Крв и пепео хрватског филма

ПОСЛЕ ОВОГОДИШЊЕ ПУЛЕ

Кад се све зброји и одузме, нови хрватски филмови дела су дубоко узнемирене савести једног народа. Шта изнутра буди ову грижу – масовно етничко чишћење или растућа национална и верска нетрпељивост – није сасвим јасно; добро се, међутим, види да је у питању једно озбиљно обољење. Будући да нема назнака да ће данашња Хрватска икада признати крв и пепео на којој почива њена идеја о државности, сва је прилика да ће се болест даље развијати ка леталном исходу

Упорно одбијање да призна геноцид над српским народом у Другом светском рату и Јасеновац као масовно стратиште, као и све дрскије прослављање злочиначке „Олује“ које са једнаком посвећеношћу спроводи садашњи режим, довело је Хрватску у стање дубоке узнемирености. Симптоми ове друштвене море све су чешћи и очитији и смењују се великом брзином на јавној сцени у Загребу и другде, уз директну подршку власти, од њених највиших представника до нимало безопасних остатака усташког нацизма. Недавно је у званичној резиденцији председнице Хрватске и уз њену раздрагану подршку изведена Томпсонова ода „Долазак Хрвата“, а некаква Влатка Вукелић, надриисторичака и вођа „Слободне хрватске деснице“, назвала устанак српског становништва у Србу 1941. године против усташа – геноцидом Срба над локалним становништвом (над Србима самим?). Нечувено! За исту Влатку су српски устаници чинили ратне злочине, а не усташке хорде, па подсећа хрватску јавност да сада – слушајте, молим вас: „Хрвати пишу историјске уџбенике, те да то треба да чине онако како њима одговара“. Urbi et orbi! Loud and proud! У духу Дучићевог „Хрвати немају срама ни стида“. Јавност Европске уније прима то или ћутке или са одсутном равнодушношћу. Хрватска телевизија и филм Влаткину „знаност“ одавно примењују онако како њима одговара, о чему сведоче примери који следе.

Стари лажац Врдољак

Поновно емитовање Врдољакове играно-документарне серије Тито (ХРТ – Медитеран филм, 2010) на хрватском јавном сервису управо у термину када је пројектован планетарни успех његовог филма Генерал на овогодишњем Пулском фестивалу, нови је прилог историји бешчашћа у филму и шире, показни пример црне пропаганде, која не преза од дрских фалсификата. Што је Генерал пропао у Арени, а тријумфовао филм о подвигу Дијане Будисављевић, друга је прича, о којој ћемо писати посебно. Врдољаку тамо није помогла ни Колиндина директна промоција, од какве се својевремено уздржавао и Броз, нити бесомучна реклама у свим државним медијима, у шта спада и ово реемитовање. Напротив. Све то је показало исто лице лажи и преваре у „бици за прошлост“ коју води актуелни неоусташки режим, усмереној највише против Срба и свега српског. Што се Врдољака тиче, своју режијску каријеру он је и започео нападом на Србе: у његовом филму У гори расте зелен бор (1971), према ратном дневнику једног од вођа „хрватског прољећа“ и Маспока Ивана Шибла, Срби су ту Павелићеви часници који прогоне и сатиру домољубне хрватске партизане, међу којима се храбро бори и млађани Фрањо Туђман, Врдољаков доцнији идол и заштитник.
Али у каквој су вези Генерал и Тито, осим што су дело истог Врдољака, у Туђманово време потпредседника Хрватске и свемоћног директора те исте ХРТ? Између осталог, у ТВ серији Броз, после ратног сусрета с папом, присно разговара са Степинцем „као Хрват са Хрватом“ и каже му: „Испричаћу вам нешто што мало тко зна. За време рата ја сам дошао преобучен у руског пуковника у штаб Драже Михаиловића. И он је заиста мислио да разговара са руским официром. Открио ми је план који је смислио за Хрвате: једну трећину побити, једну трећину истјерати из домовине, а једну трећину поробити. Ја сам овако слушао, тобоже одобравао, а на изласку кажем сам себи ’е богами Дража, нећеш!’“ Ко је стварни аутор ове опаке измишљотине, Врдољак или Броз, сада није ни важно, јер излази на исто. Обојица се удварају „Блаженом“ и обојица масно лажу: општепознато је да је аутор „три трећине“ геноцида над Србима у Хрватској био усташки идеолог Миле Будак. Сто пута наведено у науци и историографији не важи за Врдољака и ХРТ. Они су под хистеричном опсесијом четника (Срба) ставили у уста Дражи управо Будакове „знамените повијесне ријечи“, које је Анте Павелић прихватио као државну политику НДХ. Шта мари, нове генерације не знају ко су били ни Павелић ни Будак ни Дража, а црна пропаганда убира нове жртве, које ће се ускоро заборавити. Ова безобразна инверзија, попут Влаткине повијести, прети да, у међувремену, урасте у ткиво „битке за прошлост“ у франковачком кључу.
Није код Драже никада био никакав „руски пуковник“. Осим тога, генерал Михаиловић је добро познавао правог Тита да би се овај могао прерушити тако да га не препозна. Два пута су се они срели у јесен 1941. Други пут, у селу Брајићима, разговор је трајао дуго, до дубоко у ноћ, а Ђенерал, по струци врхунски обавештајац, могао је да изблиза снима лик свог непријатеља, да би ико икада могао да наседне на овакву ујдурму. Обична глупост. Далеко од Гебелса, који је био озбиљан лажов. Оно што је смислио шарлатан Врдољак негирају, уосталом, сви налази послератне историографије о политици Драже према Хрватима, које је имао у својој влади и послератним плановима (чак и у наводном писму Драже Степинцу, које му је подметнуто на судској фарси из 1946. године). Бит ове монструозне лажи, међутим, није ни достојна историографског приступа него је то дилетантска кривотворина у духу геноцидне стратегије Старчевића, Павелића и Туђмана, која представља неспоран континуитет.
Док у серији лажира оно што се никада није десило, Врдољак у филму Генерал прикрива оно што се заиста десило: геноцидну „Олују“, у којој је протерано 250.000, а убијено или „нестало“ 2.000 Срба из Хрватске. Из холивудске саге о генералу Готовини упадљиво „недостаје детаљ“ са брифинга на Брионима од 31. јула 1995, када је „отац домовине“ Туђман својим чаушима Готовини, Норцу и Маркачу издао следеће наређење: „Морамо да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану.“ Тиме се, по речима Туђмана, остварио „недосањани сан хрватског народа у цјелини, стални идеал наших предака, тежња и чежња сваког нашег човјека“, који и данас подржава и иза кога стоји садашњи владајући режим. Тисућљетни сан те Хрватске и стални идеал њених предака је да цео један народ – практично нестане! Има ли боље и тачније дефиниције геноцида за сваког на овом свету осим за хашко судилиште? И амерички амбасадор у Загребу Питер Галбрајт, који је испрва подржавао „Олују“ признао је, на крају, „да су се у ’Олуји’ догодили веома озбиљни злочини. Систематски су паљене и пљачкане српске куће и убијани цивили који су тамо затечени.“ О све то се оглушио хашки суд и ослободио ратног злочинца Готовину, на основу чега је и заведен његов државни култ у Хрватској. Мамутска филмска продукција настала је по старом, Булајићевом рецепту и тако су Тито и Туђман дошли у исту раван. Али времена се, изгледа, мењају. Било је, осим Дијаниног, на овогодишњој Пули још дисонантних гласова и поузданих доказа да ствар са узнемиреном хрватском савешћу стоји нешто другачије.

