Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник
Ово нису обична времена за Србију, закључују велеумно аутори Њујорк тајмса, коментаришући чињеницу да је Београд дочекао Путина „као краља“, и потом анализирајући разлоге због којих је ова посета изузетно важна за Србију која се „још једном нашла растрзана између Истока и Запада“.
У новинарском скенирању духа тренутка и духа места поводом боравка председника Русије у Србији посебно је занимљива опаска о природи времена која су за земљу у фокусу овог осврта, како се закључује, необична. Аутори би несумњиво били на правом трагу и ближе суштини догађаја који је заокупио њихову пажњу да су закључили како Србија и Русија нису обични партнери. У овако постављеном тумачењу били су најпре – тенденциозни. Ако су, наиме, за Србију наступила необична времена (не оспоравамо да је тако), значи ли ово наглашавање да су она другачија, дакле – обична и нормална, за све остале? Јесу ли, према виђењу стварности које демонстрира NYT, времена обична, на пример, за Америку? Или се у том медију занемарује извесност да је и за највећу западну силу такође наступило „нерегуларно“ доба, па чак и да су у понечему сличне и матрице необичности у стварносном тренутку две веома различите земље. И ова велика сила је – растрзана. Не као Србија, између Истока и Запада, већ између себе саме и остатка света. Чињенице које потврђују ово запажање објављује светска штампа, па и Њујорк тајмс. Недавно се могло прочитати мишљење експерата уверених да америчка економија неће издржати трку у наоружању с Русијом и Кином!
[restrict]
Да ли је свет преспавао нека важна дешавања, па се сада пробудио усред ситуације чије значење једва да може да појми? И најповршнијим познаваоцима геополитичких збивања, поготово онима који памте причу о скривеним стратегемама Хладног рата, може се учинити да су у наведеној тврдњи замењена имена држава, да је направљена грешка, па се – логично – Русији и Кини не пише добро… Није наиме тајна да су у Вашингтону одавно овладали методама наметања жестоког темпа трошења и исцрпљивања што даве све актере који се упусте у трку у наоружавању. Аргументација о америчкој невољи оснажена је међутим закључком који ни у смелијим сновима о мењању глобалних прилика није раније био замислив као могућ. У Сједињеним Државама постоји страх од стратешког судара са Русијом, каже Јаков Кедми, израелски геополитичар од ауторитета, уз наглашавање да ће тај страх јачати јер ће Москва даље повећавати своју војну супериорност. Овај јеврејски наџак као да не уме да стане, па открива и да војни буџет САД већ сада није на нивоу ситуације, јер је Американцима потребно годишње трилион долара за успешно парирање војној надмоћи Русије. Шта рећи? Необична времена!
Геополитичко промишљање надахнуто евидентним симптомима уздрманог светског поретка не може, дакле, превидети да су за Америку, авај, времена извесно тешка и сасвим у складу с карактеристиком коју је еминентно америчко гласило сада ексклузивно наменило Србији. Не мању муку од поменутог заостајања у војној надмоћи, која у озбиљну геополитичку неснађеност лагано „уваљује“ нацију уверену да је изабрана да влада светом водећи ратове далеко од својих граница, ових дана помиње и Патрик Бјукенен. Американац, који добро познаје прилике у својој земљи, тврди: Трамп је данас председник јер је амерички народ закључио да је наша спољнополитичка елита, са својим бескрајним интервенционизмом на местима где ниједан витални интерес САД није угрожен, искрварила и практично банкротирала државу, истовремено проћердавши све плодове наше победе у Хладном рату. Може ли јасније бити растумачен поредак који је учинио да се Србија нађе у временима које амерички медији одређују као необична? У овом скицирању „ненормалности“ унеколико се занемарује да судбину заточеника необичног времена Србија не живи тако усамљено као што би се то могло учинити тумачима занетим у илузије западног естаблишмента замрзнутог, како Бјукенен каже, у реалностима јучерашњице и успостављеног са сврхом да те реалности оправдава. Време онеобичавања стварности управо се догађа и траје као глобални феномен, и једнако важи за Србију и Балкан као и за цео свет. Тај квалитет, необичност, одмерава се не само у односу на свет јучерашњице већ доминантно – у успостављању неочекиваних, понекад апсурдних релација према регуларно утемељеном историјском, друштвеном и политичком поретку.
Тако се догађа да као данак и део времена „која нису обична“ у јавном животу многи актери и појаве зраче бесмислом, говором без логички чврсте и разумом уобличене структуре, те поступцима који се толеришу као друштвено прихватљиви премда озбиљно нарушавају поредак уређен према цивилизацијским начелима. Случај недавног иступања Рамуша Харадинаја на церемонији поводом 550. годишњице рођења Скендербега, парадигматична је епизода из праксе јавног говора који се у новим временима разуме као политички осмишљен наступ, а не као оно што у ствари јесте – гомилање бесмислица, лажи и небулоза без корелата у стварности. „Косово и Албанија су на својој територији, што није случај ни са једном другом државом. Косово не може да буде територија другог народа, запамтите ово… Ако постоји Божје право, треба да кажемо свима, нашим суседима и пријатељима да у нашој земљи нема стране територије.“ Наведене мисли јавно је изговорио премијер привремених приштинских институција, а слушаоцима је остала недоумица: да ли је дискурс Рамушова слабија страна или и он сам, на начин загонетан логичком мишљењу, тумачи чињеницу да за Србију ово нису обична времена? Као несумњива чињеница остаје ипак утисак да једну од значајнијих посебности времена одређеног као необично чини предумишљајно укидање границе која одваја смислени говор од необавезујућег идиотског булажњења.
Ова времена, необична каква јесу, имају и наличје које Србију данас може да охрабри. Извесност да и за Америку више не важе њена обична, дакле Pax Americana времена најпре упућује на поодмакло стварање новог геополитичког поретка, што даље значи да ће Балкан – као „недовршени посао“ САД и остати такав – „недовршен“ у складу с плановима Вашингтона за озбиљну дестабилизацију овог простора. За Србију, посебно када је реч о њеној територијалној целовитости, после необичних могу дакле да настану и спасоносна времена.
Светски лидер кога су Срби дочекали „као краља“ био је у том смислу сасвим одређен. Није само одлучно навео да ће Русија подржати искључиво споразуме Београда и Приштине на основама за Србију судбински важне Резолуције 1244 него је био одређен и поводом другог важног питања – признавања Косова.
Јавност је то сазнала посредно, преко реторички необично дотеране говорне „фигуре“ председника Србије. Примећујући да је готово невероватно како поједини људи, попут Кадрија Весељија и неких политичара у Београду, немају проблем с тим да говоре да му је тобоже Путин рекао да ће признати Косово, Александар Вучић открива: „Весељи каже да је Путин мени рекао да ће Русија признати независно Косово. Ја то од Путина нисам чуо. Напротив, рекао ми је све супротно од тога.“ Супротно тако постаде важна реч за судбину наше земље! Када се – супротно од значења с којим су употребљене – протумаче и у другачијем кључу интерпретирају, речи новинара Њујорк тајмса могу да зазвуче и невероватно добро и обећавајуће. Тачно је – these are no ordinary times for Serbia!
[/restrict]
