Хандке – сам против њих 2019

НОБЕЛОВА НАГРАДА ЗА КЊИЖЕВНОСТ 2019. И НОВА-СТАРА СПОРЕЊА

Идеолошка и политичка линија се поводом књижевних награда повлачила нарочито после 1918. године, када су ове награде установљене на Западу постале инструмент борбе „слободног света“ против комунистичких држава. И када је пала „гвоздена завеса“, политичка сенка прати књижевне награде, овога пута као инструмент воље за доминацијом западног света

То што се један део светске и регионалне јавности успротивио додели Нобелове награде великом писцу Петеру Хандкеу, наставак је оне традиције мишљења која не разликује уметничко дело и јавну политичку активност. У културној прошлости Европе и света било је уметничких, односно књижевних награда које су биле мотивисане политички. Неким писцима су биле додељиване у знак подршке њиховим политичким ставовима, а другима ускраћиване управо због „неподобних“ политичких опредељења. Идеолошка и политичка линија се повлачила нарочито после 1918. године, када су књижевне награде установљене на Западу постале инструмент борбе „слободног света“ против комунистичких држава. Има више примера да је Нобелова награда за књижевност додељивана писцима који су били жртве комунистичког или неког другог репресивног поретка власти. Међутим, и када је пала „гвоздена завеса“, политичка сенка прати књижевне награде, овога пута као инструмент воље за доминацијом западног света.

Политичко мешање у награђивање књижевних дела није било страно ни унутар комунистичких држава. У социјалистичкој Југославији најбољи пример је Добрица Ћосић. Његов роман Време смрти није могао да буде награђен због политичких критичких ставова писца. Доживео је у старе дане да му неке групације које у Србији тобоже брину о књижевности (издавачи и писци) не дозволе из политичких разлога да отвори београдски Сајам књига.

Расправе о оваквим, политички обојеним књижевним наградама углавном су се одвијале у књижевно-културним круговима. Познаваоци књижевне уметности су откривали политичка мешања у уметничке вредности и на томе се застајало као на граници која дели правду и неправду у књижевном стваралаштву.
[restrict]

ДЕМОНИЗАЦИЈА ПИСЦА Овогодишња додела Нобелове награде Хандкеу политички је узбуркала светску и регионалну политичку јавност као ниједна досадашња полемика о одлуци Нобеловог комитета. Одлука је образложена чисто естетско-уметничким разлозима, а да је следила преовлађујући политички дискурс о Србима на Западу, сигурно би била одбијајућа још у фази номинације. Али очигледно вредност Хандкеове књижевности није више могла да се заобилази.

Усталасали су се нарочито остаци оне интелектуалне јавности Западне Европе која је носила барјак мржње према свему што је српско и која је ширила „истину“ о Србима као агресорима, а другима као жртвама. Сва досадашња оспоравања и одбране других писаца су ништа у односу на Хандкеа. Па шта је то узбудило државна поглаварства, политичке организације, верске лидере, грађане, писце, организације писаца (амерички и британски ПЕН)? Шта је повезало у протесту овако шарено друштво?

Да видимо ко је дигао глас против награде Хандкеу. Најпре су оптужбе и осуде на Хандкеову адресу стигле из региона. Министарство спољних послова Хрватске изразило је забринутост „због давања потпоре великосрпској политици Слободана Милошевића 90-их година која је довела до злочина и геноцида на Косову, БиХ, агресије на Хрватску“.

Из федералног дела Босне и Херцеговине стигле су тешке осуде књижевника од Шефика Џаферовића и Жељка Комшића, чланова Председништва. У писаној изјави достављеној медијима, Џаферовић тврди да је Хандке „у периоду од 1992. до 1995. године оправдавао ратне злочине, укључујући геноцид у Босни и Херцеговини и наводно штитио њихове починиоце“.

Овим критикама се одмах придружила Мунира Субашић из организације „Мајке Сребренице“: „Човек који је бранио балканске крвнике не може добити ту награду. Жалосно је што је овако важна награда додељена негатору геноцида у Сребреници.“

И на Косову и Метохији су се огласили – Хашим Тачи, доскорашњи шеф дипломатије Беџет Пацоли, њихова амбасадорка у Америци Вљора Читаку. Уместо да говоре о свом оружаном нападу на државу 1998–1999. године у којој су живели, имали сва права, али су их бојкотовали и себе представљали као жртве, они славе бомбардовање Србије. Пацоли му замера што се успротивио НАТО бомбардовању Србије 1999. „Хандке је подржао балканског касапина Милошевића и успротивио се хуманитарној интервенцији НАТО да се заустави геноцид.“ И за албанског премијера Едија Раму награда је отишла писцу који је подржао „расизам и геноцид“.

Морала је да се огласи и славна Кристијан Аманпур на „Си-Ен-Ену“, која с висине овог медија објављује срамоту награђивања Хандкеа. „Његова подршка С. Милошевићу, чак и говор на сахрани ’балканског касапина’, жестоко срозавају његов морални компас.“

Политички говор о Србима у Америци је сличан говору неполитичких организација, а посебно књижевних. „Изненађени смо избором писца који је својим јавним гласом поткопавао историјску истину и понудио јавно сукњиштво починиоцима геноцида, попут бившег српског председника Слободана Милошевића и лидера босанских Срба Радована Караџића“ – навела је председница ПЕН Америке Џенифер Иган, чиме је укључила своју организацију у политичку харангу против писца. Уместо да брани аутора, она га демонизује! Да ли је то очекивано од америчког писца? Салман Ружди, писац који живи под полицијском заштитом, придружио се хору напада, назвао га је „мороном године“ због „серије страствених апологија за геноцидни режим С. Милошевића“. Наравно, није изостала ни мирођија у свакој чорби, глобални филозоф Славој Жижек.

НЕКЊИЖЕВНА ГАЛАМА С НАШИХ ПРОСТОРА Ова харанга се одвија октобра 2019. године. Долази из иностранства. Али присетимо се и дела неких српских писаца који су читали лекције Хандкеу између 1995. и 2000. године. Искористили су реч и текст аустријског писца да искажу очај што су се родили у српском народу. Отворено и дрско одбрусили су му да они знају ко су и шта су Срби, а не писац Пута у Србију (о томе више у књизи аутора ових редова: Књижевници и политика у српској култури 1804–2014).

За политичке прваке у Хрватској, федералном делу Босне и Херцеговине, и на Косову и Метохији Хандке је писац који је: 1) подржао српске злочине и геноцид, 2) говорио на сахрани Слободана Милошевића, 3) противио се бомбардовању Срба, 4) борио се за права и истину о Србима „који шире мржњу и негирају злочине и геноцид заснован на етничкој или верској мржњи“, 5) одбио да се придружи великој западној и регионалној мржњи Срба.

Има ли Хандке одбрану од ових оптужби? Наравно да има. Пре свега, добио је награду за своје огромно књижевно дело. И морао је да добије ту награду далеко пре других писаца. Дакле, није добио награду за своје политичко мишљење и своје оцене сукоба у бившој Југославији.

Хандке је књижевник, али је и грађанин са својим погледима на друштво, државу, политику и политичаре и има право да закорачи на терен политике. У одређеној историјско-политичкој ситуацији писац може да активно учествује у политичком животу свог и иностраног друштва. Интерес за опште проблеме нације и државе писац може да демонстрира мимо практичног деловања: јавним говором и писањем политичких текстова. Избор политичке активности, за писца као и за све друге, утемељен је у начелу слободе. Независно од карактера система, демократског или антидемократског, однос према политици је увек ствар индивидуалне слободе. Право је сваког човека да преузме неку политичку улогу, као што по истом праву може да је одбаци. Уколико књижевник јавно заступа нека идејно-политичка гледишта о својој или о страној држави, он мора да рачуна да ће наићи на одобравање и одбацивање. То је у природи политике.

Хандке је, као одговоран интелектуалац, устао против великих лажи о српском народу. Изграђени стереотипи о Србима су наишли на реч истине и зато је подигнута ова некњижевна, политичка галама. Политика у бившим југорепубликама гради од 1990. године стереотип о Србима као злочинцима и Слободану Милошевићу као изазивачу рата, те о српском геноциду. Ту слику о Србима преузели су делови западног естаблишмента и јавног мњења и неких интелектуалних кругова. Овим хорским наступом против Срба, они су успели да делимично сакрију своје кривице и одговорности. Рачунали су да је ствар завршена. Међутим, лажи имају кратке ноге. Како време пролази, јавиће се гласови истине.

Шта Хандке није хтео да прихвати у пропаганди против истине разбијања Југославије? Знао је да су покретачи рата били у Словенији и Хрватској јер о томе постоје прецизни датуми када је и ко узео оружје у руке против легитимне власти СФРЈ. Није Србија била агресор на Хрватску већ је Хрватска ратовала са својим грађанима српске националности. Знао је и ко се наоружавао у БиХ пре 1992. године. А није требало посебно знање да се утврди ко је на Косову започео рат против легалне власти Републике Србије и ко је дотурао оружје косовским Албанцима. Ако је већина затварала очи пред овим чињеницама, мањина, којој је припадао и писац, није могла. Слободан Милошевић није био узурпатор већ демократски биран председник. Његова уставна дужност била је да брани државне границе и да брине о Србима који су остали у другим републикама. Ако је он „касапин“, онда су и Срби „касапи“. Ако је он водио политику геноцида, онда је и српски народ подржавао геноцид. Може ли се на такво дијаболизовање народа пристати? Хандке није, за разлику од Херте Милер, говорио о Србима као монструмима. Она је отровним речима говорила о Милошевићу и Србима, и наишла је на одобравање у делу западне политике. Али сваки одговоран интелектуалац не може да прихвати колективну кривицу народа.

