Правилни заокрет

Једино исправно што Минск може да учини јесте стварање Савезне државе Русије и Белорусије, а Лукашенко да одбаци старе амбиције да буде њен председник, због чега се још од 90-их сукобљава с Кремљом

Белоруски председник Александар Лукашенко поклонио је руском колеги Владимиру Путину за Нову годину – четири џака кромпира. Тачније, по један џак од сваке сорте познатог белоруског производа, узгајаног у Лукашенковој башти, без пестицида. Руски лидер је захвалио и загрлио председника братске државе. Посматрачи, међутим, нису тако благонаклоно видели овај Лукашенков гест. Поједини аналитичари склони су да у томе примете и знак презира, типа: Русија је изолована, на ивици глади, па ћемо Путину послати симболичну поруку са џаковима кромпира, да прехрани народ. Лукашенкова сарадница је морала и потом да објашњава да је то чувени Лукашенков кромпир, а свака његова сорта погодна је за различита јела, попут драњика, пиреа, или за печење, пржење… Додала је још да је кромпир донет по Путиновој молби, јер он баш воли ове производе, па подсетила да је раније Лукашенко у Кремљ доносио и белоруску сланину „сапуњару“, као посебан специјалитет западног руског суседа.

[restrict]

НЕИЗГОВОРЕНЕ „СТВАРИ“ Али откуд потреба да се у гесту белоруског председника види нешто рђаво, а да затим Минск мора да објашњава свој поступак? Велику буру изазвала је Лукашенкова изјава од 10. јануара, да ће, ако Русија не компензује губитке Белорусији због промене метода обрачунавања пореза у нафтном сектору, то означити „губитак јединог савезника на западном правцу“! Москва је најавила да ће наредних година извести „порески маневар“, нови начин обрачуна пореза на нафту: уместо да се као досад плаћа царина за извоз, биће повећана рента за експлоатацију. На тај начин повећаће се и цена нафте за Белорусију, која добија од Русије царинске повластице приликом увоза. „То је њихов избор, ми не можемо да их натерамо“, резигнирано је закључио председник Белорусије. Колики су то губици које Москва треба да компензује Минску? Реч је о 400 милиона долара годишње, прецизирао је и додао да за његову земљу то није проблем да плати. Зашто је онда 400 милиона разлог да „Русија остане без јединог савезника“? Пре ће бити да је „цена“ овог питања кудикамо већа, али да многе ствари остају неизговорене…
Лукашенкове јадиковке око цене руских енергената већ су постале традиционалне, понављају се деценијама. Обично се ово питање заоштри уочи склапања новог енергетског аранжмана, полемика потраје три-четири месеца, а затим обе стране помало попусте и ствар легне. Међутим, то нису здрави „савезнички односи“. Како у Москви примећују, Минск се позива на савезништво само у економској сфери, али када на ред дођу политичка питања – ту наступа свако за себе. Када треба признати Крим као саставни део Русије, или независност Абхазије и Јужне Осетије, или солидарно увести неке санкције Западу, тада се Лукашенко понаша као да је Москва већ „изгубила јединог савезника на западном правцу“. А онда уследе приче из Минска како ће Белорусија својим грудима „зауставити тенкове“ који са Запада крену на Москву – и тражи нове компензације, попусте, кредите… И то тако функционише већ четврт века, колико је Лукашенко председник.
У Русији су тим поводом подељена мишљења у експертским круговима. Једни сматрају да је неколико милијарди долара годишње, колико „кошта белоруска лојалност“, ситна цена наспрам геополитичке користи коју Москва добија на западном правцу. Они имају у виду војну алијансу ОДКБ чији је Белорусија члан, а што омогућава да руска армија буде макар симболично присутна на граници ЕУ и НАТО. Други тврде да Русија не добија ништа, јер не може у војном смислу да користи белоруску територију као да је своја, већ и за најмањи војни потез мора да тражи одобрење. Тако „није одобрена“ идеја да Русија на западу Белорусије изгради мању авио-база са стално распоређеним авионима. Лукашенко је објаснио – шта ће Русима донети распоређивање неколико авиона, када НАТО може лако да их обори.

БЕЛОРУСИЈА У ВЕЛИКОМ ПЛУСУ И онда се чуди што Москва нема разумевања за његове енергетске и економске потребе. Шта ће њему 400 милиона долара, када они могу лако да се потроше? Руски експерти су израчунали да су за последњих 20 година руске дотације, олакшица и преференцијали Белорусији – износили чак 126 милијарди долара! С друге стране, Минск ове тврдње не одбацује, али процењује своје губитке у енергетској сарадњи с Москвом на чак 11 милијарди за последњих шест година. Чак и да је тако, очигледно је Белорусија и даље у великом плусу. Зачкољица је у томе што Лукашенко животни стандард Белоруса подиже користећи се олакшицама на руском тржишту, од чега Москва има губитке, али одбијајући упорно да усклађује своју спољну и безбедносну политику с Русијом.
Другим речима, он би да убира доларе и са Истока и са Запада, да гради туђим новцем своје „економско чудо“, али да при томе „чува независност“ и не подржава спољнополитичке акције Русије. Зашто, на пример, Минск није послао ниједног војника, макар болничара у Сирију, да помогне у рату против Исламске државе? Ако је Америка на том подручју окупила коалицију од преко 50 држава, зашто се онда сакрио „једини руски савезник на западном правцу“? А кад треба „компензовати“ 400 милиона долара, онда се одмах јавља – и прети раскидом савезништва. Лукашенко тврди да Белорусију очекују тешки изазови. „Следеће две године ће нас снажно искушавати, да ли смо достојни те независности о којој стално и свуда говоримо“, поручио је белоруски лидер и додао да ће 2019. бити „занимљива“, али да ће његова земља пронаћи „достојан одговор“ на предстојеће изазове.
Овако срочене формулације, заједно с претњом „губитка јединог савезника“, делују драматично. Поготово када се укрсте с информацијом коју је објавио амерички „Форин полиси“, да су се белоруски шеф дипломатије Владимир Макеј и помоћник америчког државног секретара за Европу и Евроазију Вес Мичел договорили да ће Минск укинути постојећа ограничења у броју америчких дипломата који могу да раде на територији Белорусије. У Стејт департменту су то назвали „великим кораком“ и почетком отопљавања односа, преноси амерички лист. Како се наводи, одлука је донета после више месеци „појачане интеракције“ Минска са администрацијом Доналда Трампа, у светлу погоршања односа с Кремљом.

КАКО ДО „ПРАВИЛНОГ“ ОДВАЈАЊА Белоруска дипломатија је демантовала ове наводе, али где има дима, има и ватре. Стручњаци у Москви нису склони да олако одбацују сигнале о промени политичке климе у Белорусији. Сматрају да се Минск у много чему угледа на постмајдански Кијев, о чему сведочи и чињеница да је Лукашенко у украјинском конфликту формално заузео „неутралан став“, али многи у том понашању препознају очигледну подршку председнику Петру Порошенку. Такође, у Русији виде да Белорусија користи западне и украјинске санкције Москви за јачање својих економских позиција, снабдевајући Украјину руским енергентима, а извозећи Русима производе који су под ембаргом Кремља, мењајући само етикету и стављајући белоруску. И то у Москви добро знају, али често жмуре и на оба ока, зарад „јединог савезника“.
Чак и ако изворна намера Лукашенка није таква, својим поступцима он реално удаљава Белорусију од Русије и свакако спречава дубљу интеграцију. Појавила се верзија да Минск сматра да се Украјина „неправилно“ одвојила од Москве и окренула Западу, а да ће Белорусија то учинити „правилно“ – без губитка руског тржишта за своје производе и привилегованог приступа јефтиним руским енергентима. У белоруском руководству где, наводно, више нема ниједног проруски оријентисаног представника, можда верују да ће им то поћи за руком. Многи од њих сматрају да је Русија изолована и слаба, и да је сад прави тренутак да повуку потез. Да ли изјаве Александра Лукашенка најављују тако драматичну будућност? Да ли његове речи о предстојећим искушењима у наредне две године и тестирању „достојности за независност“ предвиђају баш такав сценарио? На Западу снажно навијају за такав расплет.
Далеко ипак да је то готова ствар. Пре свега, Лукашенко, који ће се ускоро „борити“ за шести узастопни председнички мандат, тешко може на Западу да буде прихваћен као демократски лидер. „Демократије“ какву је он изградио у Белорусији ни у једној западној држави напросто нема. Дакле, заокрет ка Западу неминовно би био праћен и окретањем леђа Лукашенку. Максимум који би могао да извуче од Запада јесте да му се омогући мирна предаја власти, без насиља и санкција према њему, породици и сарадницима. Али – и ту би морао да верује Западу на реч и стрепи да се не предомисле. Ако неко у Белорусији мисли да је Запад спреман, као Русија, да им поклања 5-6 милијарди долара годишње, довољно ће бити да погледа Украјину где су просечне плате пале испод 200 долара, па да се одмах разувери. Дакле, стезање каиша ће бити неминовно и белоруско „економско чудо“ ће нестати.
Међутим, нема тог чуда које може одржати Лукашенка на власти у случају губитка руске подршке. Наивно је веровати да постоји „правилан“ начин да се Белорусија одвоји и тиме буде угрожена руска енклава Калињинград. Белорусија је исувише важна за безбедност Русије, да би било ко одговоран у Кремљу допустио да она пређе у НАТО сферу. Зато треба очекивати руски одговор у више праваца. Москва ће и даље делимично – али не и безгранично – задовољавати све веће економске апетите Лукашенка, истовремено му стављајући до знања и с каквим последицама би могао да се суочи. Неће, бар не одмах, градити политичку инфраструктуру као алтернативу Лукашенку – али се неће ни стидети да повремено одашиље такве сигнале.
И оно најважније, инсистираће на продубљивању интеграције две земље. Недавно су и формиране радне групе за ову интеграцију – и у Москви и у Минску. С белоруске стране, предводи је министар економије Дмитриј Крутој, док је на челу руског тима потпредседник Владе и такође министар економског развоја Максим Орешкин. Групе имају задатак да израде предлоге о даљем развоју руско-белоруске интеграције, у оквиру постојеће Савезне државе Русије и Белорусије, која никад није профункционисала у пуном капацитету. Али није ни укинута, нити је то ико предложио. Радна група сарађиваће и с другом, раније формираном, руском Радном групом за питања руско-белоруских односа.

