Srbi reaguju kao lud narod. Kao što ovoj davno rečenoj oceni akademika Jovana Raškovića nikada nije bilo potrebno dodatno objašnjenje da bi je javnost odobrila kao ispravan sud, tako je u godinama po Raškovićevoj smrti status neporecive istine učvrstila tvrdnja – Srbija je luda i nerazumljiva zemlja. Autorska prava u ovom drugom slučaju su kolektivna, jer gotovo da ne prođe dan a da se javno ne pomenu epiteti podrazumevanog značenja: Srbija je razumom nedokučiva.
Nije lako uspostaviti hijerarhiju nacionalnih bizarnosti u prebogatom registru primera koji kontinuirano potkrepljuju zapažanje da živimo u zajednici gde je logičko rasuđivanje često nenadležno pomagalo za objašnjavanje stvarnosti. Dakako da u zemlji u kojoj važi maksima „sve je u životu politika“, i na ovom planu trijumfuju politička scena i njeni akteri. Dani za nama u tom smislu nisu doneli iznenađenja, produbljena su nadgornjavanja i sukobi koji ne obećavaju dogledno smirivanje, no pokazalo se da u ludoj zemlji traje mrtva trka pomenute i drugih sfera života.
Tako je na primer jedan od teških problema srpskog zdravstva – migracija medicinskog osoblja koje iz Srbije odlazi na rad u Nemačku – proteklih dana zaokupio pažnju medija. Koliko je na skali između krajnosti podnošljivog i nesnosnog ova situacija bliža drugoj pokazalo je njeno javno skeniranje. Potvrdilo se da dok politički lideri odlazak medicinara zvanično navode kao udes za zemlju i najavljuju energične mere protiv ove opasne seobe Srba, pred zapanjenom javnošću istovremeno iskače podatak da već šest godina država praktično asistira u ovom poslu! Na osnovu Sporazuma dve zemlje, nemačkom tržištu rada srpske medicinare šalje srpski biro rada. Preko projekta Triple Win (Sporazuma o posredovanju i privremenom zapošljavanju radnika, državljana Srbije u Nemačkoj zaključenog 2013. godine između Savezne službe za zapošljavanje Nemačke i Nacionalne službe za zapošljavanje Srbije) u Srbiji ovaj posao sprovodi organizacija za međunarodnu saradnju GIZ. Odlazak kvalifikovanih medicinara, „nesreća i katastrofa ogromnih razmera“, u zemlji apsurda je dakle sistemski pakovan proces.
Tako dolazimo i do Srbima poznatog „brenda“ – moćne Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju GIZ. Institucije koja je na našim prostorima, između ostalog, ekspertski kumovala ustoličenje dve važne kategorije u funkcionisanju pravne i druge uređenosti naše države, notara i izvršitelja. Kada je strogo i bez milosti – Cherchez la … GIZ? Srbi inače odavno pokušavaju da odgonetnu nedoumicu vezanu za delovanje GIZ-a i njegov uticaj na disciplinovanje i harmonizaciju ovdašnjeg „apsurdistana“: da li je nemačka prosvetiteljska kuća ovde zaista promotor stabilnosti i reda uprepodobljenog standardima uređenih država, ili je ona jedinstveni spoj hardvera i softvera koji srpsko društvo drobi i satire po sopstvenoj zamisli šta je za „zemlju paradoksa“ dobro, a šta nije?
U zemlji paradoksa zabeleženo je i da tone zlata leže – na otpadu! Između Bora, Majdanpeka, Dunava i Timoka ima toliko rudarskog otpada da bi se iz njega moglo „izvući“ 90.000 tona bakra i blizu četiri tone zlata, vrednih preko 720 miliona dolara! U zemlji čija je prezaduženost epska, otkriće „zlata na đubretu“ pobudilo je, međutim, iskrenu ravnodušnost.
