НЕОЛИБЕРАЛНА ДЕМОКРАТИЈА ЈЕ НЕОФЕУДАЛИЗАМ

Они то називају демократијом – то је самоуправа владалаца

Неојезик самопроглашене једине мисли назива „демократијом“ оно што је у ствари ново глобализовано друштво које се испољава као оклопна олигархија аполидних милијардера „upper class“ (виша класа – прим. прев.) без корена у глобалним градовима Њујорку и Сан Франциску, а које су изборно подржали плебисцити располућених грађана (редефинисаних као потрошачи), лишених толико важне информативне основе неопходне за исправну анализу медијске манипулације, колико и темељних права – која су још била гарантована у оквиру старог буржоаског и пролетерског капитализма – неопходних за егзистенцију достојну слободних људи. У том се контексту либерална демократија поклапа са самоуправом класе поседника. Послужимо се речима Маркузеа из „Једнодимензионалног човека“: „Слободни избори за господаре не укидају ни господаре ни робове.“ Штавише, озакоњују их и репродукују скривајући њихову истинску суштину.
Према владајућем уверењу, постоји потпуна подударност између демократије, слободе и капитализма, тако да свако ко критикује капитализам бива без икакве резерве егзорцизован као непријатељ прва два појма. Данашња неолиберална деетизација захтева уништавање државе као кулминирајући тренутак буржоаског етичког живота, тако да деполитизована економија постаје једина суверена стварност и на конвергентни начин се етичке везе заједнице растварају, саме по себи неспојиве с динамиком несразмерног ширења робне форме на сваку област. Демократија је име које мора да се обожава, а које господари конкуренције без граница (моралних и географских) приписују својој неоолигархијској и неофеудалној владавини, заснованој на маргинализацији народа који је редефинисан као мноштво флексибилног плебса. У овом новом контексту, неофеудални Господар може да влада без препрека. Не називајте то демократијом. Не користите категорије којима вас владари наводе да волите ваше ланце. Називати ствари правим именом је први револуционарни корак.

Ако глобократи одлуче да Божић више не постоји…

Догодило се у школи у Милану. У циљу промовисања „поштовања према другом“ и интеграције „мултикултуралног друштва“, одлучено је да се укине прослава Божића. Тако да нико не би био „дискриминисан“ и „увређен“. Чиме увређен? Фигурицама божићних јаслица и симболима наше древне цивилизације? Као да су то увреде и дискриминације типичне за цивилизацију потрошачке класе. Зар не схватају да су они само корифеји тријумфујућег нихилизма? Зар не виде ове космополитске овце да поштовање других култура не сме подразумевати брисање властите културе? Зар не схватају та господа глобализоване и интегрално постмодернизоване свести да поштовање другог мора нужно да прође кроз препознавање властитог? Они нису у стању да схвате да можемо поштовати културе и идентитет других ако, и само ако, имамо своју културу и идентитет? Нећу престати да то понављам. Никада не би пало на памет античком Грку да се односи према некоме ко је „xenos“, „странац“, порицањем сопствене културе. Дијалог је између култура, што претпоставља да постоје и да се не негирају. Јер, у супротном, као што се данас догађа, дијалог је између празноглаваца које немају шта да кажу једни другима. Глобализација тржишта „sans frontière“ (без граница) претвара се да жели да вреднује културу, a неодговорно тражи од сваког народа да се одрекне своје културе да би се отворила другима и на тај начин постиже неупитни циљ поништавања култура као таквих. Све оне су замењене нихилистичком празнином потрошачке субкултуре. У ствари, капитал има за циљ интегралну десимболизацију, апсолутни секуларизам. Због тога он делује тако да створи празан простор без или високог или ниског, без доброг или лошег, без икаквих симболичких и вредносних ограничења свестраном ширењу и нихилистичком проширењу робног облика. Они то зову мултикултурно друштво. У ствари, то је тржишна монокултура или, како би рекао Хегел, то је „апсолутни монохроматизам“. 

Црви, ларве, инсекти. Чак ни глобализација није свечани ручак!

Треба да се свикнемо да није нормално све што се догађа. Ако се послужимо Бертолтом Брехтом, то би могао бити сажети основни програм критичког мишљења. Нарочито у временима присилне хомологације, попут ових у којима живимо, упркос нашој вољи. Ово су времена када се незамисливо преноси као веродостојно, ако не и корисно. Као у делу Џорџа Орвела „1984“: партија је одавно одлучила да су два плус два – пет и клевета, ућуткује и спречава (уз свеприсутну категорију лажних вести – „fake news“) свакога ко има храбрости да тврди да су два и два – четири. Из те перспективе, готово као да је то нормално, они сада желе да верујемо да је јести црве, ларве и инсекте хранљиво, шик и укусно и да су ретроградни, ​​несавремени и нерафинирани они који не знају како ценити ове посластице „à la carte“ (из менија – прим. прев.), a можда још увек више воле – као неандерталци за укус! – музејскe експонате као што су шпагети и пице, говедину динстану у вину. „Et voilà“, величанствени господари глобализма, увек толико пажљиви на потребе и права националнародних маса, сада су се одлучили да уреде чак и јеловник искорењеног и израбљеног плебса који је осиромашен и приморан на сталну промену станишта (то је та увек хваљена „слобода кретања“): црви, ларве, инсекти. Укратко, копрофагију потурају као исказ доброте једине глобално-елитистичке мисли. Мондијалистички ручак је сервиран! Припремимо се, ово је будућност која нас очекује у новом вермикуларном (црволиком – прим. прев.) капитализму због којег ће читаво човечанство назадовати. Правило је увек исто: „можеш“ у капитализму увек се претвара у „мораш“ у мондијализму. Можеш јести ларве и инсекте, јер те нико не спречава. Мораш их јести, јер ти твој економски статус плебејца у капиталистичком феудализму то налаже. Укратко, парафразирајући председника Маоа, чак ни капиталистичка мондијализација није свечани ручак.

Превод с италијанског Драган Мраовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *