NEOLIBERALNA DEMOKRATIJA JE NEOFEUDALIZAM

Oni to nazivaju demokratijom – to je samouprava vladalaca

Neojezik samoproglašene jedine misli naziva „demokratijom“ ono što je u stvari novo globalizovano društvo koje se ispoljava kao oklopna oligarhija apolidnih milijardera „upper class“ (viša klasa – prim. prev.) bez korena u globalnim gradovima Njujorku i San Francisku, a koje su izborno podržali plebisciti raspolućenih građana (redefinisanih kao potrošači), lišenih toliko važne informativne osnove neophodne za ispravnu analizu medijske manipulacije, koliko i temeljnih prava – koja su još bila garantovana u okviru starog buržoaskog i proleterskog kapitalizma – neophodnih za egzistenciju dostojnu slobodnih ljudi. U tom se kontekstu liberalna demokratija poklapa sa samoupravom klase posednika. Poslužimo se rečima Markuzea iz „Jednodimenzionalnog čoveka“: „Slobodni izbori za gospodare ne ukidaju ni gospodare ni robove.“ Štaviše, ozakonjuju ih i reprodukuju skrivajući njihovu istinsku suštinu.
Prema vladajućem uverenju, postoji potpuna podudarnost između demokratije, slobode i kapitalizma, tako da svako ko kritikuje kapitalizam biva bez ikakve rezerve egzorcizovan kao neprijatelj prva dva pojma. Današnja neoliberalna deetizacija zahteva uništavanje države kao kulminirajući trenutak buržoaskog etičkog života, tako da depolitizovana ekonomija postaje jedina suverena stvarnost i na konvergentni način se etičke veze zajednice rastvaraju, same po sebi nespojive s dinamikom nesrazmernog širenja robne forme na svaku oblast. Demokratija je ime koje mora da se obožava, a koje gospodari konkurencije bez granica (moralnih i geografskih) pripisuju svojoj neooligarhijskoj i neofeudalnoj vladavini, zasnovanoj na marginalizaciji naroda koji je redefinisan kao mnoštvo fleksibilnog plebsa. U ovom novom kontekstu, neofeudalni Gospodar može da vlada bez prepreka. Ne nazivajte to demokratijom. Ne koristite kategorije kojima vas vladari navode da volite vaše lance. Nazivati stvari pravim imenom je prvi revolucionarni korak.

Ako globokrati odluče da Božić više ne postoji…

Dogodilo se u školi u Milanu. U cilju promovisanja „poštovanja prema drugom“ i integracije „multikulturalnog društva“, odlučeno je da se ukine proslava Božića. Tako da niko ne bi bio „diskriminisan“ i „uvređen“. Čime uvređen? Figuricama božićnih jaslica i simbolima naše drevne civilizacije? Kao da su to uvrede i diskriminacije tipične za civilizaciju potrošačke klase. Zar ne shvataju da su oni samo korifeji trijumfujućeg nihilizma? Zar ne vide ove kosmopolitske ovce da poštovanje drugih kultura ne sme podrazumevati brisanje vlastite kulture? Zar ne shvataju ta gospoda globalizovane i integralno postmodernizovane svesti da poštovanje drugog mora nužno da prođe kroz prepoznavanje vlastitog? Oni nisu u stanju da shvate da možemo poštovati kulture i identitet drugih ako, i samo ako, imamo svoju kulturu i identitet? Neću prestati da to ponavljam. Nikada ne bi palo na pamet antičkom Grku da se odnosi prema nekome ko je „xenos“, „stranac“, poricanjem sopstvene kulture. Dijalog je između kultura, što pretpostavlja da postoje i da se ne negiraju. Jer, u suprotnom, kao što se danas događa, dijalog je između praznoglavaca koje nemaju šta da kažu jedni drugima. Globalizacija tržišta „sans frontière“ (bez granica) pretvara se da želi da vrednuje kulturu, a neodgovorno traži od svakog naroda da se odrekne svoje kulture da bi se otvorila drugima i na taj način postiže neupitni cilj poništavanja kultura kao takvih. Sve one su zamenjene nihilističkom prazninom potrošačke subkulture. U stvari, kapital ima za cilj integralnu desimbolizaciju, apsolutni sekularizam. Zbog toga on deluje tako da stvori prazan prostor bez ili visokog ili niskog, bez dobrog ili lošeg, bez ikakvih simboličkih i vrednosnih ograničenja svestranom širenju i nihilističkom proširenju robnog oblika. Oni to zovu multikulturno društvo. U stvari, to je tržišna monokultura ili, kako bi rekao Hegel, to je „apsolutni monohromatizam“. 

Crvi, larve, insekti. Čak ni globalizacija nije svečani ručak!

Treba da se sviknemo da nije normalno sve što se događa. Ako se poslužimo Bertoltom Brehtom, to bi mogao biti sažeti osnovni program kritičkog mišljenja. Naročito u vremenima prisilne homologacije, poput ovih u kojima živimo, uprkos našoj volji. Ovo su vremena kada se nezamislivo prenosi kao verodostojno, ako ne i korisno. Kao u delu Džordža Orvela „1984“: partija je odavno odlučila da su dva plus dva – pet i kleveta, ućutkuje i sprečava (uz sveprisutnu kategoriju lažnih vesti – „fake news“) svakoga ko ima hrabrosti da tvrdi da su dva i dva – četiri. Iz te perspektive, gotovo kao da je to normalno, oni sada žele da verujemo da je jesti crve, larve i insekte hranljivo, šik i ukusno i da su retrogradni, ​​nesavremeni i nerafinirani oni koji ne znaju kako ceniti ove poslastice „à la carte“ (iz menija – prim. prev.), a možda još uvek više vole – kao neandertalci za ukus! – muzejske eksponate kao što su špageti i pice, govedinu dinstanu u vinu. „Et voilà“, veličanstveni gospodari globalizma, uvek toliko pažljivi na potrebe i prava nacionalnarodnih masa, sada su se odlučili da urede čak i jelovnik iskorenjenog i izrabljenog plebsa koji je osiromašen i primoran na stalnu promenu staništa (to je ta uvek hvaljena „sloboda kretanja“): crvi, larve, insekti. Ukratko, koprofagiju poturaju kao iskaz dobrote jedine globalno-elitističke misli. Mondijalistički ručak je serviran! Pripremimo se, ovo je budućnost koja nas očekuje u novom vermikularnom (crvolikom – prim. prev.) kapitalizmu zbog kojeg će čitavo čovečanstvo nazadovati. Pravilo je uvek isto: „možeš“ u kapitalizmu uvek se pretvara u „moraš“ u mondijalizmu. Možeš jesti larve i insekte, jer te niko ne sprečava. Moraš ih jesti, jer ti tvoj ekonomski status plebejca u kapitalističkom feudalizmu to nalaže. Ukratko, parafrazirajući predsednika Maoa, čak ni kapitalistička mondijalizacija nije svečani ručak.

Prevod s italijanskog Dragan Mraović