General Khalil Helou – Liban je mali da bi ga delili

Da li vlada u Bejrutu može da zagovara neutralnost ako s jedne strane podržava Iran, a s druge kuca na američka vrata?

Učestvovao je u mnogim vojnim operacijama, bio član hrišćanske milicije koja se borila protiv palestinske okupacije, kao pripadnik vojske Libana sudelovao je u akcijama protiv Sirijaca i Palestinaca na dva različita fronta, bio deo misije ,,Zore južnog Libana“ (Dawn of South Lebanon) kojom su oslobođena sela u istočnom Libanu, protiv Fatah el Islama borio se u kampu Nahr el Bared… S libanskim generalom i stručnjakom za geopolitička pitanja Khalilom Helouom razgovaramo o situaciji na Bliskom istoku, sirijskoj krizi, prestrojavanju zemalja u Zalivu, te terorističkim organizacijama koje su aktivno delovale na teritoriji Libana.
„U sukobima sa Sirijcima i Palestincima vojska je izgubila mnogo ljudi, neki od njih su bili moji prijatelji, različitih veroispovesti, iz celog Libana. Tada sam shvatio da je Liban previše mali da bi bio podeljen. Prostire se na samo 10.450 kvadratnih kilometara, nema prirodne resurse, ima malu agrikulturu, malu industriju. Ovo je zemlja trgovine koja ima pristup Mediteranu i arapskim zemljama, pa je nemoguće da postoji nekoliko Libana. Svaki od nekoliko potencijalnih Libana nema snage niti resursa da sam izgradi državu. Moje uverenje je bilo da treba da izgradimo državu na novim principima, i da veza između centralne vlasti i građana, koji su multikonvencijalni i multireligiozni, mora biti regulisana kroz ustav i zakone. Oporavak i stabilnost zemlje nakon svih sukoba bio je ogroman zadatak jer smo iza sebe imali sirijsku okupaciju, hrišćanske milicije, sunitske milicije, šiitske milicije“, kaže general Helou.

Kakav je odnos snaga država koje vas okružuju?
Turska ima 80 miliona ljudi i veoma jaku ekonomiju. Sledi Iran, s takođe 80 miliona ljudi, izvoznik je nafte i gasa i zemlja s imperijalističkom doktrinom. Potom Egipat koji ima 90 miliona ljudi, najsnažniju vojsku u arapskom svetu; to je država s veoma dugom vojnom tradicijom što datira s početka 19. veka. Egipat nije glavni igrač u Siriji, Iraku i Libanu jer je veoma zauzet i angažovan u Libiji, gde podržava generala Hibstera u borbi protiv terorističkih organizacija u cilju sprečavanja njihovih delovanja na egipatskoj teritoriji. Egipat je veoma aktivan u Sudanu i Etiopiji jer Etiopija gradi veliku branu na Nilu, a čak 95 procenata pijaće vode Egipta dolazi iz ove velike reke. Sledeća sila je Saudijska Arabija koja ima jaku ekonomiju i modernu vojsku s velikim ratnim iskustvom iz Jemena. Vojni budžet Saudijske Arabije je oko 70 milijardi dolara godišnje i to je treći najveći vojni budžet na svetu, odmah iza SAD, koje imaju oko 700 milijardi dolara godišnje izdvojenih za vojsku, i Kine, čiji godišnji vojni budžet iznosi oko 150 milijardi dolara. Vojni budžet Saudijske Arabije je veći od ruskog, koji je oko 60 milijardi dolara, francuskog, britanskog i japanskog vojnog budžeta koji su oko 40 milijardi dolara. Dakle, Saudijska Arabija ima ogroman vojni budžet i cilj da izgradi jaku armiju. Treba reći da je ona bitan igrač kada su u pitanju teritorije Libana, Sirije i Iraka. Poslednja sila u ovom regionu je Izrael, s vojnim budžetom oko 18 milijardi dolara. Ako pogledamo teritorije Sirije, Iraka i Libana, videćemo da tu žive hrišćani, suniti, šiiti ismaili. Unutar sunitske populacije ima mnogo različitosti; na primer, sirijski suniti koji se nalaze na istoku zemlje i žive u plemenima veoma su slični iračkim sunitima iz provincija Anbar i Salah din, ali se razlikuju od sunita sa Mediteranskog mora i okoline Bejruta i Tripolija, iako dele istu veru.
Da li činjenica da su se sukobi u Siriji prelili i na okolne države govori da još nismo odgledali poslednju fazu konflikta na Bliskom istoku?
Rat u Siriji se prelio na Tursku, jer se Kurdi u Siriji, gde ih ima 1,6 miliona, uz pomoć SAD bore protiv Islamske države. Erdoganov strah je da bi Kurdi, kojih u Turskoj ima 16 miliona i čine oko 20 procenata populacije Turske, mogli da počnu s određenim aktivnostima. To je realan problem nad kojim bi se ne samo Erdoganova već i bilo koja druga vlada u Turskoj zamislila. Zato je Turska intervenisala u Siriji. A Iran interveniše u Siriji jer se boji da izgubi vezu između Bejruta i Teherana pošto preko Sirije naoružava organizaciju Hezbolah. Saudijska Arabija se pak boji da suniti iz Sirije i Iraka ne potpadnu pod iransku ili tursku kontrolu.
Trenutno se vodi hladni rat između Saudijske Arabije i Turske? Gde je tu Liban?
Rat između njih se vodi oko toga ko će imati jači uticaj na sunite iz Sirije i Iraka, iako i Turska i Saudijska Arabija imaju sunitsko stanovništvo. Svi ovi sukobi prelivaju se na Siriju i Irak jer obe države imaju slabu centralnu vlast. Libanska centralna vlast nije slaba, ali je pod kontrolom Irana, pa se tako u Libanu vode bitke između iranske i arapske sfere uticaja. Pod arapskom sferom uticaja pre svega mislim na Saudijsku Arabiju i UAE. Iran koristi Liban kao bazu za svoja dejstvovanja u Jemenu, pa je očekivano da Saudijska Arabija bude agresivna na jemenskoj teritoriji. Naš interes ovde je da budemo ujedinjeni i da pokušamo da budemo neutralni u sukobima što je izuzetno teško. Jedina alternativa nam je da podržimo vojsku u borbi protiv terorističkih organizacija i pokušamo da nađemo način da balansiramo s moći Hezbolaha. Mislim da bi Hezbolah jednog dana trebalo da preda svoje oružje libanskoj vojsci, jer centralna vlast ne može da deli svoj suverenitet s drugim suverenitetom.
Koliko teritorije kontroliše Hezbolah, te koliko je mir između Izraela i Libana u rukama ove organizacije?
Hezbolah u Libanu ima najmanje 30.000 vojnika koji su se pokazali iskusnim u borbama protiv Sirije i Izraela. Hezbolah kontroliše neke delove Libana, ima uticaj na libansku vladu i libanski parlament i skoro da politički kontroliše Liban. Kada je u pitanju sukob sa Izraelom, postoje rezolucije koje bi trebalo u potpunosti implementirati i ispoštovati kao što je rezolucija 1701. Ali ova rezolucija se krši stalno od strane organizacije Hezbolaha koja se raspoređuje južno od Itanija i pokušava da iskopa tunele iz Libana koji vode u Izrael. Takođe, Hezbolah krši rezoluciju i time što poseduje naoružane patrole ili prima razne iračke vođe i iračke milicije u južnom Libanu. Ova rezolucija krši se i od strane Izraela zbog njegove aktivnosti na moru i vazduhu.
Da li libanska vojska ima prostora da reaguje u ovakvim situacijama?
Libanska armija ovde ima malo prostora da reaguje pošto je sama libanska vlada neodlučna. Ona s jedne strane podržava iransku opciju u regionu, dok s druge strane kuca na vrata Vašingtona. Mi ne možemo biti neutralni a istovremeno podržavati Iran i kucati na američka vrata kako bismo dobili vojnu, ekonomsku, političku ili diplomatsku podršku. Libanska vojska, naravno, nije pod kontrolom Hezbolaha jer ne možemo da prihvatimo da budemo pod kontrolom Irana ili Saudijske Arabije ili bilo koga drugog. To nije interes Libana.

Kakav je položaj hrišćana u Libanu i hrišćanskih manjina u regionu?
Hrišćani u Siriji čine negde između pet i deset procenata stanovništva, ima ih najmanje dva miliona. Nažalost, ovaj deo populacije ne učestvuje aktivno u političkom životu Sirije i oni nemaju ulogu u procesu donošenja odluka. Trenutni režim u Siriji je na vlasti 49 godina i oni su alaviti, to je ogranak šiita, i ta mala religijska grupa praktično vlada Sirijom. Problem hrišćana u Libanu je taj što su razjedinjeni, neki su proiranski orijentisani, a neki prosaudijski. Oni nisu uspeli da nađu način da se slože o tom pitanju. Danas se više ne bore između sebe. Ubeđen sam da je najbolje rešenje da pokušamo da Liban bude van svih sukoba koji se događaju na Bliskom istoku. Mi ne želimo da biramo stranu u iransko-saudijskom sukobu, jer su šiiti proiranski orijentisani, a suniti prosaudijski, i koju god stranu da izaberemo, imaćemo problem u Libanu. Moja religiozna pripadnost hrišćanima je privatna stvar, to je način života, a ne neki vid nacionalizma ili političko opredeljenje. Dakle, opstanak hrišćana na Bliskom istoku je u modernoj državi koja će se uzdići na ostacima stare države. Mislim da sunitski muslimani, koji čine većinu ovde, mogu težiti toj modernoj državi koja će svima pružati iste šanse i ista prava.