Nedavno su društvene mreže eksplodirale kada je predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić, boraveći u Argentini, na ceremoniji polaganja zakletve novoizabranog predsedniku Alberta Fernandeza, mimo zvaničnog protokola, posetila grob Milana Stojadinovića. Lavinu komentara izazvao je ne samo ovaj gest već i ono što je premijerka napisala u knjizi utisaka: „U čast srpsko-argentinskog prijateljstva i partnerstva. Da živi vekovima. Hvala vam za večnu kuću predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije, Srbina, Milana Stojadinovića. U ime Vlade Republike Srbije…“
Premda je mnogo podsticaja za raspravu o istorijski značajnoj i kontroverznoj ličnosti ovog srpskog državnika uz simboliku premijerkinog zapisa, pažnju je privukao „uzgredan“ detalj: ona je posvetu zapisala – ćirilicom. U naš mozaik o kontinuitetu Srbije među paradoksima ovu epizodu uvrstio je skriveni momenat pažnje vredan: zli jezici naime šapuću da se upravo u premijerkinoj fioci odavno krčka predlog čije bi usvajanje službenu upotrebu ćiriličnog pisma podiglo na odgovarajući, dakle viši nivo. U tom dokumentu – Predlogu izmena i dopuna Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma – predlagač (Republički sekretarijat za zakonodavstvo) zalaže se da se „preciznije navodi domen službene upotrebe srpskog jezika i ćirilice u društvenom prostoru i prevladava razlika između službene i javne upotrebe jezika i pisma koja ne postoji nigde na svetu“. Dok premijerka ne razmotri i ove i druge momente Predloga (inspekcijski nadzor i kaznene odredbe između ostalog), svejedno što ona sama – službeno i javno – piše ćirilicom, biće i dalje moguća situacija na koju profesor Milan Brdar upozorava: „Kandidatkinja je doktorat posle odbrane objavila na ćirilici. Sada zbog toga imate ideološko-političku frku na Filozofskom fakultetu… Došli smo dotle da u ’mračnjačke snage’ spada i onaj ko piše ćirilicom.“ Da li je za kapacitet srpske običajne paradigme ijedan događaj dovoljno preteran?
Jednom uspostavljeni konsenzus o zemlji paradoksa teško se menja. Štampa zvoni na uzbunu – nekada su Vojvodinu označavali kao „žitnicu Evrope“, ali sada se čuje ekspertski vapaj: ako se ne zaustavi trend pada organske materije (humusa) u zemljištu, ona može da postane „agrarna pustinja“. Ovaj užas odvija se pred našim očima, u životnom veku jedne generacije. Pleme naše, ne samo ovim povodom, snom mrtvijem spava?
Šta je „uhvaćeno“ u ovom nasumičnom krokiju? Koja je psihološka nijansiranost pokazana na predlošku za kolektivni portret za koji je nacija pozirala jedva nedelju-dve, inače tokom sedmica nimalo različitih od drugih, u „redovnom neredu“. Apatija i sluđenost? Nihilizam i očajanje? Govoreći o stanju duha nacije i aktuelnim kolektivnim psihozama, psiholog Žarko Trebješanin ocenjuje: „Apatija i depresija, u Srbiji su ovladale više nego strah.“ Zaključimo: Dobro je. Ako nema Straha, izvesnije je da može biti Nade. Na nama je sada da povedemo bitku s nabrojanim ustoličenim avetima, da bi se, pripremajući se za novu deceniju, eventualno – psihološki resetovali. Kada, kako je najavio, predsednik Srbije uskoro objavi (28. decembra) program „Srbija 2025“, hoćemo li biti vlasni da i sami – na ličnom, koliko i kolektivnom planu – osmislimo pokoji programski „aneks“ u duhu protivnom apsurdu?
Tačno jeste da istinu prepoznajemo u Desankinim stihovima: Srbija je velika tajna / ne zna dan šta noć kuva / niti noć šta zora rađa, ali… Premda je voljena nacionalna pesnikinja poetično naznačila i sudbinski matricu svog voljenog naroda, savremenim Srbima bilo bi uputno da oslušnu i glas drugog pisca, po određenju „nadležnog“ za pitanja apsurda – Albera Kamija. Ovaj nobelovac bio je, kako to kritika tumači, uveren da svest o apsurdu ima podsticajnu ulogu. Saznanje „o apsurdu našeg sutra trebalo bi da podstiče na pronalaženje životne vizije“, smatra Kami, tvrdeći da „čovek s obzirom na to da u svakom trenutku svoga života poseduje viziju prošlog, sadašnjeg i budućeg identiteta, bez kojeg bi bio kao oklop sa imenom (bez svoje svrhe), tako gradi svoju putanju i životni smer“. Ovakvi kakvi danas jesmo, zaglavljeni u vlastitom „srcu apsurda“, prepoznajemo li humanost Kamijeve poruke? I na tom tragu – viziju svog budućeg, možda i osnaženijeg, identiteta!