Српскохрватски филм

У свом новом филму под насловом Која је ово држава? редитељ Винко Брешан опет има грађанске храбрости да иде уз нос владајућој парадигми хрватске државне политике, узастопно показујући још од 1996. године (нарочито у филмовима Како је почео рат на мом отоку, Маршал, Сведоци и Свештеникова деца) да зјапи провалија између фраза о слободи и стварности данашње хрватске државе. Подршка фестивала и критике и нарочито биоскопска популарност Брешанових филмова сведоче о значајној резонанци што већ годинама успева да заштити његова дела од отровне критике, која долази не само од неоусташке братије него често и од владајуће врхушке, иначе прилично алергичне на теме којих се Брешан лаћа. Овога пута то је невероватна прича о побуњеним сениорима хрватских „бранитеља“ који ископавају мртвачки ковчег Фрање Туђмана из мирогојског маузолеја и вуку га диљем „лијепе наше“ да би „оца домовине“, после низа гротескних невоља, поново сахранили на неком српском гробљу, у српски ископани гроб, по источном обреду и са прописаним православним опелом! При томе у Туђмановом саркофагу остављају локалног гробара, који излуделом генералу Збора народне гарде (тај сваке ноћи долази да свом команданту исповеда личну опсесију самоубиством) довикује из гроба: „Ја нисам хрватски председник, ја сам гробар!“ Ова мање бурлеска, а више жестока политичка парабола на моменте подсећа на чувену црну комедију Невоље са Харијем (1955, Алфред Хичкок), али код Брешана има мало комедије, а сарказам је горак до мучнине и припада некој врсти морбидног хорора.
Четворица очева давно несталих зенги – али и актуелног хрватског министра полиције! – носе фантомке и дресове са именима четворице фудбалера српског порекла у хрватској репрезентацији на прошлом Мундијалу (!), што побуђује министра полиције да их прати и делимично открије њихову сумануту заверу, али је одговор власти још луђи: све се претвара у језиви danse macabre или праву средњевековну сотију, у којој се владаоци и бискупи излажу руглу и грому. Фосила, председника Хрватске игра култни глумац пољског и светског филма Данијел Олбрихски, који не буди никакве савремене асоцијације (неодољиво подсећа на једног негдашњег Брозовог загорског пајдаша), коме суицидни генерал на крају предлаже да – веровали или не! – укине садашњу хрватску државу и смисли неку бољу.
Превише за један хрватски филм. Брешан је принуђен да нађе неки алиби или бар да како-тако оправда ову лудорију и понуди неко прихватљиво објашњење, али та рационализација делује алогично и субверзивно, дакле надреално и редитељ је оставља недовршеном. Исто говори и вештачка симетрија са Муслиманима и Србима, који ископавају Слободана Милошевића (!) и доносе га на дар Лази Ристовском, дону овог предузећа (Карло). Не знамо какви су мотиви његовог учешћа, осим што видимо да Лаза игра „њихове“ са истим патриотским заносом као и „наше“, што је једна пословична хистрионска особина. Биће да је ипак тајна у чарима „мањинске копродукције“, односно „српскохрватског филма“, новог фаворита локалних београдских фактора, који им може добро доћи у обрани новог, филмског братства-јединства на „Западном Балкану“.
Кад се све зброји и одузме, то су филмови дубоко узнемирене савести једног народа (овоме би се могао додати и будаласти Последњи Србин у Хрватској Предрага Личине, о коме смо већ писали). Шта изнутра буди ову грижу – масовно етничко чишћење или растућа национална и верска нетрпељивост – није сасвим јасно; добро се, међутим, види да је у питању једно озбиљно обољење; стање друштвене психопатологје, које смо описали на почетку овог текста. Како, међутим, нема назнака да ће данашња Хрватска икада признати крв и пепео на којој почива њена идеја о државности, сва је прилика да ће се болест даље развијати ка леталном исходу.