НАТО анте портас

Зашто су у НАТО-у управо сада одлучили да активирају позив официјелном Сарајеву, будући да им је добро познато да потенцијални кандидат за чланство није испунио примарни услов из 2010. године

Северноатлантска алијанса присетила се Босне и Херцеговине и позвала државу која је по многим елементима фактички међународни протекторат, да, уколико то жели, покрене Акциони план за улазак у НАТО (МАП). Да би се сломио отпор Републике Српске која не пристаје да на силу као део БиХ буде угурана у војну организацију из Брисела, западни сценаристи покушавају да, користећи трагедију породице Драгичевић, на улицама Бањалуке путем обојене револуције сруше Милорада Додика или га бар толико ослабе да мора капитулирати пред њиховим захтевима.

ОДМРЗАВАЊЕ НАТО ПРОЦЕСА Пре него што анализирамо дешавања у највећем граду Републике Српске – која су, нимало случајно, добила огроман публицитет и подршку у западним и београдским круговима и медијима глобалистичке оријентације – вратићемо се почетку ове приче, односно разлозима због којих су формални челници НАТО-а решили да баш сад пруже шансу земљи која не испуњава ниједан критеријум за чланство да пође према светлој будућности у Бриселу.
Подсетимо, још 2010. западни војни савез поставио је дејтонској творевини услове које мора да испуни уколико хоће да крене према пријему у чланство, после чега је све ове године читав процес остао залеђен.
Наравно да не може бити ни речи о томе да су у НАТО-у иједног тренутка заборавили на БиХ, као што је тешко поверовати да ће се челници савеза према овом питању у пракси понашати у складу са изјавом генералног секретара Алијансе Јенса Столтенберга да је „сада на Босни и Херцеговини да одлучи хоће ли учинити шта јој је понуђено“.
Поставља се, наравно, логично питање зашто су у НАТО-у управо сада одлучили да активирају позив официјелном Сарајеву, будући да им је добро познато да потенцијални кандидат за чланство није испунио примарни услов из 2010. којим је било предвиђено да се сва непокретна војна имовина у земљи (читај: у ентитетима) мора укњижити као државна имовина у власништву Министарства одбране БиХ, те да је – што је за целу ствар још важније – Бањалука, усвајањем резолуције о војној неутралности у Народној скупштини РС, изразила јасно противљење овог ентитета уласку у Северноатлантску алијансу.

[restrict]

ЗАОКРУЖИВАЊЕ РЕГИОНА Одговор је, чини нам се, очигледан. Креатори НАТО политике проценили су да је дошло време да се, милом или силом, заврши посао „заокруживања“ целог региона у овој организацији и тако пресече свака веза Русије с простором где највећа словенска земља има симпатизере, а самим тим и потенцијалне савезнике.
Као „нерешени проблеми“ остали су још Србија и, због постојања Републике Српске, дејтонска БиХ, при чему је прва изабрана за довођење под скуте НАТО-а. Увлачењем БиХ, мимо воље Републике Српске, у западни војни савез би се, бар тако процењују креатори ове акције, учинио кључни корак ка претварању некадашње централне југословенске републике у „нормалну“ унитарну (бошњачку) државу, али и дискредитовао непослушни Милорад Додик, док би се Москви још једном показало (после Црне Горе и Македоније) да је немоћна да заштити своје пријатеље (и интересе) у одмеравању снага с „главним газдом“ на ексјугословенском простору. Државник из Лакташа изгубио би маневарски простор, као и поверење народа у оправданост његовог патриотскога курса пошто би се показало да је немоћан да испуни дато обећање о једном од камена темељаца своје политике. У контексту нове геополитичке реалности дотадашње складне везе између „великог и малог партнера“ претвориле би се у празну љуштуру, пошто би прагматични Кремљ, без обзира на симпатије, морао да третира окупирану територију Републике Српске као легитимну мету у евентуалном рату с НАТО агресором.
На ред би тада дошла ослабљена и за НАТО „усисавање“ мање отпорна Србија. Београд би се не само суочио са озваниченим присуством Северноатлантске алијансе на Дрини и насилним рушењем досадашњег договора с Бањалуком – који је подразумевао да РС прати и усклађује свој (тачније БиХ) војни статус с позицијом матице – већ би овакво брутално „довођење у ред млађег брата“ могло да има огроман психолошки ефекат на став многих противника уласка Србије у НАТО. Они би, једноставно, под утиском гажења Републике Српске и потпуног заокруживања Србије од стране извођача злочиначке операције „Милосрдни анђео“ могли макар невољно да закључе да је сваки даљи отпор НАТО интеграцијама немогућ. Тиме би се, процењују стварни аутори актуелног плана о гурању БиХ у западне војне структуре, изменио досадашњи изричито негативан однос већине грађана Србије према уласку у ову алијансу и створили услови да званични Београд, макар тешка срца, окрене потпуно леђа Москви и затражи пријем на НАТО шалтеру у Бриселу.

