Европа у „нултом транзиту“

Ако је „историјска правда“ окупила лидере ЕУ и НАТО-а у Вјелуњу поводом 80 година од почетка Другог светског рата, зашто 2014. нису дошли у Београд да се поклоне на месту где је почео Први светски рат

Сага о украјинском гасоводу и „енергетској независности“ ове државе приближава се крају. Украјинска компанија „Укртрансгаз“, која шефује гаснотранспортним системом земље, саопштила је да је спремна за „нулти транзит“, почев од 2020. године. То значи да су у Кијеву свесни да би пуштање у рад новог паневропског гасовода „Северни ток 2“, што је предвиђено за 31. децембар 2019, практично означило и крај транзита преко територије Украјине. Додатних 55 милијарди кубика природног гаса годишње трасом новог гасовода, уз још толико преко раније изграђеног „Северног тока“, представљаће снажан ударац Украјини као фактору „европске безбедности“ у снабдевању енергентима. Велики играчи на тржишту, попут Русије и Немачке, очито су закључили да им услуге непоуздане Украјине више нису неопходне, тим пре што Кијев већ годинама показује да налоге прима само с једне стране – из Вашингтона. Заједно с Пољском, они чине „енергетски троугао“ који стоји наспрам „гасне осовине“ Берлин–Москва.
Европа је тако, не први пут, постала талац супротстављених интереса и жртва подела. То се добро видело и на церемонији обележавања 80 година од почетка Другог светског рата у Пољској. На манифестацији где нису биле присутне ни Србија ни Русија, већ само чланице НАТО-а и њихови партнери и истомишљеници, немачки председник Франк Валтер Штајнмајер клечао је и скоро до земље се клањао за злочине које су починили његови сународници. А амерички председник Доналд Трамп, кога су Пољаци предвидели у улози главног госта – мада би му можда више приличила улога домаћина – ипак је у последњи час отказао учешће. Пољска је исказала крајње непоштовање према Русији и њеној историјској улози, као кључној земљи заслужној за сламање нацизма. Са својих 27 милиона положених живота, грађани Совјетског Савеза, а пре свега Руси, дали су одлучујући допринос ослобођењу Европе. Допринос без кога Европе какву данас познајемо сигурно не би било.

[restrict]

ИСТОРИЈСКА ПРАВДА Непозивањем Владимира Путина на церемонију обележавања почетка рата, Варшава се приклонила свеприсутном тренду ревизионизма, који у први план ставља политичке разлоге, а не историјске чињенице. На то је указала и шефица информативне службе руске дипломатије Марија Захарова: „У тако глупу ситуацију званична Варшава себе одавно није довела“! Био је то својеврсан одговор заменику пољског министра спољних послова Шимону Шинковском, који је устврдио да је непозивање Русије последица њене незаинтересованости за „историјску правду“. Како је нагласио, Варшава је желела да догађај обележи у „духу историјске правде“, али Шинковски и његове колеге нису уважиле чак ни апел свог историјског лидера и нобеловца Леха Валенсе, који сматра да је требало позвати и председника Русије.
Варшава, међутим, овим чином шаље још једну збуњујућу поруку: ако Русија није позвана због „неразумевања историјске правде“, како онда тумачити одсуство позива представницима српског народа? Шта то Србија није добро разумела у светској историји? Можда то да Пољска, као истакнута чланица НАТО-а, признаје и подржава легитимност бомбардовања и комадања наше државне територије? Да је пољско признање нелегалног отцепљења Косова, супротно Резолуцији 1244 Савета безбедности УН – заправо та жељена „историјска правда“? Да је Пољска – као прва словенска земља која је признала „независно Косово“ 26. фебруара 2008, само девет дана након проглашења декларације у Приштини – заиста на страни историјске правде? Прави одговор на ова питање, засигурно, даће будуће генерације Пољака, народа који је, као и Срби, више пута био жртва у својој историји. У овом тренутку, могуће је, заиста нисмо на истој страни „историјске правде“…

Чемберлен, Далађе, Хитлер, Мусолини и Гроф Ћано у Минхену

Ни руска ни српска дипломатија, наравно, не прелазе ћутке преко негирања милиона жртава наших народа, али и наше велике победе. Београд поручује да је реч о „историјском ревизионизму“, а у саопштењу руског МИП-а посебно се истиче: „Могуће је на различите начине оцењивати совјетску политику у почетној фази Другог светског рата, али не сме се порицати чињеница да је управо Совјетски Савез сломио нацизам, ослободио Европу и спасао од уништења европску демократију.“ Многи су, изгледа, заборавили лекције најкрвавијег светског сукоба у историји, као и да опасни преседани – попут западног, али и пољског, учешћа у комадању Чехословачке 1938. године – могу као бумеранг да се врате само годину касније. Историјска „правда“ уме понекад да заболи, исто као и подсећање на њу.
Али да прошлонедељне манифестације „историјске правде“ имају мање везе са историјом, а много више с политиком, указује немачки „Дојче веле“. У анализи се истиче да међу западним савезницима има све више подела и да је „Варшава све ближе Вашингтону, а све даље од Брисела“. „Дојче веле“ наводи да Пољска – која за разлику од Немачке издваја више од два одсто БДП-а за наоружање по захтеву САД – своје гаранције безбедности тражи искључиво у договору с Американцима. Подвлачи се да су „пољско-немачке везе пољуљане због пољских захтева за ратном одштетом“, да „постоје многе сличности између Варшаве и Вашингтона када је реч о односу према избеглицама или критици руско-немачког гасовода ’Северни ток 2’“, али се и подсећа на милијарде долара које Пољаци улажу у куповину америчког наоружања. Зато, преноси „Дојче веле“ речи амбасадорке САД у Варшави Џорџет Мосбахер, Вашингтон ће „поздравити прелазак америчких трупа из Немачке у Пољску“, имајући у виду најављено пребацивање групе од хиљаду војника. „Војска и гас из Америке – то и Пољаци виде као бедем против Русије“, наводи се у анализи немачке агенције.