Učestvovali ste u akcijama suzbijanja delovanja terorističkih grupa kao što je Fatah el Islam, izdanak Al Kaide. ISIS je takođe aktivan na Bliskom istoku. Kako se Liban bori protiv terorističkih organizacija?
Na prvom mestu je rad obaveštajnih službi – vojne obaveštajne službe, policijske obaveštajne službe i unutrašnje obaveštajne službe. One vrše prevenciju terorističkih aktivnosti pomoću infiltracije i sakupljanja informacija. Nismo sigurni kako teroristi prenose novac, ali to sigurno ne rade preko bankovnih računa koji se kontrolišu. Libanske vlasti vrše preventivnu aktivnost hapšenjima i puštanjima ako je sve u redu, ili zadržavanjem u pritvoru ako nije sve u redu. Rezultat preventivnih akcija libanskih vlasti, ako uporedimo s brojem terorističkih napada u Turskoj, Siriji, Saudijskoj Arabiji ili Iraku, zaista je velik. Još jedan izuzetno bitan faktor – libansko sunitsko stanovništvo ne podržava ove terorističke grupe iako su te grupe sunitske. Najveći deo sunitskog stanovništva u Bejrutu, Tripoliju i Sidonu ne podržava ove organizacije i to je veoma korisno za sakupljanje informacija o njima, jer kada teroristi pokušaju da regrutuju nekog mladog čoveka, komšiluk ili čak roditelji to odmah prijave vlastima. Postoji takođe saradnja između obaveštajnih službi Libana, Evrope, SAD, Saudijske Arabije, Egipta i UAE, i to je veoma bitno za prevenciju aktivnosti ovih organizacija.
Kakvo je vaše iskustvo s borbom protiv Al Kaide koja je imala svoje borce i na teritoriji Libana?
Pomenuću bitku za Nahr el Bared. Amerikanci su se 2007. godine borili protiv terorističkih organizacija u Iraku, prvenstveno s Al Kaidom. Tamo se odigralo nekoliko bitaka od kojih je najteža bila prva bitka za Faludžu. Nekoliko terorističkih organizacija u Libanu, odanih i bliskih Al Kaidi, tražilo je borce po Libanu, posebno među Palestincima. Kada su terorističke organizacije počele da se organizuju na način da imaju različite lokalne organizacije, koje su odane matičnoj organizaciji kao što je, na primer, Al Kaida u Mesopotamiji, one su počele da regrutuju mlade ljude među Palestincima u palestinskim kampovima. Organizacija Fatah el Islam došla je s teritorije Sirije i bila je predvođena Šakirom el Absijem, koji je bio optužen za ubistvo američkog diplomate u Amanu u Jordanu. Za njega smo mislili da je sirijske nacionalnosti. El Absi je pobegao iz Jordana u Siriju, odakle se prebacio u palestinski kamp Kusaj, s malom grupom iz Iraka na sirijsko-libanskoj granici, odakle se kasnije prebacio u Liban. Sa svojom grupom počeo je aktivnosti u kampu Bid Maui, koji se nalazi blizu grada Tripolija. Palestinska organizacija unutar tog kampa ga je izbacila i on se premestio u kamp Nahr el Bared. To je drugi najveći palestinski kamp u Libanu i u njemu živi oko 35.000 Palestinaca. Kamp uglavnom živi od švercovanja dobara iz Sirije i prodaje tih dobara u Libanu. Ovaj kamp je takođe koristio i Jaser Arafat kada je ugošćen od strane Bejruta. U njemu ima oko 12 palestinskih organizacija, ali su veoma male i praktično bez teškog naoružanja. El Absi je sa svojom grupom ovde počeo da regrutuje mlade Palestince i indoktrinira ih u učenja Al Kaide, koja je, kao što znate, fundamentalistička islamska doktrina.
Regrutovao je preko 1.000 boraca koji su bili trenirani za gerilsku borbu i asimetrične ratove i bili su obogaćeni za iskustvo boraca iz Iraka i nekih ljudi koji su se borili protiv Amerikanaca u bici za Faludžu.

Da li je ova organizacija u to vreme bila povezana sa Osamom bin Ladenom? Odakle je dolazila logistička podrška, finansije…?
