Пут у беспуће

Како се десило да су некад велике странке, с левим или десним предзнаком, а које су се дуго смењивале на власти или то заједно чиниле, постале „глуве и слепе“ за нове реалности?

Ово, очигледно, није њихово време. Нашле су се, да „позајмим“ синтагму Добрице Ћосића, у „туђем веку“. Традиционалне политичке странке, с левим или десним предзнаком, а које су, у минулом веку, смењујући се, неприкосновено у Немачкој држале власт, обреле су се наједном у беспућу. Без компаса и оријентира. Неспремне, или немоћне, да се прилагоде новим околностима које је наметнула, или намеће, захуктала глобализација, с (револуционарним и превратничким) технолошким преокретима и драстичним ломовима (роботизација, дигитализација), сулудом трком за профитом и неукротивом (често монструозном) финансијском (банкарском) маштом. Маштом која зна да (програмирано) ствара перманентне дужничке кризе и „ново робље“, да измишља фамозне банкарске „деривате“, барата невидљивим (виртуелним), непостојећим новцем. И да, опет програмирано, као даљинским управљачем, (у)тера у банкрот не само појединце и фирме него и читаве државе.

ЈЕДНИ ДРУМОМ ДРУГИ ШУМОМ И док је, по оној народној, живот ишао друмом, некад моћне традиционалне партије су окренуле шумом, превиђајући, или игноришући реалност, потребе, стрепње и страхове бирача пред све озбиљнијим, и суморнијим изазовима. И рачун је, неминовно, почео да стиже на наплату. Европске традиционалне партије, уз ретке изузетке, проживљавају драму, која се у неким случајевима, док срљају незаустављиво из (изборног) пораза у пораз, претвара у агонију, с добрим изгледима да потону у безначајност или чак нестану с политичке сцене. Погледајте шта се, на пример, догодило са конзервативцима и социјалистима бивших (малерозних) француских председника Николе Саркозија и Франсоа Оланда…
Река бирача креће, остављајући традиционалне, често окоштале и бирократизоване странке, на спруду, очигледно другим током, рађајући нове политичке феномене, политички непрофилисане грађанске покрете. С мање или више успеха, они ничу широм Европе, са заједничким именитељем: најчешће су плод протеста, фрустрације и огорчења израженог према традиционалним странкама, омраженом „старом кастом“. Да споменем, у том контексту, само неке од њих: италијански (масован и бучан) покрет „Пет звездица“, шпански левичарски протестни „Подемос“ („Можемо“) и грчку, такође левичарску „Сиризу“, с њеним харизматичним и малерозним лидером Ципрасом.
Зашто малерозним? Ципрас је стекао огроман политички капитал супротстављајући се срчано немилосрдном диктату штедње од стране „тројке“, ММФ, Европске централне банке и бриселске администрације, бранећи енергично плате и пензије („Сириза“ је са занемарљивих 3,5 процената стигла до импресивних 35,5 одсто гласова и власти). Променио је, међутим, радикално и неочекивано 2015. курс, очигледно уцењен: постао је извршилац ригорозних налога фамозне „тројке“ и после пораза на изборима за Европски парламент био принуђен да иде на (по свему судећи губитничке) превремене изборе.
Један од таквих феномена, француски „En marche“ („У покрету“) направио је заиста политичко чудо: лансирао је у мају 2017, на препад, без страначке инфраструктуре, у Јелисејску палату најмлађег „станара“ у њеној историји Емануела Макрона. Освојивши 312 од 577 места у Националној скупштини, Макрон је силовито кренуо у (пре)амбициозне подухвате: да радикално реформише Француску, посебно њено тржиште рада, како би је, напокон, учинио конкурентном према суседу на Рајни, Немачкој и још радикалније (тренутно паралисану и хаотичну) Европску унију.
Његов ентузијазам су, пре него што је стигао да направи прве конкретне кораке у том правцу, охладили, кад је реч о унутрашњим реформама, „Жути прслуци“ на париским улицама, а кад се радило о Макроновим европским амбицијама, „исцртаним“ у чувеном председниковом говору на Сорбони, наглашено уздржана и скептична Ангела Меркел.

ЛИДЕРСКЕ СУРЕВЊИВОСТИ Јавно се баратало са чињеницом да су ту одбијајућу уздржаност мотивисали друкчији немачки интереси, посебно кад се радило о (радикалном) преобликовању еврозоне, а у потаји се, медијски, спекулисало с нескривеном лидерском суревњивошћу: канцеларка, наводно, није баш била расположена да неприкосновену позицију (о)лако препусти новој француској политичкој звезди.
С ентузијазмом с којим је јуришао (успешно) на председнички трон, Макрон је ушао, овога пута мање успешно (прецизније: неуспешно), у први важан тест сопствене политичке моћи и реалне снаге покрета који га је лансирао у орбиту. Кампању за Европски парламент драматично је заоштрио, као питање бити или не бити, као питање ЕУ судбине, и изгубио, истина „на поене“, тесно али за толико уложену енергију горко: Макронов покрет победила је наглашено евроскептична формација Марин ле Пен.
Најновији у низу политичких покрета је, за ову причу, најинтересантнији: реч је о немачком левичарском покрету (с покличем) „Устајте“ чији циљ је да подстакне, и обезбеди, премоћ левих политичких снага у Бундестагу, упркос чињеници што се деценијски симбол левице, најстарија немачка политичка странка, Социјалдемократска партија Немачке (СПД), коју послератне генерације најчешће и највише поистовећују с Вилијем Брантом, стропоштава у политички амбис: после серије болних пораза на покрајинским изборима, дебакла на изборима за Бундестаг, социјалдемократе су и на изборима за Европски парламент доживеле шокантни пораз. Тај пораз није могла да преживи Андреа Налес, прва жена у историји ове некад тако уважаване и утицајне странке, која је дала неколико канцелара (Вилија Бранта, Хелмута Шмита и Герхарда Шредера) и која последњих година дели власт, у оквиру „велике коалиције“, са конзервативцима Ангеле Меркел.
Покрет „Устајте“ лансирао је брачни пар Сара Вагенкнехт и Оскар Лафонтен. Уверени су да, упркос драми СПД, у Немачкој има довољно (левих) снага које би могле да се окупе, и формирају већину, на платформи која, између осталог, инсистира на следећим принципима: увођење (напуштеног) система социјалне заштите, ограничавању максималних цена станарина и стамбеног простора (које су у градовима експлодирале), забрани ангажовања немачких војника у ратовима у иностранству и обустављање „агресивне политике“ према Русији.

СТРАНАЧКИ АНИМОЗИТЕТИ Теоретски, и математички, за стварање такве већине постојала је могућност и раније, под условом да се удруже социјалдемократе (тренутно партнери владајуће коалиције), опозиционе странке Зелени и Левица. До тога никад, међутим, није дошло: анимозитети између две „црвене“ странке, СПД и још „црвеније“ Левице представљали су непремостиву препреку. А у томе је посебну улогу играо управо „случај Лафонтен“.
Ради се о, неспорно, политички најталентованијем међу чувеним Брантовим „политичким унуцима“, једном од „дивова СПД“, како га је ових дана означио „Дојче веле“: тринаест година био је (као најмлађи) покрајински премијер (Сар), лидер странке, кандидат за канцелара на првим изборима после уједињења (1990), лидер странке који је окончао владавину „вечитог канцелара“ (шеснаест година), конзервативца Хелмута Кола.
Канцеларски трон препустио је Герхарду Шредеру, да би, на опште изненађење, неколико месеци потом, демонстративно напустио све функције: „суперминистра“ (финансија), председника партије и посланика у Бундестагу. Није се слагао с неолибералном политиком канцелара Шредера (од које се странка, губитком свог традиционалног бирачког изворишта, радника и сиромашнијих слојева, никад није опоравила) и посебно ратне политике тандема Шредер–Фишер. Лафонтен се, наиме, оштро противио ангажовању Немачке у агресији на Савезну Републику Југославију. Учествовао је у демонстрацијама против бомбардовања Србије које су организовали представници Савеза немачких синдиката.

СПЕКУЛАЦИЈЕ О ЛАФОНТЕНУ Лафонтен је у мају 2005, после (готово) четрдесет година чланства, такође демонстративно напустио Социјалдемократску партију. Прикључио се нешто касније Изборној алтернативи за социјалну правду (њој је био потребан тако харизматичан лидер), насталу, углавном, од разочараних чланова СПД и синдикалних активиста, а која се 2007. стопила са странком Партије демократског социјализма (ПДС) у странку Левице. Био је њен лидер и посланик у Бундестагу до 2009, а од тада је шеф посланичког клуба Лавице у покрајинском парламенту (завичајног) Сара.
Његова супруга Сара Вагенкнехт (отац Иранац, мајка Немица) копредседник је Левице и шеф посланичког клуба странке у Бундестагу. Последњих дана доста се спекулише о могућем „помирењу“ Лафонтена и његове некадашње странке СПД. Лафонтен сам, бар тако тврди, не помишља на повратак у странку коју је некада успешно водио. Стало му је, међутим, да се око покрета „Устајте“ формира већина која би се ангажовала за више социјалне правде и једнакости (досад је на делу „већина у Бундестагу која разара социјалну државу“), мирољубиву спољну политику (уместо њене милитаризације) екологију која се не би ограничила на козметичке корекције.
Лафонтенова супруга је уверена да од пројекта евентуалног спајања СПД и Левице у овом часу нема ништа, све док се социјалдемократе не одрекну (фамозне) Шредерове Агенде 2010, радикалне реформе тржишта рада, која је најтеже погодила традиционалне бираче и присталице ове странке.

ТРАГАЊЕ ЗА НЕПОТРОШЕНИМ ЛИЦИМА У грозничавом трагању за могућим изласком из дубоке кризе која потреса Социјалдемократску партију, чије су се „политиче акције“ тренутно суновратиле у оптицају су разни сценарији, кадровски и програмски, ниједан без ризика.
Кад је реч о кадровима, Социјалдемократска партија је добар пример тезе да се по учесталим сменама лидера може закључити да у странци нешто не ваља, а на кормилу некад велике странке после (такође великог) Вилија Бранта (водио је СПД четврт века) готово нико није истерао макар један четворогодишњи мандат. У трагању за новим, непотрошеним „лицима“, лицитирања се све учесталије заустављају на (пре)младом (двадесет девет година) за такву функцију Кевину Кинерту, провокативном шефу страначког подмлатка (Јусоси).
„Шпигл“ му је у броју од 8. јуна посветио главну причу и – насловну страницу. Уз опаску да баратање с његовим именом, као могућим, новим шефом партије, „говори о драматици ситуације“ у којој се она налази и у којој је, ето, могуће и оно што је, колико јуче, било незамисливо. А драма ове партије постаје, неизоставно, и драма садашње коалиционе владе: од судбине СПД зависи и канцеларска судбина Ангеле Меркел.

ПУТ ИЗ БЕСПУЋА У тражењу пута из беспућа, све су гласнији захтеви да СПД направи заокрет улево и окрене се традиционалној бирачкој „клијентели“, али, бар засада, нема око тога пуне сагласности. Као ни око идеје да немачке социјалдемократе следе пример данских колега (један од ретких охрабрујућих примера на апатичној европској левици!). И тај рецепт је, међутим, скопчан с великим ризицима.
Наиме, лидерки данске Социјалдемократске партије Мете Фредериксен (рођена 1977), пошло је за руком немогуће – да помири политичке полове, крајње лево и крајње десно. У економији је, током изборне кампање, наступала као изворни левичар, у имигрантској политици ригорознија и деснија од десних. Немачке социјалдемократе нису, у томе, спремне да оду тако (пре)далеко.
И док расту притисци да СПД (с)крене улево, расту притисци и у Хришћанско-демократској унији (ЦДУ), која такође срља из изборног пораза у пораз, да (с)крене удесно: критичари Ангеле Меркел, а све су гласнији, тврде да је конзервативна странка под њеним (пре)дугим вођством изгубила свој изворни профил и отишла превише улево. И да је на јесен чекају тешки дани и искушења, с изборима у три источне покрајине, Бранденбург, Тирингија и Саксонија. Тамо би ултраконзервативна Алтернатива за Немачку лако (посебно у ове две последње) могла да тријумфује…