Демократија vs. геополитика

Демократија није савршена, али досада није измишљен бољи политички систем! Често може да се чује овакав или сличан хвалоспев феномену који је од уобичајеног тумачења о владавини народа и идеала за који је проливено много крви прешао пут до култа, готово религије, доспевши данас до изопачења и сопствене супротности

Под маском „демократских вредности“ крију се најсуровије надметање за преузимање власти, освајање тржишта, наметање дужничког ропства, отимање природних ресурса, контрола медија, преобликовање људске свести… Ко се прогласи демократом и за то обезбеди подршку Запада као „светионика демократије“, тај стиче ненадокнадиву међународно-политичку предност и добија одрешене руке за свакаква непочинства – од успостављања ауторитарног режима и пљачке незамисливих размера, до оружане агресије и прогона читавих народа. Стога је демократија постала толико искомпромитована категорија да се све више посматра с подсмехом, али и са страхопоштовањем.

ДЕМОКРАТСКА ДЕСТРУКЦИЈА Демократија, нарочито у судару с геополитиком, показује сву своју слабост. Што су геополитички интереси доминантнији (а увек јесу), тим горе по демократију. Срби су се с том чињеницом одавно суочили, али им је све постало кристално јасно почетком југословенске кризе. Зар није било демократскије да се први вишестраначки избори одрже јединствено, у читавој сувереној и међународно признатој држави Југославији, него фрагментарно – по њеним појединачним федералним јединицама. А зашто нису? Зато што се у условима краха титоизма враћао национални идентитет као кључни кохезиони чинилац, а то би приликом избора могло да се манифестује у виду српског не само политичког већ и територијалног јединства. С геополитичког становишта атлантистичког Запада и њихових локалних експонената, то је било недопустиво јер би тако престао да важи „рецепт“ Слаба Србија (Срби у целини) – јака Југославија. Управо у томе би требало тражити кључни разлог зашто је за „принцип“ растакања ионако неодрживе југословенске државе Бадинтерова комисија узела никада верификоване једнопартијске, комунистичке међурепубличке међе уместо демократско изјашњавање конститутивних народа (не и националних мањина) у којој и каквој држави желе да живе. Није баш демократски, али јесте геополитички!
Убрзо је уследила потврда да се није радило о случајности и преседану већ о антисрпском и превентивном антируском геополитичком подухвату. У првој прилици која се указала Хрватска је, „демократски“, лишила Србе статуса конститутивног народа, већ раније показујући да ће „коначно решење“ бити расрбљавање простора на проверени, тротрећински начин. Њен председник и „врховник“ водеће странке, која је у свом називу садржала реч демократска мада је била неоусташка, пред (привремени) епилог у „Олуји“ поручио је како треба нанети такве ударце „да Срби практично нестану“. Јер требало је од Срба очистити „меки трбух Хрватске“ и припремити „геополитичку слагалицу хрватске потковице и б-х троугла“. Везивањем застава успостављена је симбиоза интереса са водећом муслиманском странком БиХ, која је, такође, имала реч демократска у свом називу, иако није скривала своју милитантну исламско-фундаменталистичку природу. Заједнички је организован референдум, упркос одсуства демократског легитимитета због бојкота Срба као конститутивног народа. Али ко је марио за демократију када је требало постићи геополитички циљ – независну и антисрпску БиХ махом под муслиманском контролом – упркос чињеници да су представљали апсолутну већину само на четвртини њене територије. И за све то стизала је подршка од „старих демократија“ – из Берлина, Лондона, Париза, Вашингтона… И Рима, наравно!

„ГЕОПОЛИТИЧКА ДЕМОКРАТИЈА“ Развејавање српских илузија о демократији наставило се суровом оружаном агресијом (наравно) демократских земаља у саставу НАТО-а на СРЈ, и то без одобрења СБ УН. Надмоћ геополитике над демократијом огледала се како у подршци криминално-терористичкој групацији да изврши сецесију косовско-метохијског дела Србије, тако и у очигледном циљу да се најмоћнија светска сила насилно стационира у тој „основној српској земљи“ (С. Божић), тј. у средишту Балкана. Наставило се споља финансираном револуцијом уз помоћ за превратничке послове обучене организације, којој је припадао „отац нације“ као доказани борац за демократију. Демолирањем скупштине и спаљивањем изборних листића ритуално је „избрисан српски вирус“. Али то није било довољно јер се Запад згрануо опоравком Русије и уплашио њеним „малигним“ повратком на Балкан. Стога је „менаџментом референдума“ успео да демократски одвоји Црну Гору од Србије. Тако је Србију лишио немерљивог геополитичког квалитета – приступа мору – а Црну Гору „преумио“ не само у антисрпског него и у антируског пиона. У таквој земљи постало је могуће да председник владе изјави како се 85 посто становништва противило признању тзв. косовске независности, али су власти ипак то учиниле јер су „имале визију“. Нису се држали демократије „као пијан плота“, али је визија била геополитичка – (не)вољно чланство у НАТО-у.
Да „креативно тумачење“ демократије постаје важан инструмент постмодерне геополитике доказао је тзв. македонски случај. Када је НАТО пожурио да у долини Вардара предухитри и пресече руске и кинеске векторе, склоњени су некооперативни представници легитимне власти и „бајпасовани“ резултати неуспешног референдума где је више од 63 посто неизашлих фактички рекло НЕ и промени имена земље, и њеном укључивању у ЕУ и НАТО! Тешко је демократију супротставити „револуцијама гњидастих боја“ (Б. Братина). „Механизам“ се примењује широм Империји нелојалног света. У Венецуели, на пример, иако постоји демократски изабрани председник, за „калифа уместо калифа“ прогласио се председник парламента. Хитро га је признао демократски, атлантистички Запад с неколицином сателита. Тај питомац је „на правој страни историје“ првенствено зато што ће гарантовати да његова земља неће бити „трула јабука у корпи добрих јабука“ латиноамеричког „задњег дворишта“ САД. А има ту још и огромних резерви нафте, злата… Аналогно косовско-метохијском делу Србије, позиционираном у „геополитичкој макро-тврђави“ Верига света и пребогатој лигнитом, оловом, цинком…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *