Зона сумрака – ПРЕЛОМ МОЗГА

Професор међународних односа на Факултету политичких наука Универзитета у Београду Иво Висковић сматра да је, како преноси агенција „Фонет“, потребно постићи „коначно решење“ косовског питања које би изгледало тако што би „Србија признала да је признала Косово“, а што је у њеном интересу

Није реално да Србија призна Косово, јер је јавно мњење против тога – рекао је професор Иво Висковић према тексту који не даје одговор на два од пет суштинских новинарских питања, па не знамо ни када, ни где је он то проценио, те је „указао да је лоше ’ако то не схватимо и не урадимо’“.
Овај бивши дипломата, доктор међународних односа, дакле сматра да је Србији у интересу да исход дијалога Београда и Приштине који би требало да прерасте у преговоре буде признање једнострано проглашене независности Косова и Метохије. С обзиром на то да власти косовских Албанаца од Србије ништа друго и не траже, поставља се питање о чему онда овај стручњак за међународне односе мисли да треба преговарати. О условима под којим би Србија признала Косово? Па ако је то нама у интересу, зашто бисмо постављали било какве услове? Пре би онда требало да Албанци нама постављају услове под којим би прихватили наше признање. На страну то што је емпиријски доказано да косовски Албанци и када прихвате неки захтев Србије у дијалогу, то остаје мртво слово на папиру (никад остварена Заједница српских општина, нпр).

[restrict] Ако је Иво Висковић у праву, никакви нам дијалози или преговори нису потребни, потребан је само један потпис. Али тог потписа, авај, не може бити јер је „јавно мњење против тога“. А шта је „јавно мњење“? То је народ, а народ је основа демократије. Ако народ нешто не жели, то је алфа и омега за сваког истински демократског владара. Решење је, по Висковићу, да народ „схвати“ истину коју нам он износи. Али како то учинити? Вероватно истом методом којом је својевремено од Машана из Голубоваца, који „није наиван него само поштен“, тражено да „направи прелом у свом мозгу“ и гласа за излазак Црне Горе из државне заједнице са Србијом. Дакле, Срби, нисте ви наивни, него само поштени, као што Машану 2006. рече изасланик ДПС-а, али је потребно да направите прелом мозга и коначно се одлепите од ирационалних идеја, поступите како треба, а онда ће, као и Машану, „виша сила“ решити све проблеме укључујући и рачун за струју од 1.580 евра.
То каже и Висковић. „Одуговлачење решења ’додатни је губитак времена и енергије’, али се Висковић плаши да рационални аргументи, када је реч о Косову, нису битни, већ да превладавају емоције“, наводи „Фонет“. „Рационално“ је, дакле, не губити време и признати ту независност јер бисмо у супротном могли да се суочимо с „њиховом одмаздом“. Та одмазда су тренутно таксе због којих бисмо ове године могли да изгубимо 500 милиона евра. Висковић би прво требало да схвати да би и косовски Албанци могли да се суоче с разним „одмаздама“ ако би се званични Београд заинатио, и да као паметан човек уздржаност Београда у увођењу некаквих реципрочних мера и „одмазди“ не би требало да схвата као знак слабости, него отворености за сарадњу. Друго, ако су само „рационални“ аргументи важни, и нематеријалне појмове и вредности попут „поштења“, или „части“ треба искључити из једначине, долазимо до тога да бисмо признавањем „косовске независности“ добили могућност да „извозимо“ робу у годишњој вредности од 500 милиона евра, али бисмо изгубили природне ресурсе у вредности од 1.000 милијарди долара (по процени ЦИА), док се имовина Републике Србије на Косову и Метохији процењује на 200 милијарди евра. Ту је и приватна својина Срба и другог неалбанског становништва којем припада 15 посто укупног земљишта на Косову и Метохији, односно неких 163.980 хектара. Станови у градовима нису урачунати у ово. Да Албанци неће вратити све што су узурпирали уколико им Србија призна независност? Рачунајући само ресурсе и државну имовину, требало би да 2.400 година „извозимо“ робу у вредности 500 милиона да би се поравнала тек номинална вредност изгубљеног и добијеног, јер тих 500 милиона није профит него вредност робе.
Следећи ове Висковићеве аргументе, лако можемо доћи до закључка колики је он губитак за Србију. Човек који је у првом интервјуу по доласку на место амбасадора у Љубљани изјавио да није „српски амбасадор“, од ове државе је током два амбасадорска мандата (после Љубљане је био и у Берлину) само на основу личних доходака добио најмање 384.000 евра. А шта је држава добила заузврат? Представљао ју је човек који високој представници ЕУ за спољне послове и безбедност Федерики Могерини замера „да се трудила да буде неутрална, што није испало добро“. Није потребно бити директно укључен у дијалог да би се знало да ни Могеринијева, ни ЕУ нису баш „неутрални“ у овој ствари, али све и да су се трудили да буду такви, зар то није управо улога коју је требало да имају? Ако професор Висковић овако предаје својим студентима и овако заступа интересе државе, нематеријална штета коју је нанео Србији далеко је већа од поменутих стотина хиљада евра амбасадорских плата. И поред свега наведеног, највећи бисер је идеја да „проблем Косова није билатерално питање него се тиче целине Балкана“. Тачно је да није „билатерално питање“, али не на начин на који он то мисли. Професор и бивши дипломата би требало да зна да се појам „билатералности“ у дипломатском речнику користи искључиво за два ентитета истог ранга. На пример, билатералним односима се могу сматрати само односи две међународно признате државе, што у овом случају, иако професор то изгледа жарко жели, није случај.

[/restrict]