Има ли пилота у дрону?

ИЗМЕЂУ РАТА И МИРА НА БЛИСКОМ ИСТОКУ

Да ли је наводни прекинути амерички напад на Иран био само лажна вест, или је Вашингтон заиста спреман да се упусти у авантуру која би у крајњој инстанци могла да доведе до глобалног уништења?

По објављивању вести да је иранска армија оборила америчку шпијунску беспилотну летелицу која је нарушила ваздушни простор Ирана председник САД Доналд Трамп утешио је нацију рекавши да је срећна околност што у обореном „дрону није био ниједан мушкарац, или жена“. Неколико дана касније пилот Беле куће се пресабрао и, говорећи о наводној прекинутој америчкој одмазди против Ирана, није помињао могућност да беспилотна летелица има пилота. „У понедељак они (Иран) оборили су беспилотни дрон који је летео изнад међународних вода. Ми смо били спремни да узвратимо прошле ноћи на три различите локације када сам упитао колико ће особа погинути. Господине, 150 људи, био је одговор једног генерала. Десет минута пре удара, ја сам га зауставио, јер није пропорционално обарању једног дрона“, навео је Трамп у твиту од петка, 21. јуна, када је у јавност процурила информација о опозваном нападу.

Иако постоји могућност да се у Белој кући коначно нашла особа која ће с емпатијом размишљати о животу људи других нација и обуздати америчку агресивност, она је мало вероватна. Томе нас учи не само дуга историја ранијих безобзирних америчких напада (да поменемо само Клинтоново бомбардовање Ниша касетним бомбама) него и скорији догађаји попут Трамповог потпуно неоправданог напада на Сирију због хемијског напада који то није био. Много је вероватнија теорија да садашњи напад на Иран није ни био планиран и да је вест о његовом отказивању у последњем тренутку само амерички блеф. Да се не би радило о блефу, иранско обарање америчког дрона, колико год он драгоцен био Вашингтону, морало би да буде толико тежак ударац Америци да би она због тога била приморана да започне врло опасан рат. Иако не сумњамо у вишедеценијску америчку амбицију да Иран сравни са земљом, очигледно је да се неопходне коцкице за то још нису сложиле. Ако нису успели да придобију међународну јавност после напада на танкере у Ормуском заливу за који су директно оптужили Иран, и ако им у том подухвату нису веровали чак ни многи најближи савезници, тешко да би овакав инцидент завредео безрезервног сврставања на америчку страну.
[restrict]

ПРОБЛЕМ ОРМУСКОГ ЗАЛИВА Још већи проблем од непостојања међународне подршке за ратне акције против Ирана за Сједињене Државе представља чињеница да још немају решење за веродостојну иранску претњу да би у случају агресије затворио Ормуски теснац за превоз нафте. Затварање једног од најважнијих светских мореуза осакатило би америчку економију јер би довело до експлозије тржишта нафтним дериватима које тренутно, по неким проценама, вреди 1,2 трилиона америчких долара (1,2 милиона милијарди долара), што би довело до колапса светског банкарског система и глобалног БДП-а изазивајући досада невиђену економску кризу.

Командант Иранске револуционарне гарде, генерал Касим Сулејмани, али и други високи ирански званичници јасно су и недвосмислено рекли да би њихова земља могла да затвори Ормуски теснац и у случају када би била спречена да извози своја два милиона барела нафте дневно, а камоли услед америчке оружане агресије. Овакав отворени став Ирана један је и од аргумената за тезу да су мистериозни недавни напади на два танкера у том мореузу били неуспела операција под лажном заставом са циљем да се Иран оптужи за агресивност и неурачунљивост. О томе сведочи и изјава начелника Генералштаба Иранских оружаних снага, генерала Мохамеда Бакерија: „Ако би Исламска Република Иран одлучила да спречи извоз нафте кроз Персијски залив, та одлука би била спроведена у потпуности и јавно објављена.“ „Иран неће предузимати никакве прикривене или обмањујуће кораке попут преварантских и терористичких САД“, додао је.