ПРИБЛИЖАВА СЕ ТРЕНУТАК ОДЛУКЕ Очито је, дакле, да Москва планира доста „рада“ на белоруском правцу. Путинов прес-секретар Дмитриј Песков истакао је да Русија и Белорусија сарађују у формату Савезне државе и назвао Минск „савезником са великим словом“. Песков је још додао, како преноси руска агенција РИА Новости, да тема уједињења две земље, с каснијим преласком Владимира Путина на место председника заједничке државе „није на дневном реду“. То је одговор на спекулације да је крајем децембра, дан уочи сусрета с Путином, Лукашенко одржао састанак са својим државним руководством, где се разматрала „независност у условима притиска руске стране“ и да су се учесници сложили да треба „до краја стајати за независност“.
Да ли су ови „руски притисци“ само суптилна порука Лукашенку да мора да спусти дурбин када је у односу према Москви, или је у Кремљу заиста донета одлука да се приступи реализацији „плана Б“, није у овом тренутку кључно питање. У оба случаја, од Белорусије се тражи исто: да свој поглед много више усмери ка Русији и Кремљу. Веровање да је могућ некакав „правилан заокрет“ ка Западу без уважавања интереса Москве не може бити у интересу Белорусије која је још више од Украјине повезана с Русијом етничким, културним, економским, политичким, безбедносним и свим другим везама. Савезна држава Русије и Белорусије постоји, као нека врста лабаве конфедерације, али односи, права и обавезе две чланице нису испуњени и конкретизовани правно-обавезујућим садржајем, пре свега због упорне, деценијске опструкције Минска.
У Москви досад нису журили, тежећи најпре економском прожимању, али је та фаза сада окончана и Белорусија се приближава тренутку одлуке – шта и како даље. Да ли ће, као последња у реду за западним столом, покушати да копира украјинско искуство, или ће коначно преузети сва права, али и обавезе најважнијег руског савезника и пријатеља – Лукашенко ће морати да одлучи. И не само он већ и многи око њега. Док не буде касно, као што је окаснио свргнути украјински лидер Виктор Јанкукович, који је добио чврсту и написмену „часну реч“ Запада за мирну транзицију власти у Кијеву. Четири дана касније бежао је спасавајући живу главу. И он је, можда, док је био на врхунцу моћи, веровао у теорију о „правилном заокрету“. Једини правилни заокрет који Минск може да учини јесте у правцу функционалне Савезне државе Русије и Белорусије. А Лукашенко да одбаци амбиције да он треба да буде председник, око чега се још од 90-их сукобљава с Кремљом.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *