скали између крајности подношљивог и несносног ова ситуација ближа другој показало је њено јавно скенирање. Потврдило се да док политички лидери одлазак медицинара званично наводе као удес за земљу и најављују енергичне мере против ове опасне сеобе Срба, пред запањеном јавношћу истовремено искаче податак да већ шест година држава практично асистира у овом послу! На основу Споразума две земље, немачком тржишту рада српске медицинаре шаље српски биро рада. Преко пројекта Triple Win (Споразума о посредовању и привременом запошљавању радника, држављана Србије у Немачкој закљученог 2013. године између Савезне службе за запошљавање Немачке и Националне службе за запошљавање Србије) у Србији овај посао спроводи организација за међународну сарадњу ГИЗ. Одлазак квалификованих медицинара, „несрећа и катастрофа огромних размера“, у земљи апсурда је дакле системски пакован процес.
Тако долазимо и до Србима познатог „бренда“ – моћне Немачке организације за међународну сарадњу ГИЗ. Институције која је на нашим просторима, између осталог, експертски кумовала устоличење две важне категорије у функционисању правне и друге уређености наше државе, нотара и извршитеља. Када је строго и без милости – Cherchez la … ГИЗ? Срби иначе одавно покушавају да одгонетну недоумицу везану за деловање ГИЗ-а и његов утицај на дисциплиновање и хармонизацију овдашњег „апсурдистана“: да ли је немачка просветитељска кућа овде заиста промотор стабилности и реда упреподобљеног стандардима уређених држава, или је она јединствени спој хардвера и софтвера који српско друштво дроби и сатире по сопственој замисли шта је за „земљу парадокса“ добро, а шта није?
У земљи парадокса забележено је и да тоне злата леже – на отпаду! Између Бора, Мајданпека, Дунава и Тимока има толико рударског отпада да би се из њега могло „извући“ 90.000 тона бакра и близу четири тоне злата, вредних преко 720 милиона долара! У земљи чија је презадуженост епска, откриће „злата на ђубрету“ побудило је, међутим, искрену равнодушност.
Недавно су друштвене мреже експлодирале када је председница Владе Србије Ана Брнабић, боравећи у Аргентини, на церемонији полагања заклетве новоизабраног председнику Алберта Фернандеза, мимо званичног протокола, посетила гроб Милана Стојадиновића. Лавину коментара изазвао је не само овај гест већ и оно што је премијерка написала у књизи утисака: „У част српско-аргентинског пријатељства и партнерства. Да живи вековима. Хвала вам за вечну кућу председника Владе Краљевине Југославије, Србина, Милана Стојадиновића. У име Владе Републике Србије…“
Премда је много подстицаја за расправу о историјски значајној и контроверзној личности овог српског државника уз симболику премијеркиног записа, пажњу је привукао „узгредан“ детаљ: она је посвету записала – ћирилицом. У наш мозаик о континуитету Србије међу парадоксима ову епизоду уврстио је скривени моменат пажње вредан: зли језици наиме шапућу да се управо у премијеркиној фиоци одавно крчка предлог чије би усвајање службену употребу ћириличног писма подигло на одговарајући, дакле виши ниво. У том документу – Предлогу измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писма – предлагач (Републички секретаријат за законодавство) залаже се да се „прецизније наводи домен службене употребе српског језика и ћирилице у друштвеном простору и превладава разлика између службене и јавне употребе језика и писма која не постоји нигде на свету“. Док премијерка не размотри и ове и друге моменте Предлога (инспекцијски надзор и казнене одредбе између осталог), свеједно што она сама – службено и јавно – пише ћирилицом, биће и даље могућа ситуација на коју професор Милан Брдар упозорава: „Кандидаткиња је докторат после одбране објавила на ћирилици. Сада због тога имате идеолошко-политичку фрку на Филозофском факултету… Дошли смо дотле да у ’мрачњачке снаге’ спада и онај ко пише ћирилицом.“ Да ли је за капацитет српске обичајне парадигме иједан догађај довољно претеран?
Једном успостављени консензус о земљи парадокса тешко се мења. Штампа звони на узбуну – некада су Војводину означавали као „житницу Европе“, али сада се чује експертски вапај: ако се не заустави тренд пада органске материје (хумуса) у земљишту, она може да постане „аграрна пустиња“. Овај ужас одвија се пред нашим очима, у животном веку једне генерације. Племе наше, не само овим поводом, сном мртвијем спава?
Шта је „ухваћено“ у овом насумичном крокију? Која је психолошка нијансираност показана на предлошку за колективни портрет за који је нација позирала једва недељу-две, иначе током седмица нимало различитих од других, у „редовном нереду“. Апатија и слуђеност? Нихилизам и очајање? Говорећи о стању духа нације и актуелним колективним психозама, психолог Жарко Требјешанин оцењује: „Апатија и депресија, у Србији су овладале више него страх.“ Закључимо: Добро је. Ако нема Страха, извесније је да може бити Наде. На нама је сада да поведемо битку с набројаним устоличеним аветима, да би се, припремајући се за нову деценију, евентуално – психолошки ресетовали. Када, како је најавио, председник Србије ускоро објави (28. децембра) програм „Србија 2025“, хоћемо ли бити власни да и сами – на личном, колико и колективном плану – осмислимо покоји програмски „анекс“ у духу противном апсурду?
Тачно јесте да истину препознајемо у Десанкиним стиховима: Србија је велика тајна / не зна дан шта ноћ кува / нити ноћ шта зора рађа, али… Премда је вољена национална песникиња поетично назначила и судбински матрицу свог вољеног народа, савременим Србима било би упутно да ослушну и глас другог писца, по одређењу „надлежног“ за питања апсурда – Албера Камија. Овај нобеловац био је, како то критика тумачи, уверен да свест о апсурду има подстицајну улогу. Сазнање „о апсурду нашег сутра требало би да подстиче на проналажење животне визије“, сматра Ками, тврдећи да „човек с обзиром на то да у сваком тренутку свога живота поседује визију прошлог, садашњег и будућег идентитета, без којег би био као оклоп са именом (без своје сврхе), тако гради своју путању и животни смер“. Овакви какви данас јесмо, заглављени у властитом „срцу апсурда“, препознајемо ли хуманост Камијеве поруке? И на том трагу – визију свог будућег, можда и оснаженијег, идентитета!