ЗЕЛЕНО СВЕТЛО ИЗ 2009. ГОДИНЕ Готово је извесно да велики пројектанти из глобалистичких центара моћи неће лако одустати од реализација својих замисли, при чему ће настојати да максимално искористе карту коју им је БиХ уручила 2009. године, када је званично упутила захтев за Акциони план за пријем у НАТО. Нажалост, тај документ је усвојен уз сагласност тадашњих али и садашњих власти Републике Српске, а ондашњи члан Председништва БиХ из мањег ентитета био је Небојша Радмановић, један од најближих сарадника Милорада Додика и потпредседник Савеза независних социјалдемократа РС.
Додик је недавно то своје давање „зеленог светла“ покретању процеса уласка у Северноатлантску алијансу покушао да објасни тадашњим, у односу на данашње време, знатно другачијим међународним околностима. Несумњиво је да је моћ глобалиста пре 10 година била знатно већа него данас, али за проницљивог политичара, какав је без сумње Милорад Додик, већ тада је било довољно сигнала – као што су победа Русије над Сакашвилијевом Грузијом у краткотрајном рату 2008. или Путинов говор у Минхену годину дана раније – да се однос снага међу великим светским силама мења, што је, уз лоше искуство Републике Српске са НАТО-ом у ратном и послератном времену, требало да буде довољан рационалан разлог да се још 2009. ускрати давање сагласности на жеље Бошњака и Хрвата да БиХ крене ка војном савезу у Бриселу.
Остаје додуше засад нејасно да ли је лидер РС тада заиста сматрао да пут ка Северноатлантској алијанси нема алтернативу или је подршку захтеву БиХ пружио из тактичких разлога, процењујући да ће процес испуњавања услова трајати дуго, те да ће читава ствар у погодном тренутку моћи да се заустави. Сада је далеко значајније питање могу ли Додик и његови сарадници да пронађу ефикасне начине да осујете план о принудном гурању овог ентитета као дела БиХ у нежељено друштво.

(НЕ)МОГУЋИ КОМПРОМИС Миле из Лакташа је, и поред испољене чврстине, досад више пута показао спремност да, када сматра тако нешто потребним, прави неочекиване компромисе. Већ сада је, међутим, јасно да, за разлику од неких других тема, о питању уласка БиХ у НАТО не може бити било каквог компромиса који би задовољио све стране. Једноставно, могуће је само да БиХ, на задовољство Бошњака и Хрвата, постане члан Северноатлантске заједнице или да, због противљења Републике Српске, официјелни Брисел и његове газде ипак одустану од пројекта. С обзиром на велики улог просто је незамисливо да Бањалука пристане на хипотетички „компромис“ којим би – замислимо тај „сценарио“ – прихватила улазак заједничке државе у алијансу, а заузврат добила „чврсте гаранције“ да трупе НАТО неће бити стациониране на њеном делу територије. Била би то фактички капитулација Републике Српске јер је из искуства најблаже речено наивног Горбачова добро познато како креатори курса Северноатланског војног савеза у пракси испуњавају своја обећања.

ИГНОРИСАЊЕ СРПСКЕ Да ће се противљење Бањалуке игнорисати наговестио је – верујемо, о ставовима западних „заштитника БиХ“ добро информисани – бошњачки члан Председништва Шефик Џаферовић, поручивши Србима како „о пријему у НАТО не могу одлучивати ентитети, већ само држава“. Суштински исте ставове изнели су нешто раније „врховни тумач“ Дејтонског споразума Валентин Инцко и амбасада САД у Сарајеву који су 2017, након усвајања резолуције о војној неутралности Републике Српске, оценили да „Народна Скупштина РС нема законска права на доношење овакве резолуције“, односно „да је чланство у НАТО питање из области спољне политике и одбране које је у надлежности државних органа“.
Намере Бошњака и Хрвата да заобилазе ставове Срба показала је и одлука Комисије за НАТО интеграције да, без обзира на то што због одсуства представника Републике Српске није имала кворум за одлучивање, достави Савету министара у техничком мандату предлог Првог годишњег националног програма сарадње са Алијансом. Одлазећи Савет министара је додуше одложио разматрање овог предлога за 9. јануар, али се може претпоставити да ће, уколико се настави досадашњи курс игнорисања, документ добити зелено светло и затим бити послат у Брисел, чиме ће формално „заживети“ Акциони план.
Истина је да активирање Акционог плана не би требало да аутоматски значи и брзи пријем Босне и Херцеговине у ову организацију пошто је предвиђено да кандидат на путу ка жељеном циљу мора да спроведе реформе из области политике, одбране, безбедности, економије и владавине права. Та чињеница, међутим, не мења суштину ствари. Баш као и код тешких болести које, ако се ефикасно не лече, без обзира на дужину трајања по правилу имају фаталан исход, тако ће се и процес активирања МАП, уколико га не стопира Република Српска, пре или касније окончати пријемом БиХ у Северноатлантску алијансу.

ТРГОВИНА Мада Изетбеговић, Џаферовић и Комшић упорно и одлучно понављају да Додиково противљење неће зауставити пут БиХ ка НАТО, први од Бошњака је, барем јавно, спреман да покуша да „трговином“ приволи Додика да се у име Српске сагласи са жељама друга два народа у држави. Бакир Изетбеговић је тако саопштио да, без зеленог светла из Бањалуке за НАТО, неће бити формирања новог Савета министара БиХ за чијег председника је Додик предложио Зорана Тегелтију, али да је он спреман да прихвати српског кандидата уколико друга страна претходно попусти на питању интеграција државе у Северноатлантску алијансу.
Државник из Лакташа је, наравно, одбацио ову понуду поручивши да „Босна и Херцеговина неће ући у НАТО“, као да ни „Алијанси не треба подељена земља“.

МОГУЋНОСТИ БАЊАЛУКЕ Поставља се пак питање шта може да учини званична Бањалука у случају да догађаји крену нежељеним правцем, тачније, уколико не само органи БиХ већ и Вашингтон, Лондон и Брисел буду игнорисали све легалне одбрамбене механизме Републике Српске за заштиту њене војне неутралности?
При томе, наравно, мислимо на противљење српских чланова Савета министара БиХ, Додиков вето у Председништву и поновљени став Народне скупштине РС о војној неутралности, који би се могао оснажити расписивањем референдума на коме би грађани рекли НЕ уласку у мрску алијансу. Пошто би и ова демократска воља становника мањег ентитета БиХ могла бити оцењена као „нерелевантно изјашњавање“, челницима Републике Српске би тада, чини се, једино преостало да ванинституционалним методама притиска, као што су масовни протести и блокаде мировних снага (ЕУФОР), покушају да увере креаторе политике НАТО-а да им се не исплати да приме у организацију овако подељену земљу.

