Gospodo, Sveti Vasilije, a ne građanin Ostroški

Zakon o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori

Piše Dejan Mirović

Kako je jedina priznata država u vreme podizanja Ostroga bila Otomanska imperija, znači li to da Erdoganova Turska polaže pravo na imovinu svih verskih zajednica na teritoriji koju reguliše Zakon o slobodi vjeroispovesti?

Nacrt Zakona o slobodi vjeroispovesti (Zakon) koji se u javnosti prvi put pojavio 2015. vlasti u Crnoj Gori pravdale su potrebom da se zameni onaj komunistički donet 1977. godine. Još 2012. tadašnji ministar pravde (sadašnji premijer Marković) uputio je poziv verskim zajednicama da učestvuju u javnoj raspravi, ali je 2014, bez učešća glavnih verskih zajednica u Crnoj Gori , formirana Radna grupa. Tadašnji ministar za ljudska i manjinska prava Suad Numanović, po profesiji lekar (trenutno poslanik DPS), u izradi Zakona nije se oslanjao na pravnike. Naprotiv. Na čelu Radne grupe našao se Dragutin Papović, istoričar i poslanik DPS, poznat po svojim ekstremnim stavovima.

SIMULAKRUM JAVNE RASPRAVE Nakon više javnih protesta SPC (ali i Rimokatoličke crkve i islamske zajednice) vlasti u Podgorici, Bijelom Polju i Kotoru prave simulakrum javne rasprave. No provokativno pojavljivanje odioznog Miraša Dedeića na ovim okupljanjima uvod je u brojne incidente, što je, pokazalo se, odgovaralo vlastima koje su izbegavale da odgovore na ozbiljne primedbe (samo je SPC podnela elaborat od 80 strana i peticiju sa 30.000 sakupljenih potpisa).
Takođe, eksperti Venecijanske komisije i OEBS-a iz Austrije, Danske, Belgije, Holandije i Moldavije u novembru 2015. zaključuju da je Nacrt zakona pun nedostataka posebno kada je reč o registraciji verskih zajednica, diskriminaciji vernika koji nemaju crnogorsko državljanstvo, neproporcionalnim sankcijama i konfiskaciji crkvene imovine (bez naknade!). Zakon je, ističu, u suprotnosti sa odredbama Evropske konvencije o ljudskim pravima iz 1953. ili članom 9 koji garantuje slobodu veroispovesti, članom 14 koji zabranjuje diskriminaciju, Prvim protokolom koji garantuje nesmetano uživanje imovine, ali i članom 18 Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima UN iz 1966. koji propisuje da svako lice ima pravo na slobodu veroispovesti, kao i javno ispoljavanje svojih verskih uverenja uz ograničenja (koja se izuzetno primenjuju) radi zaštite javne bezbednosti, reda, zdravlja, morala i prava drugih lica. Eksperti Venecijanske komisije ocenili su da je neophodno poštovati načelo proporcionalnosti koje je opšteprihvaćeno u pravnom sistemu EU (acquis communautaire). Oni su uputili vlasti Crne Gore i na Zajedničke smernice (uputstva) o pravnom statusu religijskih i verskih zajednica VK i OEBS-a iz 2004. i 2014. godine. U pomenutim smernicama stoji da država ne sme primoravati verske zajednice da se registruju ako one to ne žele.

U MEĐUVREMENU… Dakle, nema njihovog stavljanja „van zakona“ (kao što to očigledno žele da urade vlasti u Podgorici sa SPC ). Takođe, u Smernicama se kritikuje retroaktivnost zakonskih odredbi i državni nadzor nad dobrovoljnim prilozima, kao i teritorijalna uslovljavanja za delovanje verskih zajednica. Poželjan je, navedeno je, i poseban status za većinsku tradicionalnu crkvu (u Crnoj Gori to je naravno SPC). Posle toga, vlasti u Podgorici 2015. odustaju od usvajanja Zakona. Ne zadugo. U pozadini pripreme novog zakona teku događaji koji prete da iz temelja podriju osnove svepravoslavlja pa tako 2019. Carigradska patrijaršija, uz neskrivenu podršku vlasti u Kijevu i Zapada, dodeljuje autokefalnost (tomos) raskolničkoj verskoj zajednici u Ukrajini. Nešto kasnije predsednik Srbije pokušava (neuspešno) na marginama Sabora SPC da ubedi vladike i patrijarha da se dobrovoljno saglase s predajom Pećke patrijaršije, Dečana, Gračanice i drugih srpskih manastira albanskim separatističkim vlastima u Prištini radi nekakvog plana o „razgraničenju“. Najveći otpor takvom suspendovanju Ustava Republike Srbije i dobrovoljnom samoukidanju Pećke patrijaršije (ni Turci to nisu uspeli) uoči proslave 800 godina od sticanja autokefalnosti SPC, pružio je mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije (egzarh Pećkog trona). U tom kontekstu, samo nekoliko dana kasnije, posle četiri godine ćutanja, crnogorske vlasti, za koje mitropolit tvrdi da su u „prijateljskim“ odnosima sa srpskim, aktiviraju Zakon.
U članu 12 Zakona država de facto zabranjuje SPC u Crnoj Gori (Mitropolija crnogorsko-primorska i Eparhija budimljansko-nikšićka, koju predvodi ugledni vladika Joanikije, te delovi Eparhije mileševske i Eparhije zahumsko-hercegovačke i primorske) da iznosi mošti svetitelja („kulturno dobro“) van Crne Gore ukoliko za to nema dozvolu vlasti. Dakle, mošti Vasilija Ostroškog ne mogu biti privremeno prenete u njegovu rodnu Hercegovinu ako direktor policije Veljović ili premijer Marković to ne dozvole. U članovima 14 i 30 Zakona propisuje se da verske zajednice ne smeju da podstiču posrednu ili „drugu diskriminaciju“. Ovakvo široko i apstraktno definisanje diskriminacije omogućava režimu da novčano kazni ili ukine SPC, ukoliko ona, na primer, uputi kritiku na račun promovisanja LGBT zajednice u Crnoj Gori. Posle takve zabrane, članom 34 predviđa se i oduzimanje imovine SPC. U članovima 23 i 25, uprkos Smernicima OEBS-a i Venecijanske komisije, za SPC se uvodi obaveza registrovanje kod državnih organa, što nije zahtevala ni komunistička vlast Zakonom iz 1977. Ona je de facto tolerisala neregistrovani status SPC u Crnoj Gori, ali je i de iure poštovala imovinska prava (upis u katastar) manastira.
U tom kontekstu, član 38 Zakona predviđa obavezu novog upisa u katastar za hramove SPC.

PRAVNA AKROBATIKA Dalje, članom 42 propisuje se da crkvena zajednica koja ne afirmiše „duhovnu tradiciju“ Crne Gore ne može da računa na pomoć iz budžeta, pri čemu će smernice za određivanje „duhovne tradicije“ Crne Gore u praksi određivati ljudi poput Mila Đukanovića.
U članu 51, uz netačno tumačenje člana 14 Konvencije o pravima deteta, propisuje se granica od 12 godina za versku sposobnost deteta, što znači da ako roditelji žele da im se dete obrazuje u okviru prosvetne ustanove SPC, moraju od njega da traže „saglasnost“.
Konačno, u članu 63 stoji da će crkve koje su „građani“ s teritorije današnje Crne Gore izgradili pre 1918. pripasti režimu u Podgorici. Dakle, Đukanović i njegovo okruženje će na osnovu samo njima znanog kriterijuma (koji podseća na zakonodavstvo u oblasti akcionarskog društva) određivati koliko je na primer, Sveti Vasilije Ostroški doprineo izgradnji manastira Ostrog u XVII veku. Problem u ovakvo pravnoj akrobatici (ili putovanju kroz vreme) nalazi se u tome što Vasilije Ostroški, budući da je rođen u današnjoj Hercegovini, nije u teritorijalnom smislu bio „građanin“ moderne Crne Gore. Takođe, pravni problem nastaje i kada se uzme u obzir međunarodno-pravna činjenica da je jedina priznata država tada, i na toj teritoriji, bila Osmanska imperija. Moderna Crna Gora je de facto nezavisna tek posle međunarodnog razgraničenja nakon bitke na Grahovcu 1858. ili u najboljem slučaju posle pobeda na Martinićima i Krusima 1796. To je čitav vek posle osnivanja manastira Ostrog. Još je nepovoljnije poređenje za režim u Podgorici ono s pravnom činjenicom koja pokazuje da je de iure Crna Gora postala nezavisna 1878. na Berlinskom kongresu. Konačno, moderno pravo poznaje pojam „državljana“ (postojano stanovništvo), a ne „građana“ kao konstitutivnog elementa države zajedno sa teritorijom i suverenitetom (dodajmo ovome i nespornu viševekovnu državinu SPC nad Ostrogom i rokove zastarelosti od 20 godina za osporavanje državine).
Otuda, član 62 jasno pokazuje da su slabo obrazovani čelnici vlasti u Podgorici pomešali crkvu i državu. Karl Šmit takvo normiranje definiše kao „primitivno pravo“. Ako bi se doslovno primenio takav njihov metod normiranja, onda bi se došlo do apsurdnog zaključka da Erdoganova Turska (koja ima pravni kontinuitet sa Osmanskom imperijom i stanovništvo poreklom sa crnogorskih prostora u poslednjih 300 godina) ima pravo na imovinu svih verskih zajednica na teritoriji koju reguliše Zakon. Zato pravi duh ovog zakona ne treba tražiti u modernim međunarodnim propisima OEBS-a, UN i SE već u crnogorskim zakonima o privatizaciji uz čiju primenu u praksi obično ide kleptomanska želja za otimanjem tuđe imovine.