(НЕ)СРЕЋНА НОВА НАТО 2019? (2. део)

Према пројектованом „српском НАТО путу“, сада је наговештена офанзива на подручју БиХ, како би та заједница два ентитета и три народа била утерана у НАТО тор. Онда на рад долази и Србија. Можда баш због тога да би се тај посао обавио лакше, Сорош, Блер и екипа показују спремност да нам помогну да дођемо до „компромиса“ с Албанцима. Наравно, накарадног

Оно што и није било тајна већ провидна лаж, сада је тако потпуно огољено. НАТО по сваку цену хоће да увуче цео Балкан у своје редове. Ван њих су остали БиХ (само због става РС) и Србија. Сада је наговештена офанзива на подручју БиХ, како би та заједница два ентитета и три народа била утерана у НАТО тор. Онда на рад долази и Србија. Можда баш због тога да би се тај посао обавио лакше, Сорош, Блер и екипа показују спремност да нам помогну да дођемо до „компромиса“ с Албанцима. Наравно, накарадног. Тако што бисмо пристали на размерну територија и уступили Приштини део јужних окрајака централне Србије а заузврат „добили“ нешто више квадратних километра на северу Косова.
Тиме бисмо дали велики допринос решавању „албанског питања“ (док би српско у РС и ЦГ остало отворено). Разграничили бисмо се с Косовом, а њега признали као државу, или макар у првој фази с њим нормализовали односе по принципу две Немачке. То значи да бисмо малчице територијално редефинисано Косово третирали као државу и оно би могло у УН, и у НАТО. Пре свега то је циљ евроатлантских стратега и лобиста. Али не само то. После БиХ и Косова на ред би дошла, да не сметнемо то с ума, и крња Србија. У вези с тим сетимо се црномагијске НАТО формуле да је једном исказана НАТО воља вечна. И није битно да ли кореспондира са садашњим расположењем грађана, односно да ли је онај који је њу својевремено испољио и тада на то имао право.
У контексту тога да се сетимо експозеа постпетооктобарског министра спољних послова СР Југославије. Горан Свилановић је 2001. године у њему – а то је наш званични иако једини те врсте документ у коме се на тај начин говори о НАТО-у – истакао наводно опредељење Србије и Црне Горе за евроатлантске интеграције. Свилановић ту говори о постепеном уласку целог нашег региона у тај пакт – и то упркос противљењу Москве које недвосмислено помиње – што би, по њему, било позитивно. Процес који води ка томе, како каже, „сведочи о опредељењу земаља југоисточне Европе за стратешку стабилност и за улазак у групацију која дугорочно може обезбедити оквир за успешне унутрашње економске и социјалне реформе“.

[restrict]

КОНСЕКВЕНЦЕ ЕКСПОЗЕА Упитаћете се: ко је данас Горан Свилановић? Са становишта односа снага на нашој политичкој сцени – нико битан. Да ли су значајни политичари из РС који су у органима БиХ својевремено активно подржали НАТО курс? Нису. А за Вашингтон и даље има тежину оно за шта су се некада определили. Што му је мило не да му се снује већ је очито спреман да и силом друге приморава да поверују у реалност његових снова. У питању су потврђено опресивни снови, а у државном погледу пола некадашњег федералног савеза, о чијем НАТО „опредељењу“ ја зборио Свилановић, апсорбовано је, америчким напорима и квислиншком покорношћу црногорских челника, у Атлантски пакт. Остало је да прогута и другу половину 2001. обећаног плена – Србију.
Одбијање лажног компромиса у вези с Косовом (размена нашег за наше па и подела ако се упоредо не изборимо да иста права која би Албанци добили на већем делу КиМ важе и за РС) стога није само у функцији одбране територијалног интегритета Србије већ и политике наше неутралности. Док је косовско питање отворено, капија за улазак Србије и наше сецесионистичке јужне покрајине у НАТО (наравно независно од нас) затворена је! НАТО мора прецизно да зна где су границе његових чланица, а оне старе, све до једне, морају да признају независност нове! Да се вратимо експозеу Свилановића: „Предуслов за интеграције јесте решавање актуелних проблема. Погрешно је мишљење да опредељење за прикључење евроатлантским интеграцијама аутоматски гарантује њихову одлучујућу помоћ у решавању тих питања. Нико не жели да увози балканске проблеме.“
Значи, од нас се очекује да се одрекнемо Косова да бисмо били награђени тиме што постајемо НАТО топовско месо. Геополитичка перверзија. Хајде онда да обрнемо ствари. Прво да и због тога, али и много чега другог, чиме нема потребе шире се бавити, не дижимо руке од одбране Косова. Друго, да би НАТО капије и даље за нас остале замандаљене – ту се већ ради о препреци која је само с наше стране – важно је да не губимо време искључиво у исцрпљујућој пасивној одбрани, већ да активно, офанзивно делујемо. То значи да пре него што НАТО крене у наговештени велики поход на РС и Србију, у уставе западне (још међународно непризнате али изнутра суверене) и источне (независне) српске државе, по узору на Аустрију или Молдавију, уградимо неутралност. Она треба да буде потврђена на референдуму.

УСТАВНА НЕУТРАЛНОСТ У том случај би и НАТО, уз сву своју охолост, имао много мањи простор да нас директно притиска да му се прикључимо. То, као и у следећој фази обраћање ОУН са захтевом да наша неутралност буде међународно призната, као што је то учињено одговарајућом резолуцијом у случају Туркменије 1995. године (што је реално за Србију ако не у овој фази и за РС), спасоносна је за нас формула. Само је питање да ли наши политичари за њу имају храбрости или ће оставити наше воћке да сазревају, како би у неком тренутку могле да упадну у НАТО корпу? Његови предводници добро виде ко им се замера и то умеју да персонално казне као што покорност награђују.
Вођству Северноатлантског пакта и САД недовршено и позерско опирање Београда уласку у његов састав у овом моменту је довољно јер зна да ће нам, ако благовремено не повучемо озбиљне потезе, пре или касније затегнути омчу око врата. А нашим лидерима је, упорно им се враћајмо јер је битно да су свесни потенцијалне реакције грађана Србије, површинско опирање НАТО-у згодан начин да се западним моћницима много не замере а засад не одступе од начелне политике неутралности. И вук сит, и овце на броју. А после већ како буде. Да будем експлицитан, такав приступ је национално неодговоран.
Како ствари сада делују Бањалука то зна и спремна је – сада када Додик са онима који га директно или посредно подржавају у Народној скупштини РС има двотрећинску већину потребну за промену устава – да повуче адекватне потезе. Лидер Срба у РС је био недвосмислено јасан и одлучан у вези са одбијањем евроатлантских интеграција у разговору с америчким званичницима који су се с њим срели откад наступа у својству председавајућег Председништва БиХ. Сада је потребно да се што пре оде даље од тога. Брзим заокруживањем неутралности РС отклањају се притисци, док се околишењем они призивају. Ушли смо у доба када је пресудно значајна брзина маневрисања.

СПАСОНОСНА ОДВАЖНОСТ То важи и за Београд, који још није под ударом као РС, али биће брзо; при томе наши званичници су много мање гласни и јасни у испољавању функционалне непоколебљивости у вези с неприступањем Атлантском пакту. Штавише, у западним дипломатским круговима се шушка да неки од важних владајућих српских политичара, током састанака затворених за јавност, исказују спремност да у погодном тренутку уведу Србију у НАТО. Кажу, ако је веровати изворима, да мисле да је то примерено и пре или касније ће се десити, али због српске јавности и потребе за руском подршком око Косова још не могу да поведу Србију НАТО путем. Надам се да је, ако је тако – а прибојавам се да јесте, у питању (гео)политичка игра срачуната на добијање неких уступака за Србију, од питања Косова па надаље.
Ако је и само о томе реч, ради се о лошој стратегији. Наше суочавање са опасном лавином малчице се одлаже, али њен ток к нама заправо се много ојачава. Кад нас погоди, нећемо имати куд ако овако наставимо. Насупрот томе, уверен сам, другачија стратегија би била продуктивна. Најрационалније је храбро и одлучно заокружити готово неподељено опредељење нације за очување неутралности. Ако се хладно размисли, то је најмање опасно и за земљу и политичаре који покушавају да буду лукави. Наставе ли да се наивно праве невешти, допустиће да почнемо да падамо у НАТО понор, са свим потенцијалима да то у Србији и у вези с њом изазове страшне антиатлантске ломове опасне и за државни врх, или ће пак он бити притеран уза зид где ће се на њега сручити ужарена НАТО лава.
Са мало више испољавања одважности може да спречи да она и њега и нас угрози, односно можемо да искористимо прилику и изманевришемо да не платимо НАТО данак у крви и новцу. Свет се довољно променио да је реално да се спасемо. Но за то постоји битан услов. Да хитно променимо аморфно и неретко конфузно понашање које за нацију дугорочно није продуктивно.

 

[/restrict]