ИНТЕЛЕКТУАЛНА И ЛИЧНА ХРАБРОСТ Хандке је очигледно изузетно храбар писац и интелектуалац. Спреман је да се супротстави већинском мишљењу које наступа као господар истине и њен власник. Није он србофил због Срба већ је стао на страну народа (верујем било ког другог народа) који се нашао под западним чекићем уједињеног, готово тоталитарног оптуживања, кажњавања, дијаболизовања, срамоћења. Срби нису народ који моћне државе Запада лишавају права, слободе и националне истине а који ће на то пристати. Хандке је устао против тог негативног једноумља и трпео последице. Није бригао да ли различитим облицима своје јавне активности утиче на број читалаца, а донекле и на тумачења свог дела. Али није одустајао. Није мислио на награде.

У нападе на Хандкеа, а који личе помало на хајку, укључили су се и они који једва да су узели књижевну књигу у руке после основне и средње школе. Они политичким етикетама оспоравају књижевну вредност његовог дела. Дакле, политичким средствима ударају на уметност. Ако је тога било у прошлости, тежег културног пораза једва да има у савременом свету. Ти политички (не)читаоци могу али и не морају да укључе пишчево политичко вјерују у свој начин читања… Ту не помаже никаква норма читања у смислу да је делo естетска аутономна творевина и као таквом му треба приступити. Али радује да неће моћи да забране његове књиге а још мање да науде њиховим вредностима. Већ је постао део културног памћење света. Сигурно је – ни интегритету његове личности. Чеслав Милош је 1980. године у својој беседи поводом доделе Нобелове награде за књижевност рекао да „једна реч истине звучи као пуцањ из пиштоља“. Нешто од те добре параболе откривамо у галами протеста и критика на рачун политичке истине писца Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине (1996).

Преварили су се сви који су градили стереотипе и лажи о Србима, ширили етничку мржњу и при томе мислили да су за вечност. Хандкеов глас је један од најјачих и најгласнијих у исправљању велике неправде нашем народу. 

ОКРУТНА ПОЛИТИЧКА ПРЕВАРА

Косовска политичка врхушка оптужује га што је критиковао бомбардовање! Ето, и варваризам, који је демонстрирао НАТО, треба да ужива општу подршку. Хандке није ни Вацлав Хавел, ни Гинтер Грас, ни Марио Варгас Љоса, ни Мирко Ковач који су клеветали и подржавали бомбардовање Србије 1999. године. Ствар је у томе да Хандке има своје мишљење о бесправном убијању људи и разарању једне земље. И није био усамљен. Део оне мањине западних интелектуалаца који нису могли мирно да гледају рат Запада против Срба био је и Харолд Пинтер. Када је примао Нобела 2005. године, отворено је затражио да Буш и Блер буду изведени пред Хашки суд, због „клиничке манипулације моћи широм света маскирајући се као снага универзалног добра“.

Коначно геноцид. Хандке тобоже оправдава геноцид. То је једна од најокрутнијих политичких превара и подметачина Србима. Реч је о злочину појма. Ако тежимо истини о друштвеним догађајима, онда је најпоузданија научна истина. Истина свакодневице, политичара и судија је испод истине коју утврђује наука. Политичари и судије користе појмове које наука утврђује, а то значи да није коначна реч суда о неком догађају (јер примењује позитивне прописе а судије одлучују прегласавањем) већ реч науке из чијих теоријских поставки се изводе облици праксе. Како сада стоје ствари, научни појам геноцида (истребљивање свих категорија једне нације са свесном намером и планом) не може да се примени на ратне сукобе у СФРЈ. Али и без науке знамо шта је искуство геноцида. Прави је политички скандал изједначити геноцид у Јерменији, нацистички Холокауст, Јасеновац и Сребреницу. Форсирање Сребренице је стратегија да се гурну под тепих геноциди из Другог светског рата на подручју Југославије. Дакле, није било геноцида, било је злочина на свим странама, али било је и масовног етничког чишћења. Срби су протерани из Хрватске и са Косова и Метохије. А то протеривање је награђено: Хрватска је ушла у ЕУ, Косову и Метохији дато је признање од држава које су бомбардовале Србију.

[/restrict]