У потрази за историјском правдом: Председници Србије и Русије Александар Вучић и Владимир Путин

ГАСНА ОСОВИНА Јасно је да се Вашингтон и Варшава спремају за најављену варијанту „нултог транзита“ гаса преко Украјине и увлаче Кијев у своје политичке и трговинске комбинације. Председник Украјине Владимир Зеленски, уважени гост на церемонији у Пољској, пожурио је да изјави да „Северни ток 2“ представља – претњу европској безбедности! Каква музика за америчке и пољске уши. То значи да, ако Украјинци изгубе милијарде од транзита руског енергента, онда Пољаци и Американци могу Кијеву да испоручују свој течни гас. Имајући у виду да је „Северни ток 2“ већ изграђен више од 75 одсто, а да су кијевске власти извршиле неопходне преправке на свом гасоводу како би обезбедиле „реверсне испоруке“ из Европе, онда ће Украјина од транзитера и извозника постати увозник и крајња тачка за испоруку – америчког течног гаса који ће им бити допреман из Пољске.
С друге стране, Немачка и Русија спремају се за 31. децембар и отварање још две нити подморског гасовода, заједничке дужине скоро 2.500 километара. Пројекат вредан 9,5 милијарди евра са 50 одсто финансира руски „Газпром“, док по десетину власништва има пет великих европских компанија: „Шел“, ОМВ, „Јунипер“, „Енжи“ и „Винтершал“. Без обзира на то, Пољска, Литванија и Летонија активно се боре против изградње овог цевовода који – попут Украјине – заобилази и њихову територију. У Европи се распирује страх од немачко-руске гасне осовине, а поменути заменик шефа пољске дипломатије Шимон Шинковски упоредио је ових дана „Северни ток 2“ с пактом Рибентроп–Молотов, после кога је уследио Хитлеров напад на Пољску 1939. године. Ова тврдња, додуше, није и сасвим оригинална: још у јуну 2018. изрекао ју је шеф посланичке групе „Самопомоћ“ у украјинском парламенту Олег Березјук. „Може се сматрати да је ’Северни ток 2’ нови пакт Молотов–Рибентроп“, поручио је овај депутат, родом из Лавова на западу Украјине.

Европа се поново претвара у поприште глобалног сукоба – овог пута економског. Тренутни циљ је да се спречи руско-немачка сарадња која иде на корист оба народа, али и многих европских држава. Измишљање новог „злочиначког пакта“ само треба да прикрије политичко-економске разлоге конкурентске борбе. Једноставно речено: како убедити Европу да не купује јефтинији и лако доступан руски гас, већ да се определи за амерички енергент који стиже бродовима с друге стране Атлантика? Кијев и Варшава, након што су заобиђени у руским транзитним плановима, формирали су „енергетски троугао“ с Вашингтоном, али је велико питање да ли ће бити још много оних који су вољни да из свог џепа финансирају развој америчке гасне индустрије.
Осим ако их не убеде да тако спречавају неки нови пакт Рибентроп–Молотов и избијање трећег светског рата. Ускоро, додуше, пада и још једна годишњица: 30. септембра навршиће се 81 година од говора британског премијера Невила Чемберлена у парламенту. Објашњавајући зашто је те ноћи потписао Минхенски споразум о комадању Чехословачке с Адолфом Хитлером, Бенитом Мусолинијем и председником француске владе Едуаром Даладјеом, британски премијер је рекао да је тиме обезбедио „мир нашој генерацији“ („Peace for our time“). Један од ретких који се одмах успротивио овој „политици умиривања“ Хитлера био је управо Чемберленов наследник сер Винстон Черчил. Свој споразум он је потписао са Москвом и Јосифом Стаљином. О свему томе се ових дана у Пољској није могла чути ни реч.
Узгред, али не и неважно: ако су снажни пориви „историјске правде“ окупили лидере ЕУ и НАТО-а у пољском Вјелуњу на обележавању осам деценија од почетка сукоба, како то да их ови исти мотиви нису подстакли да дођу у Београд 28. јула 2014. и поклоне се у близини Железничког моста – на месту где је век раније почео Први светски рат, када је у аустроугарском ноћном нападу убијен шеснаестогодишњи Душан Ђоновић? Тада би неко морао да клекне и пред српским жртвама. И пред Србијом, као првом жртвом светског сукоба. Нека нова „политика умиривања“ довела је до тога да је српском председнику прошлог новембра у Паризу, на обележавању века од примирја у Првом светском рату, било забрањено да стоји међу државницима сила победница. Места се, зато, свакако нашло за Хашима Тачија и Колинду Грабар Китаровић. Исту ону која је седела међу „пољским савезницима“ у Варшави, објашњавајући да је хрватски народ „највише допринео антифашистичкој борби у Европи“. Али какав антифашизам, таква и Европа. Каква ли ће бити следеће године, када почне „нулти транзит“?

[/restrict]

Један коментар

  1. Izgleda da je Staljin za sve bio u pravu.Katinska šuma je bila samo malo stratište .Trebalo je mnogo veće.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *