Handke – sam protiv njih 2019

NOBELOVA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST 2019. I NOVA-STARA SPORENJA

Ideološka i politička linija se povodom književnih nagrada povlačila naročito posle 1918. godine, kada su ove nagrade ustanovljene na Zapadu postale instrument borbe „slobodnog sveta“ protiv komunističkih država. I kada je pala „gvozdena zavesa“, politička senka prati književne nagrade, ovoga puta kao instrument volje za dominacijom zapadnog sveta

To što se jedan deo svetske i regionalne javnosti usprotivio dodeli Nobelove nagrade velikom piscu Peteru Handkeu, nastavak je one tradicije mišljenja koja ne razlikuje umetničko delo i javnu političku aktivnost. U kulturnoj prošlosti Evrope i sveta bilo je umetničkih, odnosno književnih nagrada koje su bile motivisane politički. Nekim piscima su bile dodeljivane u znak podrške njihovim političkim stavovima, a drugima uskraćivane upravo zbog „nepodobnih“ političkih opredeljenja. Ideološka i politička linija se povlačila naročito posle 1918. godine, kada su književne nagrade ustanovljene na Zapadu postale instrument borbe „slobodnog sveta“ protiv komunističkih država. Ima više primera da je Nobelova nagrada za književnost dodeljivana piscima koji su bili žrtve komunističkog ili nekog drugog represivnog poretka vlasti. Međutim, i kada je pala „gvozdena zavesa“, politička senka prati književne nagrade, ovoga puta kao instrument volje za dominacijom zapadnog sveta.

Političko mešanje u nagrađivanje književnih dela nije bilo strano ni unutar komunističkih država. U socijalističkoj Jugoslaviji najbolji primer je Dobrica Ćosić. Njegov roman Vreme smrti nije mogao da bude nagrađen zbog političkih kritičkih stavova pisca. Doživeo je u stare dane da mu neke grupacije koje u Srbiji tobože brinu o književnosti (izdavači i pisci) ne dozvole iz političkih razloga da otvori beogradski Sajam knjiga.

Rasprave o ovakvim, politički obojenim književnim nagradama uglavnom su se odvijale u književno-kulturnim krugovima. Poznavaoci književne umetnosti su otkrivali politička mešanja u umetničke vrednosti i na tome se zastajalo kao na granici koja deli pravdu i nepravdu u književnom stvaralaštvu.
[restrict]

DEMONIZACIJA PISCA Ovogodišnja dodela Nobelove nagrade Handkeu politički je uzburkala svetsku i regionalnu političku javnost kao nijedna dosadašnja polemika o odluci Nobelovog komiteta. Odluka je obrazložena čisto estetsko-umetničkim razlozima, a da je sledila preovlađujući politički diskurs o Srbima na Zapadu, sigurno bi bila odbijajuća još u fazi nominacije. Ali očigledno vrednost Handkeove književnosti nije više mogla da se zaobilazi.

Ustalasali su se naročito ostaci one intelektualne javnosti Zapadne Evrope koja je nosila barjak mržnje prema svemu što je srpsko i koja je širila „istinu“ o Srbima kao agresorima, a drugima kao žrtvama. Sva dosadašnja osporavanja i odbrane drugih pisaca su ništa u odnosu na Handkea. Pa šta je to uzbudilo državna poglavarstva, političke organizacije, verske lidere, građane, pisce, organizacije pisaca (američki i britanski PEN)? Šta je povezalo u protestu ovako šareno društvo?

Da vidimo ko je digao glas protiv nagrade Handkeu. Najpre su optužbe i osude na Handkeovu adresu stigle iz regiona. Ministarstvo spoljnih poslova Hrvatske izrazilo je zabrinutost „zbog davanja potpore velikosrpskoj politici Slobodana Miloševića 90-ih godina koja je dovela do zločina i genocida na Kosovu, BiH, agresije na Hrvatsku“.

Iz federalnog dela Bosne i Hercegovine stigle su teške osude književnika od Šefika Džaferovića i Željka Komšića, članova Predsedništva. U pisanoj izjavi dostavljenoj medijima, Džaferović tvrdi da je Handke „u periodu od 1992. do 1995. godine opravdavao ratne zločine, uključujući genocid u Bosni i Hercegovini i navodno štitio njihove počinioce“.

Ovim kritikama se odmah pridružila Munira Subašić iz organizacije „Majke Srebrenice“: „Čovek koji je branio balkanske krvnike ne može dobiti tu nagradu. Žalosno je što je ovako važna nagrada dodeljena negatoru genocida u Srebrenici.“

I na Kosovu i Metohiji su se oglasili – Hašim Tači, doskorašnji šef diplomatije Bedžet Pacoli, njihova ambasadorka u Americi Vljora Čitaku. Umesto da govore o svom oružanom napadu na državu 1998–1999. godine u kojoj su živeli, imali sva prava, ali su ih bojkotovali i sebe predstavljali kao žrtve, oni slave bombardovanje Srbije. Pacoli mu zamera što se usprotivio NATO bombardovanju Srbije 1999. „Handke je podržao balkanskog kasapina Miloševića i usprotivio se humanitarnoj intervenciji NATO da se zaustavi genocid.“ I za albanskog premijera Edija Ramu nagrada je otišla piscu koji je podržao „rasizam i genocid“.

Morala je da se oglasi i slavna Kristijan Amanpur na „Si-En-Enu“, koja s visine ovog medija objavljuje sramotu nagrađivanja Handkea. „Njegova podrška S. Miloševiću, čak i govor na sahrani ’balkanskog kasapina’, žestoko srozavaju njegov moralni kompas.“

Politički govor o Srbima u Americi je sličan govoru nepolitičkih organizacija, a posebno književnih. „Iznenađeni smo izborom pisca koji je svojim javnim glasom potkopavao istorijsku istinu i ponudio javno suknjištvo počiniocima genocida, poput bivšeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića i lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića“ – navela je predsednica PEN Amerike Dženifer Igan, čime je uključila svoju organizaciju u političku harangu protiv pisca. Umesto da brani autora, ona ga demonizuje! Da li je to očekivano od američkog pisca? Salman Ruždi, pisac koji živi pod policijskom zaštitom, pridružio se horu napada, nazvao ga je „moronom godine“ zbog „serije strastvenih apologija za genocidni režim S. Miloševića“. Naravno, nije izostala ni mirođija u svakoj čorbi, globalni filozof Slavoj Žižek.

NEKNJIŽEVNA GALAMA S NAŠIH PROSTORA Ova haranga se odvija oktobra 2019. godine. Dolazi iz inostranstva. Ali prisetimo se i dela nekih srpskih pisaca koji su čitali lekcije Handkeu između 1995. i 2000. godine. Iskoristili su reč i tekst austrijskog pisca da iskažu očaj što su se rodili u srpskom narodu. Otvoreno i drsko odbrusili su mu da oni znaju ko su i šta su Srbi, a ne pisac Puta u Srbiju (o tome više u knjizi autora ovih redova: Književnici i politika u srpskoj kulturi 1804–2014).

Za političke prvake u Hrvatskoj, federalnom delu Bosne i Hercegovine, i na Kosovu i Metohiji Handke je pisac koji je: 1) podržao srpske zločine i genocid, 2) govorio na sahrani Slobodana Miloševića, 3) protivio se bombardovanju Srba, 4) borio se za prava i istinu o Srbima „koji šire mržnju i negiraju zločine i genocid zasnovan na etničkoj ili verskoj mržnji“, 5) odbio da se pridruži velikoj zapadnoj i regionalnoj mržnji Srba.

Ima li Handke odbranu od ovih optužbi? Naravno da ima. Pre svega, dobio je nagradu za svoje ogromno književno delo. I morao je da dobije tu nagradu daleko pre drugih pisaca. Dakle, nije dobio nagradu za svoje političko mišljenje i svoje ocene sukoba u bivšoj Jugoslaviji.

Handke je književnik, ali je i građanin sa svojim pogledima na društvo, državu, politiku i političare i ima pravo da zakorači na teren politike. U određenoj istorijsko-političkoj situaciji pisac može da aktivno učestvuje u političkom životu svog i inostranog društva. Interes za opšte probleme nacije i države pisac može da demonstrira mimo praktičnog delovanja: javnim govorom i pisanjem političkih tekstova. Izbor političke aktivnosti, za pisca kao i za sve druge, utemeljen je u načelu slobode. Nezavisno od karaktera sistema, demokratskog ili antidemokratskog, odnos prema politici je uvek stvar individualne slobode. Pravo je svakog čoveka da preuzme neku političku ulogu, kao što po istom pravu može da je odbaci. Ukoliko književnik javno zastupa neka idejno-politička gledišta o svojoj ili o stranoj državi, on mora da računa da će naići na odobravanje i odbacivanje. To je u prirodi politike.

Handke je, kao odgovoran intelektualac, ustao protiv velikih laži o srpskom narodu. Izgrađeni stereotipi o Srbima su naišli na reč istine i zato je podignuta ova neknjiževna, politička galama. Politika u bivšim jugorepublikama gradi od 1990. godine stereotip o Srbima kao zločincima i Slobodanu Miloševiću kao izazivaču rata, te o srpskom genocidu. Tu sliku o Srbima preuzeli su delovi zapadnog establišmenta i javnog mnjenja i nekih intelektualnih krugova. Ovim horskim nastupom protiv Srba, oni su uspeli da delimično sakriju svoje krivice i odgovornosti. Računali su da je stvar završena. Međutim, laži imaju kratke noge. Kako vreme prolazi, javiće se glasovi istine.

Šta Handke nije hteo da prihvati u propagandi protiv istine razbijanja Jugoslavije? Znao je da su pokretači rata bili u Sloveniji i Hrvatskoj jer o tome postoje precizni datumi kada je i ko uzeo oružje u ruke protiv legitimne vlasti SFRJ. Nije Srbija bila agresor na Hrvatsku već je Hrvatska ratovala sa svojim građanima srpske nacionalnosti. Znao je i ko se naoružavao u BiH pre 1992. godine. A nije trebalo posebno znanje da se utvrdi ko je na Kosovu započeo rat protiv legalne vlasti Republike Srbije i ko je doturao oružje kosovskim Albancima. Ako je većina zatvarala oči pred ovim činjenicama, manjina, kojoj je pripadao i pisac, nije mogla. Slobodan Milošević nije bio uzurpator već demokratski biran predsednik. Njegova ustavna dužnost bila je da brani državne granice i da brine o Srbima koji su ostali u drugim republikama. Ako je on „kasapin“, onda su i Srbi „kasapi“. Ako je on vodio politiku genocida, onda je i srpski narod podržavao genocid. Može li se na takvo dijabolizovanje naroda pristati? Handke nije, za razliku od Herte Miler, govorio o Srbima kao monstrumima. Ona je otrovnim rečima govorila o Miloševiću i Srbima, i naišla je na odobravanje u delu zapadne politike. Ali svaki odgovoran intelektualac ne može da prihvati kolektivnu krivicu naroda.

INTELEKTUALNA I LIČNA HRABROST Handke je očigledno izuzetno hrabar pisac i intelektualac. Spreman je da se suprotstavi većinskom mišljenju koje nastupa kao gospodar istine i njen vlasnik. Nije on srbofil zbog Srba već je stao na stranu naroda (verujem bilo kog drugog naroda) koji se našao pod zapadnim čekićem ujedinjenog, gotovo totalitarnog optuživanja, kažnjavanja, dijabolizovanja, sramoćenja. Srbi nisu narod koji moćne države Zapada lišavaju prava, slobode i nacionalne istine a koji će na to pristati. Handke je ustao protiv tog negativnog jednoumlja i trpeo posledice. Nije brigao da li različitim oblicima svoje javne aktivnosti utiče na broj čitalaca, a donekle i na tumačenja svog dela. Ali nije odustajao. Nije mislio na nagrade.

