VLADO STRUGAR (1922–2019) ODLAZAK AKADEMIKA

Redovni član Crnogorske akademije nauka i umetnosti i dobitnik Nagrade „Pečat vremena“ za nauku i društvenu teoriju za 2018. godinu Vlado Strugar preminuo je u subotu, 24. avgusta, u Beogradu

Rođen je 28. decembra 1922. u mestu Donji Ulići, kod Cetinja. Gimnaziju je učio u Cetinju i položio veliku maturu na proleće 1941.
Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od 1941. godine. Posle rata imao je čin pukovnika i nalazio se na raznim dužnostima u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, od čega najviše u Vojnoistorijskom institutu u Beogradu. Doktorirao je u oblasti istorijskih nauka na Akademiji nauka u Moskvi – teza „Narodnooslobodilački rat Jugoslavije“ – 1968. godine.
Član Crnogorske akademije nauka i umetnosti postao je od njenog osnivanja 1973, Makedonske akademije nauka i umetnosti 1981, a Srpske akademije nauka i umetnosti 1994. godine. Bio je član Udruženja književnika Srbije.
Vlado Strugar bio je glavni i odgovorni urednik naučnog časopisa Vojnoistorijski glasnik (1963–1967) i, posle, Jugoslovenskog istorijskog časopisa (1970–1973). Bio je i među osnivačima Crnogorskog sabora srpske sloge (1992–1997), rodoljubivog udruženja za prosvetu i kulturu, koje je i predvodio.
Aktivno se zalagao za očuvanje državnog zajedništva Srbije i Crne Gore u okviru nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije, a potom i u okviru Državne zajednice Srbije i Crne Gore. Početkom 2005. godine postao je jedan od osnivača Pokreta za evropsku državnu zajednicu Srbije i Crne Gore u Srbiji.
Objavio je brojne knjige iz istorije i književnosti. Dela su mu prevođena na ruski, poljski, češki, engleski i nemački jezik. Dobitnik je „Zlatnog pera Srpskog trojstva“, koje mu je Univerzitet u Prištini dodelio 1997. godine.
Vladu Strugaru je u maju ove godine dodeljena nagrada „Pečat vremena“ za nauku i društvenu teoriju za delo „Jugoslovenski 1. decembar 1918. godine“, koje je žiri ovako ocenio: „U delu Vlada Strugara citirana su brojna dokumenta iz domaćih i stranih arhiva i navedeno preko dve stotine imena stranih i domaćih autora raznih struka: istoričara, pravnika, filozofa, političara, državnika i velikih vojskovođa. Autor govori o ujedinjenju Srba, Hrvata i Slovenaca 1918. godine, i to čini u spomen 100-godišnjem jubileju tog čina. O ujedinjenju Južnih Slovena napisane su cele biblioteke knjiga, tako da bi se moglo pomisliti da se tu nema šta više ni reći, niti napisati. Pa ipak, delo akademika Strugara u kojem on obrađuje ujedinjenje kao proces, a ne kao događaj, deluje sveže i publicistički i književno, a empirijski veoma uverljivo i utemeljeno. U delu se na nov i originalan način sučeljavaju društveno-istorijske okolnosti u kojima je dozrevala ujediniteljska ideja, sa pobedničkom misijom srpske vojske i njene vrhovne komande u stvaranju uslova za ujedinjenje i za odbranu te ideje i tog programa od nebrojenih izazova i smetnji koje su im stajale na putu, od onih unutrašnjih do onih spoljnih.
„Iako je nesumnjivo bio i ostao gorljivi poklonik ideje ujedinjenja Južnih Slovena, akademik Strugar nije ostao i nekritički zarobljenik te ideje. On je svestan činjenice da je, ostajući verna ujedinjenju, Srbija gotovo izgubila ceo dvadeseti vek, u kojemu je trebalo da žanje plodove svojih velikih ratnih pobeda, izvojevanih na pravoj strani istorije. Svoju državnost, velike ratne pobede i teške gubitke Srbija je poklonila Jugoslaviji, koja će se pokazati kao iluzija, pa i zabluda i nestati u krvi, najviše upravo onih koji su je stvarali. O svim eksternim i internim kontroverzama, slabostima i protivrečjima pred kojima se našla nova država od njenih prvih dana, a koji će radikalno ometati njeno funkcionisanje i stabilnost, akademik Strugar je pisao sadržajno, dokumentovano i uzbudljivo.“
Akademik Vlado Strugar, nažalost, zbog narušenog zdravlja nije mogao da prisustvuje ceremoniji dodele nagrada, ali se obratio pismom koje je pročitala njegova kći Daka Pevac: „Radujem se što mogu da pozdravim sva okupljena lica na današnjoj svečanosti koju organizuje nedeljnik sjajno određen podnaslovom ’List slobodne Srbije’, i žalim što iz zdravstvenih razloga nisam u stanju da vam se lično pridružim.
Posebno sam počašćen što je moja knjiga ’Jugoslovenski 1. decembar 1918’ ovenčana vašom godišnjom nagradom za nauku i društvenu teoriju čime se osim ugodnosti koja se meni kao autoru priređuje skreće pažnja stručne i šire javnosti na važan datum iz naše istorije. Drago mi je i zbog laureata koji su nagradu dobili ranije, a među kojima su i moji bliski prijatelji a ovde ću spomenuti jednog od njih, znamenitog istoričara Milorada Ekmečića. Još jednom blagodarim redakciji ’Pečata’ i žiriju što svojim izborom doprinose da stogodišnji jubilej stvaranja prve jugoslovenske države ostane još neko vreme ostane u vidnom polju svekolike javnosti. Danas, kad se iz raznih interesnih razloga, pre svega spoljnih, mada nisu za potcenjivanje ni otpori unutrašnjeg porekla neprirodno povezani s inostranim, pokušava izvršiti revizija naše novije istorije u smislu da je Jugoslavija plod velikosrpskih hegemonističkih težnji. U vreme kad se vodi pravi rat za interpretaciju ratova, pa i onih nedavnih, u kojima je srpski narod opet bio stradalnički, istorijska nauka ima posebnu odgovornost pred svojim, ali i budućim vremenima. Pišući knjigu koju ste nagradili imao sam želju da bude neka vrsta čitanke o mnoštvu stvarnih pojedinosti, spomen prvobitnoj odluci oslobodilačkog državotvorstva, povest ispisana na višekratno proverene istorijske činjenice, analiza društvenih, istorijskih, vojnih i kulturnih okolnosti u kojima se rađala prva država južnoslovenskih naroda. Osvrt na ukrštaj prvih teškoća u životu monarhije koje je prate od početaka praktično do samog kraja, i presek kadrovskih snaga političke i vojne elite koja je pobedničkom misijom srpske vojske i njene vrhovne komande omogućila ostvarenje jugoslovenske ujediniteljske ideje. Uzgred da napomenem, ako pogledamo kadrovski sastav prvih ujediniteljskih tema i organa, počev od Jugoslovenskog odbora iz 1915. pa nadalje i uporedimo ga s imenima i delom onih koji su udruženim snagama rušili Jugoslaviju, moramo se složiti s raširenim popularnim sudom da su jugoslovensku državu stvarali i vodili najbolji umovi, a da su je potkopavali i dokrajčili najgori.
„Ima dovoljno razloga da se jugoslovenska stvarnost i dalje istražuje i objektivno osvetljava, i verujem da među mlađim naučnicima postoji mnoštvo istoričara doraslih ovoj temi. Uveren sam da će i oni imati poželjan stepen društvene i medijske podrške i da će i oni jednog dana stajati na ovom mestu.
„Pozdravljajući vas još jednom, dopustite da izrazim blagodarnost recenzentima koji su čitali i izdavaču preporučili moj rukopis: uvaženim akademicima Vasiliju Krestiću i Zoranu Lakiću i književnom istoričaru Milivoju Pavloviću. Takođe zahvaljujem ljubaznoj gospođi iz Zavoda za udžbenike, direktoru Dragoljubu Kojčiću i urednicima Urošu Šuvakoviću i Nebojši Jovanoviću.
„Dugujem zahvalnost i mojoj kćeri Daki Pevac, profesoru univerziteta, koja je čitala i jezički uobličavala očevo štivo, i koja danas umesto mene preuzima nagradu, donoseći vam moje pozdrave najlepše želje za stvaralački uspeh i dobro zdravlje.“