Антисрпски консензус

Интерес државе Србије је да се на лудило и хистерију одговара терапеутски мирно и с љубављу. Ако ни због чега другог, онда због храброг и борбеног српског народа, заробљеног у апартхејду Монтенегра

Пише Невенка Стојчевић

Кроз историју, најжешћа мржња према Србима досад је долазила из Хрватске. Кулминацију је достигла у геноциду Јасеновца и иних јама из Другог светског рата, и етничком чишћењу конститутивног српског народа из независне Хрватске током 90-их година 20. века. Беспримерна антисрпска хистерија Хрвата, међутим, већ поодавно има конкуренцију у мржњи Шиптара, али све више и у мржњи која све огољеније стиже из оног дела Црне Горе који следи идеју контроверзног Секуле Дрљевића, најпре жестоког „великосрбина“ а после усташког савезника и борца за независну Црну Гору од наводне окупације српских власти, која се сада оваплоћује и кроз монтенегринско законодавство.

Све то, и много шта још, указује на нескривени консензус против Срба и Србије.

О актуелним догађајима у „разбраћеној“ држави разговарали смо са истакнутим интелектуалцима, црногорским Србима др Владимиром Божовићем, Гојком Раичевићем и Миланом Кнежевићем.                

Др Владимир Божовић / председник Матице српске за Црну Гору /

Хроника лудила и бешчашћа у спирали омразе

О владавање чистим, разграниченим појмовима је неопходан услов у тумачењу друштвених феномена на које се ти појмови односе. У том смислу, оно што нам ствара нелагоду, врло непријатан шум у питању – откуд антисрпска хистерија у Црној Гори, заправо је сам појам „Црна Гора“. Ми више не знамо како да њиме „управљамо“ у јавном дискурсу. По некој образовној, духовној и културној инерцији, при помену Црне Горе навиру романсиране слике о историјском извору слободе, земље и људи који су били „чувари ватрице“ српског националног буђења. И његошевског, косовског васкрснућа. Зато је јавност запрепашћена порукама које данас долазе из хронике лудила и бешчашћа савремене Црне Горе. Посебно јавност изван Црне Горе. О чему се ради? Иако је ово тема за опсежнију социо-психолошку, политиколошку анализу, најједноставнији одговор је да савремени Монтенегро у вриједносном смислу нема никакве везе са историјском Црном Гором. Стога, мислим да је сам појам Црна Гора, у смислу јавне употребе, потребно заштити од погубних, чак непристојних асоцијација на данашњи Монтенегро. Говорећи без еуфемистичких интелектуалистичких ограда, Монтенегро је мафијашки феуд, са свим карактеристичним елементима таквог „друштвеног уређења“. На потемкинистичком паравану Монтенегра имате насмијешени привид, фотошопирани живот, а у мрачним ходницима стварног живота су репресија, страх, потпуни слом система вриједности, корупција, невиђени криминал… Овакво стање је најмањи заједнички садржалац западних геополитичких интереса и практичне потребе црногорског диктатора да очува све оно што је „скућио“ у транзиционом руднику претходних, тричавих тридесетак година.

Диктаторски режим је у поступку прављења мафијашког феуда, а до којег се морало доћи рушењем заједничке државе са Србијом, и то на основу чистог антисрпског консезуса, окупио разне политичке и параполитичке организме. Таква поједностављена формула родила је једноставну идеологију, а тиме и ефикасну, дјелатну политику. Она се састоји од бруталног гушења српског интереса и, прије свега, „чишћења“ бића Црне Горе од њених историјских, српских идентитетских наслага. Један од карикатуралних израза за политичке гротеске је и законско утврђивање историјских „чињеница“. Наиме, у закону који третира права потомака династије Петровић увршћен је став по ком је Србија 1918. окупирала Црну Гору. Таквих примјера лудила, иначе ендемичних у свјетским размјерама, у Монтенегру имамо прегршт. Ђукановићеви савезници су пословична црногорска снисходљивост, „идеолошка флексибилност“ огромног чиновничког апарата, десетак процената традиционалног антисрпског бирачког тијела православних Црногораца (православних само у неком традиционалистичком виђењу), као и неких двадесетак процената бирачког тијела које припада националним мањинама. Националне мањине су чак прихватиле да своје легитимне захтјеве одложе на одређено вријеме, у нади да ће Ђукановић информбироовском репресијом и економским исцрпљивањем ријешити „српско питање“. Међутим, Срби су показали изузетну жилавост.

Креатори потпуног затирања српског идентитета Црне Горе највише прижељкују феномен виђен на утакмици „Звезде“ и „Будућности“. То значи – разбуктавање страсне, навијачке и ирационалне мржње. Такву мржњу не можете „гасити“ аргументима и историјским чињеницама. Они је вјештачки изазивају и предимензионирају како би изазвали у Србији сличну реакцију, и тиме наставили спиралу омразе. Зато, важно је да представници јавног и политичког живота Србије препознају овај перфидни и злокобни наум. Да схвате да је интерес и државе Србије да се на лудило и хистерију одговара терапеутски мирно и с љубављу. Ако ни због чега другог, онда због интереса храброг и борбеног српског народа, заробљеног у апартхејду Монтенегра.

Гојко Раичевић / главни уредник подгоричког портала ИН4С /

„Монтенегрински србијанци“ у фокусу растућег антисрпског наратива

Темељне вриједности Црне Горе изложене су унакрсној ватри, а паљба једнаким интензитетом стиже из Србије колико и из Црне Горе. Судећи по синхронизованом дејству политичара, универзитетских професора и аналитичара, намеће се закључак да је у питању организована акција која има за циљ удар на саме темеље Црне Горе, њену традицију, духовну вертикалу, културно-историјско насљеђе и националну мисао.

Шовинистичка хистерија, која осваја ударне термине и насловне стране медија, није иманентна само престоним градовима Цетињу и Београду. Најснажнији интензитет долази из Српске Атине, па је тако баражну ватру на Црну Гору први отворио новосадски универзитетски професор Миленко Перовић, широј јавности познат по правоснажној пресуди за мобинг. Перовић је у више наврата упутио тешке увреде на рачун Митрополије црногорско-приморске и владику Амфилохија лично, називајући његове изјаве „политичком патологијом“ и „клептоманском манипулацијом“, вријеђајући и огроман број вјерника у Црној Гори.

Да Перовић „не трчи сам“, постало је јасно одмах након његовог наступа. Улогу једног од пратећих вокала преузео је његов суграђанин Чанак Ненад који, као и Перовић, има вишедеценијски стаж пропагандног ратовања против СПЦ, а посебно Митрополије црногорско-приморске. У интервјуу за „Дневне новине“, овај некадашњи кафански свирач флауте одржао је црногорској јавности скроман час из историје, уз неспретне покушаје стручних интервенција у тумачењу историјских односа Црне Горе и Србије. Чанак се није прославио, па му је велики дио јавности добронамјерно препоручио да музика, коју производи по наруџби Мила Ђукановића, претјерано штипа уши.

Вјетар у леђа пропаганди редовно пружа и Чанков партијски колега историчар Миливој Бешлин, који је, гле чуда, ступио у радни однос на Филозофском факултету у Никшићу, у исто вријеме кад је угледни историчар Васиљ Јововић отпуштен са Катедре за историју. Да ли су Бешлина за овај ангажман кандидовали његови текстови с насловима попут „Амфилохијева историја бешчашћа“ или је посриједи нешто друго из његовог политичко-аналитичког опуса, остаје у домену претпоставки.

У нападима на Црну Гору, Митрополију и вјерни народ није изостао ни „ветеран“ и „маратонац“ оваквих трка Душан Јањић, који се у медијима прославио савјетом државном врху Србије да, кроз преиспитивање односа према Србима у региону, истима ускрати било какав вид пажње или подршке.

Барјактар ове србофобне дружине је историчар Никола Самарџић, господар Одјељења за историју Филозофског факултета и један од оснивача Либерално-демократске партије Чедомира Јовановића. Самарџић важи за агресивног портпарола Мила Ђукановића у Србији и региону. У изјавама за медије не пропушта да опјева Ђукановићев лик и дјело, не штедећи дланове у дугим аплаузима политици ДПС-а. А препознатљиве су и његове изјаве за црногорске медије у којима угледне Црногорце, читај Србе, из Београда назива „интелектуалном мизеријом“, „дроњавим петиционашима“, „виртуелним квислинзима“, удовољавајући тиме малограђанском укусу домаћих шовиниста и заједљиваца. Самарџићеве вишегодишње колумне за штампане медије, у које убризгава јаке дозе презира према српском народу, најбољи су увид у проблематику комплекса овог аутора, који у маниру свезнајућег аутсајдера стално има потребе да дијели лекције Србима. Због тога не чуди што је увијек радо виђен гост на приватним факултетима у Подгорици чији је оснивач Мило Ђукановић, али дубоко забрињава што му је у Србији омогућено да прогони са катедре историчара проф. др Милоша Ковића.

Најновији примјери антисрпске хистерије у Црној Гори, персонификовани у екстремним изливима мржње једне дипломатске представнице и глумца Црногорског народног позоришта, очекивани су резултат пропаганде коју Ђукановић, уз мање или веће осцилације, врши још из времена од неферендума (нефер референдума, оп. аут). А агресивно дјеловање „монтенегринских Србијанаца“ представља посебну врсту импулса за растући антисрпски наратив у Црној Гори.      

Милан Кнежевић / посланик Демократског фронта у Скупштини Црне Горе /

Монтенегрини из „циганског“ Београда највише мрзе Србе из Црне Горе

Да је којим случајем антисрпство спортска дисциплина, Црна Гора би прву олимпијску медаљу освојила управо у овој дисциплини. Кад Мило Ђукановић за патријарха српског изјави: „Pишите му памет“, онда нам бива потпуно јасно чему можемо да се надамо ми којима су већ осакатили српски језик, истјерали наше писце из уџбеника, силовали историју, префарбали тробојку и најавили новог Бога који ће бити рођен на Конгресу ДПС-а, и то у јаслама у облику гласачке кутије.

Срби у Црној Гори су државотворни народ, али са свим елементима курдског наратива. Постало је кривично дјело рећи да вам је прађед рањен на Брегалници или Мојковцу, или да сте навијач „Црвене звезде“ и „Партизана“, а још ако знате који Његошев стих, одмах режимски очеви и још режимскији синови крећу у јавни линч и егзекуцију сваког ко искочи из монтенегринског клишеа, нешто налик одсијецању руке у Ријаду, граду побратиму Подгорице. Али док су им градови побратими Тирана и Приштина, режимски очеви и њихова још режимскија дјеца редовно обилазе своје некретнине по „окупаторском“ и наглашено „циганском“ Београду. На Врачару и Старом граду више је Монтенегрина него у бирачком списку пред референдум. Њихова заједничка особина је да из Београда највише мрзе Србе у Црној Гори. Њихова мржња је сразмјерна квадратури некретнине. И онда кад нас случајно сретну у Његошевој или Доситејевој, бивају видно шокирани како смо се усудили да зађемо у дјелове „њиховог“ града у којима они суверено владају од референдума.

Мада, збиља има нечег митског у томе да сестрић оног који патријарху мјери памет, неимарише зграде у кругу двојке, а неписмени тајкуни који су откупљивали гласове за отцјепљење од Србије врло брзо ће отцијепити и Златибор, који иначе сматрају за предграђе Подгорице.

Срећна је држава која има мудре дипломате и културне посленике. То је негдје давно, у неком од својих патетичних обраћања изјавио премијер Душко Марковић. Ако је мјерити по Мирни и Зорану, за нашу срећу се надалеко чуло. Можда у будућности буде снимљен и филм по ФБ постовима немирне Мирне, у којој главну улогу игра непознати Зоран, који улијеће у манастир Дајбабе за вријеме литургије, и све свештенство и вјернике убија маљем попут „говеда“ , док је за игумана (који је Рус) спремљено посебно мучење. Њега поливају бензином како би лакше запалили манастир и на његовом згаришту изградили стамбено-пословни комплекс.

Од свих тих саучесника у ескалацији антисрпске хистерије најопаснију улогу имају органи тужилаштва и судства, који по директном налогу предсједника и премијера Црне Горе прогоне и изричу затворске казне свима које врх власти означи за неподобне, покушавајући да утјерају страх и спријече сваки вид отпора и побуне. А једини континуирани и бескомпромисни отпор годинама пружа Демократски фронт, најјачи и највећи противник режима Мила Ђукановића, због чега се над његовим лидерима спроводи сваки вид правног насиља и државног терора. За те радње одабрани су појединци у тужилаштву и судству који за услуге прогона и покушаја насилног хапшења добијају обилате бонусе и привилегије са циљем да одстране из политичког живота јединог озбиљног супарника и створе несметани простор за доживотно владање Ђукановића и неповратни суноврат државе и њених грађана. А треба ли напоменути да је министар правде Зоран Пажин некадашњи Србин из Шибеника.

Сваки потез актуелног режима све ове године био је усмјерен против Србије и српског народа, од ширења мржње и историјских неистина до атака на суверенитет државе признањем и непримјереном сарадњом са тзв. Косовом и њеним представницима. Зато грађане Црне Горе често збуњује однос државе Србије према свим овим дешавањима. Збуњује изостанак реакције врха Србије у односу на пресуде српским држављанима и српским лидерима у Црној Гори на пет година затвора, посебно јер је специјални државни тужилац јавно признао да је чак и оптужница против њих потврђена без доказа. Али можда је здраво да будемо неко вријеме збуњени, како се после више ничему не бисмо чудили. И најаве отимања црквене имовине од стране режима указују на покушај успостављања преседана који треба да отвори пут за примјену истог модела на Косову и Метохији.

Уколико допустимо да нам отму и прекњиже наше светиње у Црној Гори и на Космету, онда је поштеније да пређемо сви у Албанце, јер не заслужујемо ни обичну успомену од оних што ће се родити после нас.

Тешко земљи у којој су покојници њена будућност. 

     unshaven girl займ сбербанкзайм срочно деньгибыстро займ иркутск