U napade na Handkea, a koji liče pomalo na hajku, uključili su se i oni koji jedva da su uzeli književnu knjigu u ruke posle osnovne i srednje škole. Oni političkim etiketama osporavaju književnu vrednost njegovog dela. Dakle, političkim sredstvima udaraju na umetnost. Ako je toga bilo u prošlosti, težeg kulturnog poraza jedva da ima u savremenom svetu. Ti politički (ne)čitaoci mogu ali i ne moraju da uključe piščevo političko vjeruju u svoj način čitanja… Tu ne pomaže nikakva norma čitanja u smislu da je delo estetska autonomna tvorevina i kao takvom mu treba pristupiti. Ali raduje da neće moći da zabrane njegove knjige a još manje da naude njihovim vrednostima. Već je postao deo kulturnog pamćenje sveta. Sigurno je – ni integritetu njegove ličnosti. Česlav Miloš je 1980. godine u svojoj besedi povodom dodele Nobelove nagrade za književnost rekao da „jedna reč istine zvuči kao pucanj iz pištolja“. Nešto od te dobre parabole otkrivamo u galami protesta i kritika na račun političke istine pisca Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine (1996).

Prevarili su se svi koji su gradili stereotipe i laži o Srbima, širili etničku mržnju i pri tome mislili da su za večnost. Handkeov glas je jedan od najjačih i najglasnijih u ispravljanju velike nepravde našem narodu. 

OKRUTNA POLITIČKA PREVARA

Kosovska politička vrhuška optužuje ga što je kritikovao bombardovanje! Eto, i varvarizam, koji je demonstrirao NATO, treba da uživa opštu podršku. Handke nije ni Vaclav Havel, ni Ginter Gras, ni Mario Vargas Ljosa, ni Mirko Kovač koji su klevetali i podržavali bombardovanje Srbije 1999. godine. Stvar je u tome da Handke ima svoje mišljenje o bespravnom ubijanju ljudi i razaranju jedne zemlje. I nije bio usamljen. Deo one manjine zapadnih intelektualaca koji nisu mogli mirno da gledaju rat Zapada protiv Srba bio je i Harold Pinter. Kada je primao Nobela 2005. godine, otvoreno je zatražio da Buš i Bler budu izvedeni pred Haški sud, zbog „kliničke manipulacije moći širom sveta maskirajući se kao snaga univerzalnog dobra“.

Konačno genocid. Handke tobože opravdava genocid. To je jedna od najokrutnijih političkih prevara i podmetačina Srbima. Reč je o zločinu pojma. Ako težimo istini o društvenim događajima, onda je najpouzdanija naučna istina. Istina svakodnevice, političara i sudija je ispod istine koju utvrđuje nauka. Političari i sudije koriste pojmove koje nauka utvrđuje, a to znači da nije konačna reč suda o nekom događaju (jer primenjuje pozitivne propise a sudije odlučuju preglasavanjem) već reč nauke iz čijih teorijskih postavki se izvode oblici prakse. Kako sada stoje stvari, naučni pojam genocida (istrebljivanje svih kategorija jedne nacije sa svesnom namerom i planom) ne može da se primeni na ratne sukobe u SFRJ. Ali i bez nauke znamo šta je iskustvo genocida. Pravi je politički skandal izjednačiti genocid u Jermeniji, nacistički Holokaust, Jasenovac i Srebrenicu. Forsiranje Srebrenice je strategija da se gurnu pod tepih genocidi iz Drugog svetskog rata na području Jugoslavije. Dakle, nije bilo genocida, bilo je zločina na svim stranama, ali bilo je i masovnog etničkog čišćenja. Srbi su proterani iz Hrvatske i sa Kosova i Metohije. A to proterivanje je nagrađeno: Hrvatska je ušla u EU, Kosovu i Metohiji dato je priznanje od država koje su bombardovale Srbiju.

[/restrict]