Zona sumraka – PRELOM MOZGA

Profesor međunarodnih odnosa na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu Ivo Visković smatra da je, kako prenosi agencija „Fonet“, potrebno postići „konačno rešenje“ kosovskog pitanja koje bi izgledalo tako što bi „Srbija priznala da je priznala Kosovo“, a što je u njenom interesu

Nije realno da Srbija prizna Kosovo, jer je javno mnjenje protiv toga – rekao je profesor Ivo Visković prema tekstu koji ne daje odgovor na dva od pet suštinskih novinarskih pitanja, pa ne znamo ni kada, ni gde je on to procenio, te je „ukazao da je loše ’ako to ne shvatimo i ne uradimo’“.
Ovaj bivši diplomata, doktor međunarodnih odnosa, dakle smatra da je Srbiji u interesu da ishod dijaloga Beograda i Prištine koji bi trebalo da preraste u pregovore bude priznanje jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova i Metohije. S obzirom na to da vlasti kosovskih Albanaca od Srbije ništa drugo i ne traže, postavlja se pitanje o čemu onda ovaj stručnjak za međunarodne odnose misli da treba pregovarati. O uslovima pod kojim bi Srbija priznala Kosovo? Pa ako je to nama u interesu, zašto bismo postavljali bilo kakve uslove? Pre bi onda trebalo da Albanci nama postavljaju uslove pod kojim bi prihvatili naše priznanje. Na stranu to što je empirijski dokazano da kosovski Albanci i kada prihvate neki zahtev Srbije u dijalogu, to ostaje mrtvo slovo na papiru (nikad ostvarena Zajednica srpskih opština, npr).

[restrict] Ako je Ivo Visković u pravu, nikakvi nam dijalozi ili pregovori nisu potrebni, potreban je samo jedan potpis. Ali tog potpisa, avaj, ne može biti jer je „javno mnjenje protiv toga“. A šta je „javno mnjenje“? To je narod, a narod je osnova demokratije. Ako narod nešto ne želi, to je alfa i omega za svakog istinski demokratskog vladara. Rešenje je, po Viskoviću, da narod „shvati“ istinu koju nam on iznosi. Ali kako to učiniti? Verovatno istom metodom kojom je svojevremeno od Mašana iz Golubovaca, koji „nije naivan nego samo pošten“, traženo da „napravi prelom u svom mozgu“ i glasa za izlazak Crne Gore iz državne zajednice sa Srbijom. Dakle, Srbi, niste vi naivni, nego samo pošteni, kao što Mašanu 2006. reče izaslanik DPS-a, ali je potrebno da napravite prelom mozga i konačno se odlepite od iracionalnih ideja, postupite kako treba, a onda će, kao i Mašanu, „viša sila“ rešiti sve probleme uključujući i račun za struju od 1.580 evra.
To kaže i Visković. „Odugovlačenje rešenja ’dodatni je gubitak vremena i energije’, ali se Visković plaši da racionalni argumenti, kada je reč o Kosovu, nisu bitni, već da prevladavaju emocije“, navodi „Fonet“. „Racionalno“ je, dakle, ne gubiti vreme i priznati tu nezavisnost jer bismo u suprotnom mogli da se suočimo s „njihovom odmazdom“. Ta odmazda su trenutno takse zbog kojih bismo ove godine mogli da izgubimo 500 miliona evra. Visković bi prvo trebalo da shvati da bi i kosovski Albanci mogli da se suoče s raznim „odmazdama“ ako bi se zvanični Beograd zainatio, i da kao pametan čovek uzdržanost Beograda u uvođenju nekakvih recipročnih mera i „odmazdi“ ne bi trebalo da shvata kao znak slabosti, nego otvorenosti za saradnju. Drugo, ako su samo „racionalni“ argumenti važni, i nematerijalne pojmove i vrednosti poput „poštenja“, ili „časti“ treba isključiti iz jednačine, dolazimo do toga da bismo priznavanjem „kosovske nezavisnosti“ dobili mogućnost da „izvozimo“ robu u godišnjoj vrednosti od 500 miliona evra, ali bismo izgubili prirodne resurse u vrednosti od 1.000 milijardi dolara (po proceni CIA), dok se imovina Republike Srbije na Kosovu i Metohiji procenjuje na 200 milijardi evra. Tu je i privatna svojina Srba i drugog nealbanskog stanovništva kojem pripada 15 posto ukupnog zemljišta na Kosovu i Metohiji, odnosno nekih 163.980 hektara. Stanovi u gradovima nisu uračunati u ovo. Da Albanci neće vratiti sve što su uzurpirali ukoliko im Srbija prizna nezavisnost? Računajući samo resurse i državnu imovinu, trebalo bi da 2.400 godina „izvozimo“ robu u vrednosti 500 miliona da bi se poravnala tek nominalna vrednost izgubljenog i dobijenog, jer tih 500 miliona nije profit nego vrednost robe.
Sledeći ove Viskovićeve argumente, lako možemo doći do zaključka koliki je on gubitak za Srbiju. Čovek koji je u prvom intervjuu po dolasku na mesto ambasadora u Ljubljani izjavio da nije „srpski ambasador“, od ove države je tokom dva ambasadorska mandata (posle Ljubljane je bio i u Berlinu) samo na osnovu ličnih dohodaka dobio najmanje 384.000 evra. A šta je država dobila zauzvrat? Predstavljao ju je čovek koji visokoj predstavnici EU za spoljne poslove i bezbednost Federiki Mogerini zamera „da se trudila da bude neutralna, što nije ispalo dobro“. Nije potrebno biti direktno uključen u dijalog da bi se znalo da ni Mogerinijeva, ni EU nisu baš „neutralni“ u ovoj stvari, ali sve i da su se trudili da budu takvi, zar to nije upravo uloga koju je trebalo da imaju? Ako profesor Visković ovako predaje svojim studentima i ovako zastupa interese države, nematerijalna šteta koju je naneo Srbiji daleko je veća od pomenutih stotina hiljada evra ambasadorskih plata. I pored svega navedenog, najveći biser je ideja da „problem Kosova nije bilateralno pitanje nego se tiče celine Balkana“. Tačno je da nije „bilateralno pitanje“, ali ne na način na koji on to misli. Profesor i bivši diplomata bi trebalo da zna da se pojam „bilateralnosti“ u diplomatskom rečniku koristi isključivo za dva entiteta istog ranga. Na primer, bilateralnim odnosima se mogu smatrati samo odnosi dve međunarodno priznate države, što u ovom slučaju, iako profesor to izgleda žarko želi, nije slučaj. [/restrict]