Нушић као драмски јунак

Јавно читање нове драме Миодрага Илића

Галерију великана у свом циклусу историјских, односно историјско-документарних драма аутор је проширио својим најновијим драмским делом Арлекинова последња авантура – комичном параболом у три чина са интермецом и епилогом коју је посветио Браниславу Нушићу

Наш познати драмски аутор Миодраг Илић додао је свом циклусу историјских, односно историјско-документарних драма о великанима још једно занимљиво и вредно дело. После историјске драме Апис, о незавидној судбини пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, вође завере која је довела до мајског преврата и промене династије на српском престолу 1903. године, те оснивача тајне организације „Уједињење или смрт“, као и након комада Жанка, узбудљивог приказа предсмртне ноћи славне глумице Жанке Стокић, која је 1945. осуђена на казну губитка српске националне части зато што је под немачком окупацијом у Београду наступала у позориштима „Весељаци“ и „Централа за хумор“, као и у хумористичким емисијама окупацијског Радио Београда, Миодраг Илић је за позоришну сцену написао више текстова о великанима, од којих овом приликом наводимо само остварења о нашим историјским личностима, као што су драма у десет слика Душан Силни (првобитни наслов Пуч), трагедија у осам слика Легенда о земљи Лазаревој и драма у седам слика, с прологом Вук и Милош. Ту галерију великана проширио је својим најновијим драмским делом Арлекинова последња авантура – комичном параболом у три чина са интермецом и епилогом коју је посветио Браниславу Нушићу.
Као што смело обрађује савремене теме, које аналитички приказује са жељом да расветли све узроке и последице сукоба до којих долази у модерном друштву, Миодраг Илић о великанима из прошлости пише свестрано и, будући да савршено влада драмском техником, веома занимљиво, што чини да су све његове драме о великанима минулих векова ефектна сценска штива. Није потребно посебно наглашавати колико су му живот и стваралаштво Бранислава Нушића погодовали да начини духовит сценски приказ о посмртној шетњи великог комедиографа пределима на ономе свету.

Позоришни комади о великанима Миодрага Илића далеко су од тога да представљају само пуке драмске реконструкције биографија познатих наших и страних историјских личности, нити су пак само аналитичка рашчлањавања њихових оваквих или онаквих животних судбина у оквиру настојања да се фиксирају одлучујући, преломни тренуци у њиховом делању, већ су то и проблемске драме у којима се расправља о различитим етичким, филозофским и политичким проблемима који су искрсавали и наметали разрешења многих егзистенционалних животних путања одабраних великана прошлости чије су активности обележиле епохе у којима су деловали. У том смислу Илић припада оним токовима српске и светске драматургије којима су основну интонацију дали писци што су приближили бројне великане прошлости нашем времену, драматичари као што су Бертолт Брехт (Живот Галилеја), Жан Ануј (Бекет), Мирослав Крлежа (Michelangelo Buonarroti, Кристофор Колумбо), Албер Ками (Калигула), Жан-Луј Баро (Рабле), Ролф Хохут (Намесник) и др.
Арлекинова последња авантура духовит је драмски текст о Нушићевом боравку на оном свету, где је најпре разговарао са Светим Петром, начелником чистилишта, са којим се договарао где ће му бити одобрен боравак – у рају, који прижељкује, или у паклу, који му је предодређен због свега што је у животу написао. Свети Петар га упућује да најпре види како изгледа боравак у паклу, а потом и у рају. У оба станишта дочекаће га бројни ликови из његових дела почев од Агатона из Ожалошћене породице па до Живке Министарке. Нушићеви разговори с његовим ликовима најзабавнији и најдуховитији су пасажи у овој комичној сценској параболи, јер су парафразе бројних сцена из најзначајнијих Нушићевих комедија.
Јавно читање ове драме, одржано 8. фебруара у Музеју Народног позоришта у Београду, предводили су глумци Миленко Павлов (Свети Петар) и Милан Цаци Михаиловић (Бранислав Нушић), док су Лепомир Ивковић, Душко Радовић, Раде Миљанић, Бранко Ђурић, Бранислав Зеремски, Василија Кокотовић, Јелица Сретеновић и Милан Пајић ангажовано и са очигледним афинитетом према тексту читали по три или две улоге из Илићевог комада засмевајући публику. Миодраг Илић водио је ово читање повремено уводећи слушаоце у промене сценских ситуација.
Како се код нас изобичајило јавно читање драмских текстова, које се иначе у свету често практикује, може се само добродошлицом дочекати овај сусрет с новом драмом Миодрага Илића и пожелети да се у Музеју Народног позоришта и даље приређују овакве приредбе, које донекле надокнађују празнину нашег позоришног репертоара до које је дошло знатним смањивањем броја драмских премијера, као и проређивањем гостовања позоришних ансамбала из земље и иностранства.