Ova organizacija El Absija nazivala je sebe Fatah el Islam, bili su prepoznati od strane Osame bin Ladena, i bio im je potreban finansijski prihod, pa su počeli da pljačkaju banke u Tripoliju i u ostatku Libana. Takođe, počeli su svoje terorističke akcije uglavnom u hrišćanskim oblastima, sprovodeći teror nad hrišćanskim stanovništvom. Uporedo s terorističkim aktivnostima uspešno su regrutovali borce jer je teroristima bio potreban publicitet, tj. mediji kako bi motivisali mlade ljude da im se priključe. Libanska vojska je reagovala i opkolila kamp i upozorila teroriste da ne nastavljaju sa svojim terorističkim aktivnostima. Odgovor je bio iznenadni napad 20. maja 2007. na pozicije libanske vojske, tačnije na petu pešadijsku brigadu gde smo izgubili 29 vojnika. U tom trenutku komanda vojske Libana odlučila je da napadne kamp. To je bio prvi slučaj u istoriji da je libanska vojska napala neki kamp na svojoj teritoriji. Bitka je trajala 105 dana, izgubili smo 170 vojnika, dok je 1.200 bilo ranjeno, ali smo na kraju zauzeli kamp. Bitka se završila u septembru 2007, bila je izuzetno bitna za Liban jer je predstavljala prvu zajedničku ofanzivu u kojoj su svi učesnici bili spremni da se bore do poslednjeg daha. Bilo je izuzetno ludo, jer teroristi nisu imali nikakvu političku podršku sa strane i nisu imali vezu s prijateljskim organizacijama, dakle bili su bez bilo kakve logističke podrške, ali su ipak uspeli da se bore 105 dana. U takvim situacijama čovek je spreman da ide do kraja i bori se do poslednjeg čoveka. Bilo je izuzetno teško, ali su na kraju ostali bez municije i pokušali bekstvo, međutim nisu uspeli i mnogi su poginuli. El Absi je nekako uspeo da pobegne u Siriju gde se pritajio nekoliko godina, a onda smo saznali da je poginuo. Da zaključim o bici za Nahr el Bared, iskustvo libanske vojske u ovom sukobu, odnosno način na koji su libanske specijalne snage napale kamp ušao je u vojnu doktrinu. Moram da napomenem da mi u tom trenutku nismo imali nikakvu avijaciju, libanska vojska morala je da improvizuje. Nenaoružane helikoptere naoružali smo gravitacionim bombama i koristili te bombe u borbi. Amerikanci su kasnije bili veoma zainteresovani da vide šta smo uradili s našim helikopterima.
Posle bitke Al Kaida je označila libansku vojsku kao jednu od glavnih saradnika SAD…
Od 2008. pa do danas od SAD smo dobili velike količine artiljerije, municije, letelica, raketa, bombi, ukupno 2,2 milijarde dolara vojne pomoći koja je bila vrlo važna u daljoj borbi protiv terorističkih organizacija kao što su Al Kaida i ISIS. Ove terorističke organizacije su sačinjene od profesionalaca koji imaju iskustvo duže od 20 godina, veoma su obučeni u asimetričnim ratovima, infiltraciji u strane zemlje i sličnim operacijama, tako da talas izbeglica ka Evropi može biti iskorišćen za ove terorističke operacije.
Postoji uverenje da kada se vatra pali na Bliskom istoku, gasi se na Balkanu. Znači li to da Balkan bar na neko vreme može da odahne?
Moj fokus interesovanja je na Libanu, Siriji i Iraku, kao i na palestinsko-izraelskom sukobu. Znam da se bivša Jugoslavija raspala na više delova pre 20 godina i da NATO i UN nisu sprečili etničko čišćenje Srba na Kosovu što je prouzrokovalo njihov egzodus. Mislim da je kod vas situacija slična kao u Libanu i na Bliskom istoku. Stvari se neće smiriti. Kada je reč o Kosovu, neophodan je dijalog uz učešće Ujedinjenih nacija, mada iskustva s njima nisu bila pozitivna. Važno je da budu uključeni Rusija, koja ima uticaj na Balkan, zatim Turska, SAD i Evropa. S druge strane, ove sile su u međusobnom konfliktu. Rusija i SAD zbog Ukrajine i na Baltiku, SAD i Turska zbog nezadovoljstva Vašingtona ispunjavanjem svojih obaveza u NATO-u od strane Turske. Mislim da je najbolje rešenje u ovom trenutku čuvati stabilnost i čekati povoljniju geopolitičku situaciju.
Kakvi su vaši kontakti sa Srbijom?
Nisu česti, ali u Srbiji imam prijatelje s kojima sarađujem. Moja saradnja sa Istraživačkim centrom za odbranu i bezbednost je bila veoma lepa. Iako sam čest komentator na Si-En-Enu i drugim svetskim mrežama, moj prvi razgovor u Srbiji je izašao u časopisu „Odbrana i bezbednost“. Ovo je moje drugo pojavljivanje u srpskoj javnosti.