КО С БАНКАРИМА ТИКВЕ САДИ…

Већина не размишља о последицама кад узима кредит, већ само како ће га потрошити. Срећа је краткотрајна, а рок отплате дуготрајан

Срби! Нисмо криви!НАТО је злочинац. Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! Хиљаде грађана Србије, наших пријатеља, деце, рођака умире од рака изазваног НАТО бомбама. Нико не одговара.

БАНКАРСКО БОЉЕ СУТРА Пише ми познаница с другог краја света. Отишла је из Србије, пре десетак година, јер у Србији је тежак живот а плате мале.
У писму каже да у новом свету буквално она и њена породица једва преживљавају, јер иако су плате веће, свакодневни трошкови живота су велики те немају живот какав су замишљали да ће имати кад су одлазили. Вратили би се, али их у Србији мучи кредит популарни „швајцарац“. Због „швајцарца“ изгубили су стан (продат на лицитацији, а купио га радник банке који их је саветовао да дигну кредит), а поврх свега банци којој су иначе уплатили преко 80.000 еура, још дугују око 50.000 евроунијатске валуте. Помиње она, нов закон, адвоката, добро је обавештена, али једино решење је да плати банци око 20.000 еура и банка је више неће теретити за кредит. Случај ће бити решен бар што се банке тиче, а она ће бити слободна.
Идентичне приче свакодневно слушам од многих који су поверовали у банкарско боље сутра, а кад је стигло сутра осетили се превареним. Озбиљни, школовани људи су поверовали да су банке стигле у Србију да њима лично помогну, а не да остваре зараду за своје власнике, због чега банке постоје. Проста ствар. Банка вам нуди новац уз камату, и друге повољне услове. Ви улећете добровољно у разапету мрежу. Неколико тренутака среће. Ако новац не вратите, а обично се нешто непредвиђено деси, банке нуде репрограмирање са мало већим каматама, али Боже мој решиће се проблем. И тако у недоглед.

Већина не размишља о последицама кад узима кредит, већ само како ће га потрошити. Срећа је краткотрајна, а рок отплате дуготрајан. Кад се већ заборавило зашто је новац потрошен рате остају а они који су новац узели поново су тамо где су и раније били, само сад са додатним трошком враћања рата које редовно стижу на наплату. Ништа ново под небеским сводом, али старе истине многе изненаде. Логично, кривац је неко други који је обећавао куле и градове (гледајте банкарске рекламе, али не верујте у оно што видите и чујете), лакоћу живљења и вечну срећу преко ноћи. На крају завршите без ичега.

ЂАВОЉА РАБОТА Милован Глишић је написао „Главу шећера“. Судбина Радана Радановића који не може да врати дуг је трагична. Дуг је зао друг, каже народна пословица. Књаз Милош Обреновић је увео забрану да се због наплате дуга може узети, кућа, окућница, плуг и пар волова. Тиме је спасао сељака од потпуне пропасти, или како воле неолиберални бивши комунисти, а садашњи капиталисти: „Успорио је развој банкарског система у Србији.“ Видимо како смо прошли кад се развој убрзао.
Никад нисам, имам 71. годину, узимао кредит до јануара ове године. Желео сам да видим какав је осећај кад неком дугујеш, јер приче о кредиту стално слушам. Подигао сам кредит од 150.000 динара – била је то најмања сума коју је банка одобравала, на рок отплате од 18 месеци. Осећај дуга, бар за мене није нимало леп. Прво, део новца сам потрошио иако сам себи обећао да новац нећу дирати, јер сам нормално живео и без кредита. Али део пара оде. Где, кад, како? Не знам.
У праву су људи који тврде да је новац ђавоља работа и да подстиче на лакомост већину особа чим падне у њихове руке. Поготову ако је новац добијен изнебуха а не неким тешким или мучним радом. Како дошло, тако и отишло давно су сковали ову изреку наши мудри преци.
На јесен ћу дуг вратити у целости док још сав новац нисам потрошио. О дугу и задуживању написаћу причицу с надом да ће они који је прочитају добро размислити пре него што улете у кредитну замку. Раније се говорило ко с ђаволом тикве сади обију му се о главу. Данас много мање људи сади тикве, али много више узима банкарски кредит. Ваља изреку променити и рећи: Ко с банкаром тикве сади обију му се о главу. Светски експерти кажу да је у променама спас. Ето, ја предлажем да променимо изреку.
Молимо се за српске хероје Радована Караџића, Ратка Младића, капетана Драгана. Помолимо се за све заточене Србе у евроунијатским тамницама. Сетимо се, бар ми кад су га заборавиле белосветске демократе које се боре за независно новинарство, а не смеју ни да писну о судбини Џулијана Асанжа, који је заточен у казамату Велике Британије. Чувајмо Републику Српску. Догодине у Призрену.