Према проценама „Голдман Сакса“, цена нафте на светском тржишту после неколико недеља блокаде Ормуског мореуза, кроз који пролази око 30 одсто светске нафте, могла би да достигне и 1.000 долара за барел. Новинар Пепе Ескобар у својој анализи ситуације око Ирана наводи, позивајући се на процене заливских трговаца нафтом, да би цена, у случају да је Иран заиста стајао иза ових напада, већ пробила плафон, а није.

БЕСМИСАО ОГРАНИЧЕНОГ УДАРА У тезу да је наводни прекинути амерички удар на Иран највероватније измишљотина указује и то да таква акција не би имала никакав позитиван ефекат по Вашингтон, напротив. А тога су, наравно, свесни и војни планери у САД. Сви сем можда саветника за националну безбедност Џона Болтона (о њему опширније у тексту Бориса Нада „Џон Болтон, гласник рата). Наиме, ни опсежнији ограничени удари од напада на три локације, о којем говори Трамп, не би иранској армији нанели значајнију штету, колико год успешни били. Једини начин на који би САД могле да озбиљније оштете иранску војску били би истрајни, вишедневни напади на читав јужни део Ирана. А и када би до тога дошло, питање је шта би постигли, јер сведоци смо да им је код нас за 78 дана интензивног бомбардовања за руком пошло да униште тринаест тенкова. Дакле, једино решење био би прави и обимни рат. Последице таквог напада биле би, како је упозорио председник Русије Владимир Путин, „катастрофалне за читав регион“.

Ово потврђује и лидер Хезболаха, шеик Хасан Насрала, који је упозорио да је „Осовина отпора“ (блискоисточни одговор на Бушову кованицу из 2002. о „Осовини зла) сада јача него икада пре и спремна да жестоко одговори на сваку „америчко-ционистичку“ агресију против Ирана или било које друге земље. То значи крвави рат на много ширем простору од Ирана. „Рат против Ирана неће остати у његовим границама. То значи да ће читав регион Блиског истока бити у пламену. Све америчке снаге и интереси у региону биће збрисани, а заједно с њима и завереници – пре свега Израел и владајућа саудијска породица“, рекао је Насрала најављујући „испаљивање десетина хиљада ракета на Израел“.

С друге стране, аналитичари процењују да би ирански одговор на било „какву америчку авантуру био врло болан“. Професор Мохамед Маранди са Универзитета у Техерану је потврдио да би „чак и на ограничени удар било одговорено снажном и непропорционалном силом“. А Иран је несумњиво способан за то. Када се разматра спремност Ирана и иранског народа на одбрану, у виду треба имати и њихову историју (о којој смо детаљније писали у броју 572). Ради се о народу и држави који се током читаве своје више хиљада година дуге историје жестоко супротстављао сваком агресору, посебно ирачкој агресији током осамдесетих година, и о људима који већ четири деценије живе под сталном претњом уништења из Вашингтона.

Прекинутим нападом, био он стваран или не, САД и Трамп су се, у ствари, сатерали у ћошак и једино што им после тога преостаје, поред испразних претњи које протеклих дана просто једна друга сустижу (Трамп: На било какав напад Ирана на било шта америчко биће одговорено огромном и надмоћном силом. У неким деловима, надмоћно ће значити потпуно уништење), јесте стварни напад. Да ли ће до њега заиста доћи? Тешко је предвидети с обзиром на то да су на важним функцијама у Вашингтону крвожедни људи попут Болтона, а да је у Белој кући пилот који се не сналази најбоље с командама. Предвидети шта ће се десити, уколико до рата дође, међутим, није тешко. Иран у 2019. години није исто што су били Авганистан или Ирак, да наведемо само два од последњих америчких ратних „успеха“. Не само што Вашингтон, осим ако Иран не повуче неки запрепашћујуће глуп потез, сада тешко може да рачуна на било какву ширу подршку западног дела света него је извесно да би иза Ирана стали и Русија и Кина, и то жешће него што су учинили у Сирији, где су америчка политика и њени савезници потучени до ногу. Цена таквог рата се не може израчунати, а у најгорем случају могла би бити виша од оне коју је човечанство платило због Хитлеровог напада на Пољску.      

[/restrict]