ПОДРШКА ГРАЂАНА Мада говоримо о развоју хипотетички далеког догађаја, и у крајњој линији непожељног, логично се намеће питање да ли би руководство Републике Српске у таквој ситуацији могло да рачуна на масовну, јединствену подршку грађана у борби против гурања у НАТО. Сада долазимо на дешавања која су последњих дана прошле године нанела штету мањем ентитету у БиХ иако, срећом, сценаристи и „извођачи радова“ нису остварили главни циљ – насилно рушење руководства у Бањалуци.
У планираној акцији је, нажалост, максимално коришћена трагедија породице Драгичевић, односно чињеница да скоро годину дана није утврђен узрок смрти Давида Драгичевића, који је пронађен мртав у марту 2018. Његов отац Давор – чију бол можемо разумети, али не и прихватити његове методе борбе, као и политизацију ове трагедије – од почетка је за смрт сина оптуживао полицију и руководство Републике Српске, упућујући им стално претње и ултиматуме. У томе је имао подршку опозиционих партија, а у игру су се наравно укључили и западни заинтересовани фактори, конкретно британска обавештајна служба која је из позадине преко својих оперативаца усмеравала фигуре на шаховској табли.
Није нимало случајно што су хапшење Давора Драгичевића 25. децембра (али и привођење Давидове мајке), као и каснији сукоб његових присталица с полицијом, западни и београдски глобалистички оријентисани медији у координираној муњевитој реакцији представили као „малтретирање једне породице која тражи истину о смрти свог сина“, „полицијско батинање грађана“ и „хаос на улицама Бањалуке“…
Показало се да извођачи радова у највећем граду Српске, чак ни уз подршку неколико хиљада незадовољних демонстраната, немају капацитет да обојену револуцију у Бањалуци окончају – као у Београду октобра 2000. и на кијевском Мајдану 14 година касније – рушењем, за интересе Запада неподобне власти. Та чињеница, међутим, не сме бити разлог за опуштање или самозадовољство челника Републике Српске, јер су децембарска дешавања оставила ожиљке на овом ентитету, али и показала како неразрешене афере, уз евидентно незадовољство дела становништва, могу и у будућности бити коришћене као окидач за нове експлозије, односно средство за онемогућавање постизања барем минималног националног консензуса о виталним интересима РС. Због тога би Додик и његови сарадници требало да покушају да смире страсти и учине све да се што пре открије и јавности саопшти истина о смрти Давида Драгичевића.
НАТО анте портас! Републику Српску споља вреба стара али још увек моћна аждаја жељна да је прогута, а изнутра јој одбрану отежава и класична „пета колона“ и патриотски опредељени грађани који верују да је у овом тренутку смена власти у Бањалуци важнија од (ненасилне) борбе против страног нападача. Може ли најмлађа српска држава, иако ослабљена, из ове неравноправне борбе да на крају ипак изађе као победник?

ДРАГИЧЕВИЋ У БЕКСТВУ, ПОМОГЛА МУ АМЕРИЧКА АМБАСАДОРКА

Полиција Републике Српске је, због изазивања нереда након протестног окупљања у Бањалуци 30. децембра, поднела кривичну пријаву против Давора Драгичевића и покушала да га ухапси, али је он, док пишемо ове редове, још увек недоступан државним органима. Портал infosrpska.ba објавио је вест да је отац трагично преминулог Давида Драгичевића заштиту потражио у амбасади Велике Британије у Сарајеву, али су из дипломатског представништва ове државе не само демантовали ту информацију већ и саопштили да „Уједињено Краљевство није на било који начин повезано са организацијом протеста у Бањалуци“. Према сазнањима портала dnevno.ba из обавештајних кругова, Давор Драгичевић је, по налогу одлазеће америчке амбасадорке Морин Кормак, у ноћи између 30. и 31. децембра од стране тајних служби најпре из Бањалуке пребачен у Сарајеву а затим, такође по захтеву дотичне госпође, из главног града Босне и Херцеговине послат у једну земљу нашег региона.
Полицијски органи ухапсили су посланика опозиционог ПДП-а Драшка Станивуковића због оптужби за изазивање нереда и претњи упућених Жељку Карану и Ђорђу Рађену. Још један приведени члан групе „Правда за Давида“ Жељко Дабић (иначе криминалац који је одлежао затворску казну због убиства) терети Станивуковића да је на састанку у његовој кући донесена одлука о изазивању нереда током протеста, док је одбегли члан ове групе Његош Томић, путем фејсбука, оптужио споменутог посланика да је планирао упад у Телевизију Републике Српске и спровођење државног удара у Бањалуци.

[/restrict]