Генерал Кхалил Хелоу – Либан је мали да би га делили

Да ли влада у Бејруту може да заговара неутралност ако с једне стране подржава Иран, а с друге куца на америчка врата?

Учествовао је у многим војним операцијама, био члан хришћанске милиције која се борила против палестинске окупације, као припадник војске Либана суделовао је у акцијама против Сиријаца и Палестинаца на два различита фронта, био део мисије ,,Зоре јужног Либана“ (Dawn of South Lebanon) којом су ослобођена села у источном Либану, против Фатах ел Ислама борио се у кампу Нахр ел Баред… С либанским генералом и стручњаком за геополитичка питања Кхалилом Хелоуом разговарамо о ситуацији на Блиском истоку, сиријској кризи, престројавању земаља у Заливу, те терористичким организацијама које су активно деловале на територији Либана.
„У сукобима са Сиријцима и Палестинцима војска је изгубила много људи, неки од њих су били моји пријатељи, различитих вероисповести, из целог Либана. Тада сам схватио да је Либан превише мали да би био подељен. Простире се на само 10.450 квадратних километара, нема природне ресурсе, има малу агрикултуру, малу индустрију. Ово је земља трговине која има приступ Медитерану и арапским земљама, па је немогуће да постоји неколико Либана. Сваки од неколико потенцијалних Либана нема снаге нити ресурса да сам изгради државу. Моје уверење је било да треба да изградимо државу на новим принципима, и да веза између централне власти и грађана, који су мултиконвенцијални и мултирелигиозни, мора бити регулисана кроз устав и законе. Опоравак и стабилност земље након свих сукоба био је огроман задатак јер смо иза себе имали сиријску окупацију, хришћанске милиције, сунитске милиције, шиитске милиције“, каже генерал Хелоу.

Какав је однос снага држава које вас окружују?
Турска има 80 милиона људи и веома јаку економију. Следи Иран, с такође 80 милиона људи, извозник је нафте и гаса и земља с империјалистичком доктрином. Потом Египат који има 90 милиона људи, најснажнију војску у арапском свету; то је држава с веома дугом војном традицијом што датира с почетка 19. века. Египат није главни играч у Сирији, Ираку и Либану јер је веома заузет и ангажован у Либији, где подржава генерала Хибстера у борби против терористичких организација у циљу спречавања њихових деловања на египатској територији. Египат је веома активан у Судану и Етиопији јер Етиопија гради велику брану на Нилу, а чак 95 процената пијаће воде Египта долази из ове велике реке. Следећа сила је Саудијска Арабија која има јаку економију и модерну војску с великим ратним искуством из Јемена. Војни буџет Саудијске Арабије је око 70 милијарди долара годишње и то је трећи највећи војни буџет на свету, одмах иза САД, које имају око 700 милијарди долара годишње издвојених за војску, и Кине, чији годишњи војни буџет износи око 150 милијарди долара. Војни буџет Саудијске Арабије је већи од руског, који је око 60 милијарди долара, француског, британског и јапанског војног буџета који су око 40 милијарди долара. Дакле, Саудијска Арабија има огроман војни буџет и циљ да изгради јаку армију. Треба рећи да је она битан играч када су у питању територије Либана, Сирије и Ирака. Последња сила у овом региону је Израел, с војним буџетом око 18 милијарди долара. Ако погледамо територије Сирије, Ирака и Либана, видећемо да ту живе хришћани, сунити, шиити исмаили. Унутар сунитске популације има много различитости; на пример, сиријски сунити који се налазе на истоку земље и живе у племенима веома су слични ирачким сунитима из провинција Анбар и Салах дин, али се разликују од сунита са Медитеранског мора и околине Бејрута и Триполија, иако деле исту веру.
Да ли чињеница да су се сукоби у Сирији прелили и на околне државе говори да још нисмо одгледали последњу фазу конфликта на Блиском истоку?
Рат у Сирији се прелио на Турску, јер се Курди у Сирији, где их има 1,6 милиона, уз помоћ САД боре против Исламске државе. Ердоганов страх је да би Курди, којих у Турској има 16 милиона и чине око 20 процената популације Турске, могли да почну с одређеним активностима. То је реалан проблем над којим би се не само Ердоганова већ и било која друга влада у Турској замислила. Зато је Турска интервенисала у Сирији. А Иран интервенише у Сирији јер се боји да изгуби везу између Бејрута и Техерана пошто преко Сирије наоружава организацију Хезболах. Саудијска Арабија се пак боји да сунити из Сирије и Ирака не потпадну под иранску или турску контролу.
Тренутно се води хладни рат између Саудијске Арабије и Турске? Где је ту Либан?
Рат између њих се води око тога ко ће имати јачи утицај на суните из Сирије и Ирака, иако и Турска и Саудијска Арабија имају сунитско становништво. Сви ови сукоби преливају се на Сирију и Ирак јер обе државе имају слабу централну власт. Либанска централна власт није слаба, али је под контролом Ирана, па се тако у Либану воде битке између иранске и арапске сфере утицаја. Под арапском сфером утицаја пре свега мислим на Саудијску Арабију и УАЕ. Иран користи Либан као базу за своја дејствовања у Јемену, па је очекивано да Саудијска Арабија буде агресивна на јеменској територији. Наш интерес овде је да будемо уједињени и да покушамо да будемо неутрални у сукобима што је изузетно тешко. Једина алтернатива нам је да подржимо војску у борби против терористичких организација и покушамо да нађемо начин да балансирамо с моћи Хезболаха. Мислим да би Хезболах једног дана требало да преда своје оружје либанској војсци, јер централна власт не може да дели свој суверенитет с другим суверенитетом.
Колико територије контролише Хезболах, те колико је мир између Израела и Либана у рукама ове организације?
Хезболах у Либану има најмање 30.000 војника који су се показали искусним у борбама против Сирије и Израела. Хезболах контролише неке делове Либана, има утицај на либанску владу и либански парламент и скоро да политички контролише Либан. Када је у питању сукоб са Израелом, постоје резолуције које би требало у потпуности имплементирати и испоштовати као што је резолуција 1701. Али ова резолуција се крши стално од стране организације Хезболаха која се распоређује јужно од Итанија и покушава да ископа тунеле из Либана који воде у Израел. Такође, Хезболах крши резолуцију и тиме што поседује наоружане патроле или прима разне ирачке вође и ирачке милиције у јужном Либану. Ова резолуција крши се и од стране Израела због његове активности на мору и ваздуху.
Да ли либанска војска има простора да реагује у оваквим ситуацијама?
Либанска армија овде има мало простора да реагује пошто је сама либанска влада неодлучна. Она с једне стране подржава иранску опцију у региону, док с друге стране куца на врата Вашингтона. Ми не можемо бити неутрални а истовремено подржавати Иран и куцати на америчка врата како бисмо добили војну, економску, политичку или дипломатску подршку. Либанска војска, наравно, није под контролом Хезболаха јер не можемо да прихватимо да будемо под контролом Ирана или Саудијске Арабије или било кога другог. То није интерес Либана.

Какав је положај хришћана у Либану и хришћанских мањина у региону?
Хришћани у Сирији чине негде између пет и десет процената становништва, има их најмање два милиона. Нажалост, овај део популације не учествује активно у политичком животу Сирије и они немају улогу у процесу доношења одлука. Тренутни режим у Сирији је на власти 49 година и они су алавити, то је огранак шиита, и та мала религијска група практично влада Сиријом. Проблем хришћана у Либану је тај што су разједињени, неки су проирански оријентисани, а неки просаудијски. Они нису успели да нађу начин да се сложе о том питању. Данас се више не боре између себе. Убеђен сам да је најбоље решење да покушамо да Либан буде ван свих сукоба који се догађају на Блиском истоку. Ми не желимо да бирамо страну у иранско-саудијском сукобу, јер су шиити проирански оријентисани, а сунити просаудијски, и коју год страну да изаберемо, имаћемо проблем у Либану. Моја религиозна припадност хришћанима је приватна ствар, то је начин живота, а не неки вид национализма или политичко опредељење. Дакле, опстанак хришћана на Блиском истоку је у модерној држави која ће се уздићи на остацима старе државе. Мислим да сунитски муслимани, који чине већину овде, могу тежити тој модерној држави која ће свима пружати исте шансе и иста права.
Учествовали сте у акцијама сузбијања деловања терористичких група као што је Фатах ел Ислам, изданак Ал Каиде. ИСИС је такође активан на Блиском истоку. Како се Либан бори против терористичких организација?
На првом месту је рад обавештајних служби – војне обавештајне службе, полицијске обавештајне службе и унутрашње обавештајне службе. Оне врше превенцију терористичких активности помоћу инфилтрације и сакупљања информација. Нисмо сигурни како терористи преносе новац, али то сигурно не раде преко банковних рачуна који се контролишу. Либанске власти врше превентивну активност хапшењима и пуштањима ако је све у реду, или задржавањем у притвору ако није све у реду. Резултат превентивних акција либанских власти, ако упоредимо с бројем терористичких напада у Турској, Сирији, Саудијској Арабији или Ираку, заиста је велик. Још један изузетно битан фактор – либанско сунитско становништво не подржава ове терористичке групе иако су те групе сунитске. Највећи део сунитског становништва у Бејруту, Триполију и Сидону не подржава ове организације и то је веома корисно за сакупљање информација о њима, јер када терористи покушају да регрутују неког младог човека, комшилук или чак родитељи то одмах пријаве властима. Постоји такође сарадња између обавештајних служби Либана, Европе, САД, Саудијске Арабије, Египта и УАЕ, и то је веома битно за превенцију активности ових организација.
Какво је ваше искуство с борбом против Ал Каиде која је имала своје борце и на територији Либана?
Поменућу битку за Нахр ел Баред. Американци су се 2007. године борили против терористичких организација у Ираку, првенствено с Ал Каидом. Тамо се одиграло неколико битака од којих је најтежа била прва битка за Фалуџу. Неколико терористичких организација у Либану, оданих и блиских Ал Каиди, тражило је борце по Либану, посебно међу Палестинцима. Када су терористичке организације почеле да се организују на начин да имају различите локалне организације, које су одане матичној организацији као што је, на пример, Ал Каида у Месопотамији, оне су почеле да регрутују младе људе међу Палестинцима у палестинским камповима. Организација Фатах ел Ислам дошла је с територије Сирије и била је предвођена Шакиром ел Абсијем, који је био оптужен за убиство америчког дипломате у Аману у Јордану. За њега смо мислили да је сиријске националности. Ел Абси је побегао из Јордана у Сирију, одакле се пребацио у палестински камп Кусај, с малом групом из Ирака на сиријско-либанској граници, одакле се касније пребацио у Либан. Са својом групом почео је активности у кампу Бид Мауи, који се налази близу града Триполија. Палестинска организација унутар тог кампа га је избацила и он се преместио у камп Нахр ел Баред. То је други највећи палестински камп у Либану и у њему живи око 35.000 Палестинаца. Камп углавном живи од шверцовања добара из Сирије и продаје тих добара у Либану. Овај камп је такође користио и Јасер Арафат када је угошћен од стране Бејрута. У њему има око 12 палестинских организација, али су веома мале и практично без тешког наоружања. Ел Абси је са својом групом овде почео да регрутује младе Палестинце и индоктринира их у учења Ал Каиде, која је, као што знате, фундаменталистичка исламска доктрина.
Регрутовао је преко 1.000 бораца који су били тренирани за герилску борбу и асиметричне ратове и били су обогаћени за искуство бораца из Ирака и неких људи који су се борили против Американаца у бици за Фалуџу.

Да ли је ова организација у то време била повезана са Осамом бин Ладеном? Одакле је долазила логистичка подршка, финансије…?
Ова организација Ел Абсија називала је себе Фатах ел Ислам, били су препознати од стране Осаме бин Ладена, и био им је потребан финансијски приход, па су почели да пљачкају банке у Триполију и у остатку Либана. Такође, почели су своје терористичке акције углавном у хришћанским областима, спроводећи терор над хришћанским становништвом. Упоредо с терористичким активностима успешно су регрутовали борце јер је терористима био потребан публицитет, тј. медији како би мотивисали младе људе да им се прикључе. Либанска војска је реаговала и опколила камп и упозорила терористе да не настављају са својим терористичким активностима. Одговор је био изненадни напад 20. маја 2007. на позиције либанске војске, тачније на пету пешадијску бригаду где смо изгубили 29 војника. У том тренутку команда војске Либана одлучила је да нападне камп. То је био први случај у историји да је либанска војска напала неки камп на својој територији. Битка је трајала 105 дана, изгубили смо 170 војника, док је 1.200 било рањено, али смо на крају заузели камп. Битка се завршила у септембру 2007, била је изузетно битна за Либан јер је представљала прву заједничку офанзиву у којој су сви учесници били спремни да се боре до последњег даха. Било је изузетно лудо, јер терористи нису имали никакву политичку подршку са стране и нису имали везу с пријатељским организацијама, дакле били су без било какве логистичке подршке, али су ипак успели да се боре 105 дана. У таквим ситуацијама човек је спреман да иде до краја и бори се до последњег човека. Било је изузетно тешко, али су на крају остали без муниције и покушали бекство, међутим нису успели и многи су погинули. Ел Абси је некако успео да побегне у Сирију где се притајио неколико година, а онда смо сазнали да је погинуо. Да закључим о бици за Нахр ел Баред, искуство либанске војске у овом сукобу, односно начин на који су либанске специјалне снаге напале камп ушао је у војну доктрину. Морам да напоменем да ми у том тренутку нисмо имали никакву авијацију, либанска војска морала је да импровизује. Ненаоружане хеликоптере наоружали смо гравитационим бомбама и користили те бомбе у борби. Американци су касније били веома заинтересовани да виде шта смо урадили с нашим хеликоптерима.
После битке Ал Каида је означила либанску војску као једну од главних сарадника САД…
Од 2008. па до данас од САД смо добили велике количине артиљерије, муниције, летелица, ракета, бомби, укупно 2,2 милијарде долара војне помоћи која је била врло важна у даљој борби против терористичких организација као што су Ал Каида и ИСИС. Ове терористичке организације су сачињене од професионалаца који имају искуство дуже од 20 година, веома су обучени у асиметричним ратовима, инфилтрацији у стране земље и сличним операцијама, тако да талас избеглица ка Европи може бити искоришћен за ове терористичке операције.
Постоји уверење да када се ватра пали на Блиском истоку, гаси се на Балкану. Значи ли то да Балкан бар на неко време може да одахне?
Мој фокус интересовања је на Либану, Сирији и Ираку, као и на палестинско-израелском сукобу. Знам да се бивша Југославија распала на више делова пре 20 година и да НАТО и УН нису спречили етничко чишћење Срба на Косову што је проузроковало њихов егзодус. Мислим да је код вас ситуација слична као у Либану и на Блиском истоку. Ствари се неће смирити. Када је реч о Косову, неопходан је дијалог уз учешће Уједињених нација, мада искуства с њима нису била позитивна. Важно је да буду укључени Русија, која има утицај на Балкан, затим Турска, САД и Европа. С друге стране, ове силе су у међусобном конфликту. Русија и САД због Украјине и на Балтику, САД и Турска због незадовољства Вашингтона испуњавањем својих обавеза у НАТО-у од стране Турске. Мислим да је најбоље решење у овом тренутку чувати стабилност и чекати повољнију геополитичку ситуацију.
Какви су ваши контакти са Србијом?
Нису чести, али у Србији имам пријатеље с којима сарађујем. Моја сарадња са Истраживачким центром за одбрану и безбедност је била веома лепа. Иако сам чест коментатор на Си-Ен-Ену и другим светским мрежама, мој први разговор у Србији је изашао у часопису „Одбрана и безбедност“. Ово је моје друго појављивање у српској јавности.