Demokratija vs. geopolitika

Demokratija nije savršena, ali dosada nije izmišljen bolji politički sistem! Često može da se čuje ovakav ili sličan hvalospev fenomenu koji je od uobičajenog tumačenja o vladavini naroda i ideala za koji je proliveno mnogo krvi prešao put do kulta, gotovo religije, dospevši danas do izopačenja i sopstvene suprotnosti

Pod maskom „demokratskih vrednosti“ kriju se najsurovije nadmetanje za preuzimanje vlasti, osvajanje tržišta, nametanje dužničkog ropstva, otimanje prirodnih resursa, kontrola medija, preoblikovanje ljudske svesti… Ko se proglasi demokratom i za to obezbedi podršku Zapada kao „svetionika demokratije“, taj stiče nenadoknadivu međunarodno-političku prednost i dobija odrešene ruke za svakakva nepočinstva – od uspostavljanja autoritarnog režima i pljačke nezamislivih razmera, do oružane agresije i progona čitavih naroda. Stoga je demokratija postala toliko iskompromitovana kategorija da se sve više posmatra s podsmehom, ali i sa strahopoštovanjem.

DEMOKRATSKA DESTRUKCIJA Demokratija, naročito u sudaru s geopolitikom, pokazuje svu svoju slabost. Što su geopolitički interesi dominantniji (a uvek jesu), tim gore po demokratiju. Srbi su se s tom činjenicom odavno suočili, ali im je sve postalo kristalno jasno početkom jugoslovenske krize. Zar nije bilo demokratskije da se prvi višestranački izbori održe jedinstveno, u čitavoj suverenoj i međunarodno priznatoj državi Jugoslaviji, nego fragmentarno – po njenim pojedinačnim federalnim jedinicama. A zašto nisu? Zato što se u uslovima kraha titoizma vraćao nacionalni identitet kao ključni kohezioni činilac, a to bi prilikom izbora moglo da se manifestuje u vidu srpskog ne samo političkog već i teritorijalnog jedinstva. S geopolitičkog stanovišta atlantističkog Zapada i njihovih lokalnih eksponenata, to je bilo nedopustivo jer bi tako prestao da važi „recept“ Slaba Srbija (Srbi u celini) – jaka Jugoslavija. Upravo u tome bi trebalo tražiti ključni razlog zašto je za „princip“ rastakanja ionako neodržive jugoslovenske države Badinterova komisija uzela nikada verifikovane jednopartijske, komunističke međurepubličke međe umesto demokratsko izjašnjavanje konstitutivnih naroda (ne i nacionalnih manjina) u kojoj i kakvoj državi žele da žive. Nije baš demokratski, ali jeste geopolitički!
Ubrzo je usledila potvrda da se nije radilo o slučajnosti i presedanu već o antisrpskom i preventivnom antiruskom geopolitičkom poduhvatu. U prvoj prilici koja se ukazala Hrvatska je, „demokratski“, lišila Srbe statusa konstitutivnog naroda, već ranije pokazujući da će „konačno rešenje“ biti rasrbljavanje prostora na provereni, trotrećinski način. Njen predsednik i „vrhovnik“ vodeće stranke, koja je u svom nazivu sadržala reč demokratska mada je bila neoustaška, pred (privremeni) epilog u „Oluji“ poručio je kako treba naneti takve udarce „da Srbi praktično nestanu“. Jer trebalo je od Srba očistiti „meki trbuh Hrvatske“ i pripremiti „geopolitičku slagalicu hrvatske potkovice i b-h trougla“. Vezivanjem zastava uspostavljena je simbioza interesa sa vodećom muslimanskom strankom BiH, koja je, takođe, imala reč demokratska u svom nazivu, iako nije skrivala svoju militantnu islamsko-fundamentalističku prirodu. Zajednički je organizovan referendum, uprkos odsustva demokratskog legitimiteta zbog bojkota Srba kao konstitutivnog naroda. Ali ko je mario za demokratiju kada je trebalo postići geopolitički cilj – nezavisnu i antisrpsku BiH mahom pod muslimanskom kontrolom – uprkos činjenici da su predstavljali apsolutnu većinu samo na četvrtini njene teritorije. I za sve to stizala je podrška od „starih demokratija“ – iz Berlina, Londona, Pariza, Vašingtona… I Rima, naravno!

„GEOPOLITIČKA DEMOKRATIJA“ Razvejavanje srpskih iluzija o demokratiji nastavilo se surovom oružanom agresijom (naravno) demokratskih zemalja u sastavu NATO-a na SRJ, i to bez odobrenja SB UN. Nadmoć geopolitike nad demokratijom ogledala se kako u podršci kriminalno-terorističkoj grupaciji da izvrši secesiju kosovsko-metohijskog dela Srbije, tako i u očiglednom cilju da se najmoćnija svetska sila nasilno stacionira u toj „osnovnoj srpskoj zemlji“ (S. Božić), tj. u središtu Balkana. Nastavilo se spolja finansiranom revolucijom uz pomoć za prevratničke poslove obučene organizacije, kojoj je pripadao „otac nacije“ kao dokazani borac za demokratiju. Demoliranjem skupštine i spaljivanjem izbornih listića ritualno je „izbrisan srpski virus“. Ali to nije bilo dovoljno jer se Zapad zgranuo oporavkom Rusije i uplašio njenim „malignim“ povratkom na Balkan. Stoga je „menadžmentom referenduma“ uspeo da demokratski odvoji Crnu Goru od Srbije. Tako je Srbiju lišio nemerljivog geopolitičkog kvaliteta – pristupa moru – a Crnu Goru „preumio“ ne samo u antisrpskog nego i u antiruskog piona. U takvoj zemlji postalo je moguće da predsednik vlade izjavi kako se 85 posto stanovništva protivilo priznanju tzv. kosovske nezavisnosti, ali su vlasti ipak to učinile jer su „imale viziju“. Nisu se držali demokratije „kao pijan plota“, ali je vizija bila geopolitička – (ne)voljno članstvo u NATO-u.
Da „kreativno tumačenje“ demokratije postaje važan instrument postmoderne geopolitike dokazao je tzv. makedonski slučaj. Kada je NATO požurio da u dolini Vardara preduhitri i preseče ruske i kineske vektore, sklonjeni su nekooperativni predstavnici legitimne vlasti i „bajpasovani“ rezultati neuspešnog referenduma gde je više od 63 posto neizašlih faktički reklo NE i promeni imena zemlje, i njenom uključivanju u EU i NATO! Teško je demokratiju suprotstaviti „revolucijama gnjidastih boja“ (B. Bratina). „Mehanizam“ se primenjuje širom Imperiji nelojalnog sveta. U Venecueli, na primer, iako postoji demokratski izabrani predsednik, za „kalifa umesto kalifa“ proglasio se predsednik parlamenta. Hitro ga je priznao demokratski, atlantistički Zapad s nekolicinom satelita. Taj pitomac je „na pravoj strani istorije“ prvenstveno zato što će garantovati da njegova zemlja neće biti „trula jabuka u korpi dobrih jabuka“ latinoameričkog „zadnjeg dvorišta“ SAD. A ima tu još i ogromnih rezervi nafte, zlata… Analogno kosovsko-metohijskom delu Srbije, pozicioniranom u „geopolitičkoj makro-tvrđavi“ Veriga sveta i prebogatoj lignitom, olovom, cinkom…